Jovan Divjak: Mržnja je problem, i strah od drugog

Autor 2.1.2012. u 11:08

Jovan Divjak: Mržnja je problem, i strah od drugog

U izboru uredništva i novinara magazina ‘Dani’ nije bilo mnogo dilema u vezi izbora ličnosti koja je, više nego ostali u našem izboru, obilježila godinu na isteku. U nekadašnjem generalu Armije Republike Bosne i Hercegovine, istaknutom humanisti, oficiru i džentlmenu, koji je pet mjeseci bio primoran provesti u Austriji čekajući sudsku odluku o izručenju Srbiji oslikava se sva prošlost, sadašnjost i budućnost države i njenog glavnog grada čiji je i on, Jovan Divjak, bez pretjerivanja, simbol. Intervju bi za novogodišnji broj ‘Dana’ trebao biti laganijeg karaktera, ali temati prošlosti u kojoj prevladavaju ratni zločini, zabrinutost zbog turobne sadašnjice koju naš sagovornik dijeli sa mnogim građanima u BiH, argumentirani pesimizam spram bliže budućnosti učinila su i ovaj Divjakov javni istup svakakvim osim – prigodničarskim. Ali takav je general, i takva nam je sudbina.

 

DANI: Gospodine Divjak, godina iza Vas je vjerovatno najteža nakon onih ratnih. Slažete li se?
 
DIVJAK: Pa, ne prihvatam, iz prostog razloga što tih pet meseci su mi dali priliku da se vidim, šta sam radio u profesiji, šta u Udruženju… Međutim, taj problem od tih pet meseci nadrastao je sa onim šta je na kraju godine ostvarilo “Udruženje gradi BiH”.
 
Broj dva, to je period, možda, sazrevanja, verovatno, čovek ima te faze nadrastanja sebe, u kome sam vidio gde sam u odnosu na neke od prijatelja koji su znali tapšati, da shvatim da sam možda bio u zabludi za nekakve prijatelje. Mislim da je moje viđenje okruženja možda bilo isuviše ružičasto. Na kraju godine osećam, ako smem reći, da sam zreliji nego što sam bio.
 
DANI: Kažete da ste se razočarali u prijatelje. Kako je to kad se čovjek, da kažem u zrelijim godinama, razočara u ljude oko sebe?
 
DIVJAK: Taj odnos razočarenja više gledam kao odnos razočarenja prema sebi. Mogu biti razočaran zbog svog pogrešnog procenivanja određenih ljudi, ne samo ljudi nego i nekih dešavanja u društvu, da sam možda pogrešio ja a ne taj neko drugi. Čak i u svom feljtonu (u Oslobođenju, op. F. B.) na dva-tri mesta pišem da se od nekih 45 generala, oficira visokog ranga Armije RBiH, za moje zdravlje interesovalo njih svega pet. Znači, moja je greška a ne tih ljudi što sam verovao da u tom vojničkom vrhu ima više onih koje sam ja smatrao da imaju taj odnos prijateljstva.
 
Međutim, s druge strane, ono što je iznenađenje je da se u tom periodu pojavio veliki broj ljudi koje nisam znao, koji su mi dali podršku. Evo, pre dva sata zvala me jedna žena iz Širokog Brijega da kaže kako u ime svoje i njih nekolicine izražavaju zadovoljstvo. Znači, nikako da sam razočaran u nekoga drugog, nego u sebe, jer sam i pogrešno cenio, posebno one koji tapšu i govore: Ti si dobar.”
 
DANI: Kakav je Vaš osjećaj bio na dočeku iz Beča? Kiša je padala, što bi rekli fudbalski komentatori “teren nepogodan za igru” pa možemo reći da teren nije bio pogodan za doček, ali kako ste se osjećali kada ste vidjeli onaj poluprazni Dom mladih?
 
DIVJAK: Mogu reći da sam razočaran u svoja očekivanja jer došao je onaj ko je mislio da treba. Ne smatram da je bilo puno ili malo ljudi, došli su oni da kažem verni ideji koju ja zastupam, ideji multinacionalne Bosne i Hercegovine. Mislim da onaj ko nije došao ne nalazi se na toj opštoj ideji sekularne BiH. Očekivao sam dakle više, ali sam veoma zahvalan onima koji su došli jer smo znali da podelimo radost svog povratka, ali i radost da nastavljam da radim ono što radim poslednjih 17 godina u Udruženju.
 
Ne vezujem broj onih koji su me dočekali za loše vreme, ali možda, eto da se izvadim, za činjenicu da su ljudi kasno saznali za moj dolazak. U 12 sati i 15 minuta sam u kancelariji asistentice advokata Sawyera saznao da mogu da napustim Austriju jer je Sud doneo odluku da mogu da se vratim u BiH. Ono što možda mnogi nisu ni znali – advokat mi je tad sugerisao da što pre napustim Austriju, i zahvaljujući Saneli Jenkins čiji avion me je pet dana čekao na aerodromu, uspeo sam vrlo brzo da se vratim. Mislim da i ljudi nisu imali dovoljno informacija da se vraćam.
 
DANI: Kakva je sad situacija što se tiče Srbije? Možete li da putujete, je li to riješeno?
 
DIVJAK: Pa, nije rešeno ni za Ganića ni za mene, za nas živuće, jer na tom spisku, znate, imaju i trojica koji su umrli. To se rešava ovih dana. Naravno, bilo je obećano da će biti završeno do početka juna, pa do kraja godine, jer slučaj “Dobrovoljačka” se rešava u Bosni i Hercegovini. I sad, kad neko kaže, a ovih dana se javljaju mnogi “poznavaoci sistema pravde” da je i Haag digao ruku. Haag nije digao ruku od “Dobrovoljačke”, nego je digao ruku da oni raspravljaju o tome. Znači, Tužilaštvo BiH je nadležno. I, čuli smo, ovih je dana gospodin Ganić bio na razgovoru, čuli smo da je Zagi (Zaim Backović, op. F. B.) bio na razgovoru, i ja sam bio na razgovoru, dakle i dalje se vodi proces.
 
Ono što je bitno da Tužilaštvo BiH, a što je i stav londonskog suda u slučaju Ganić, ima odvojen stav i odvojeno istražuje 2. i 3. maj. Dakle, 2. maj je odvojena priča, to je sukob dve vojske, legalne kada govorimo sa stanovišta Teritorijalne odbrane BiH i nelegalne Vojske Jugoslavije koja je u to vreme već bila Vojska Srbije i Crne Gore gde su, vojničkim rečnikom rečeno, oni izgubili. Treći maj je sasvim druga priča o kojoj treba u krajnjem slučaju Tužilaštvo BiH da donese sud ko je odgovoran za nešto što se eventualno dešavalo mimo Ženevskih konvencija.
 
Moj odlazak van teritorije BiH je upitan iz prostog razloga što je Haag mene i mnoge druge skinuo odgovornosti i nismo na Crvenoj poternici iz Lyona, međutim ta difuzna poternica Interpola Srbije je aktuelna kod nekih država. Tako su po tom srpskom zahtevu postupili i London i Beč, tako nije uradila Nemačka, tog 10. oktobra sam ja proveravan i pušten, i u tih 50 minuta verovatno su kontaktirali sa Lyonom a ne sa interpolom Srbije.
 
Uostalom, sad malo da se našalim, gospodin Dodik, autoritet na ovim prostorima, rekao je da bilo gde da nađu u Republici Srpskoj Ganića, Divjaka i Dudakovića, da će nas hapsiti. Znači, ta mala neizvesnost postoji. A mogu vam reći da sam prošlog meseca deset dana bio u Torinu i da je bio problem mog izlaska. Onda sam kontaktirao susedne zemlje i dobio sam uveravanje da se na njihovim poternicama ne nalazim.
 
DANI: Dakle, opet su vas provjeravali u Torinu?
 
DIVJAK: Ne, otišao sam bez ikakvih problema ali je postojala mogućnost, opasnost, da difuzna poternica Srbije bude potvrđena od Hrvatske, odnosno Slovenije.
 
DANI: Dozvolite malo poređenje: Tek kad je Sanader otišao sa vlasti u Hrvatskoj, politika je odlučila i krenulo se sa tom lavinom koruptivnih istraga, optužnica i hapšenja. Ovdje se ne nazire kraj istragama za ratne zločine. Niste pravnik, ali naslućujete li zašto je to tako? 15 godina nakon rata, 20 godina nakon Dobrovoljačke kao da ne postoji snaga da se ti slučajevi okončaju. U čemu je problem?
 
DIVJAK: S obzirom da sam prošao nešto od toga o čemu vi govorite shvatio sam da je to političko pitanje, da je u krajnjem na delu deal između vodećih stranaka. Svedoci smo da su istrage vođene protiv petorice ljudi sa političkog, društveno-političkog i ekonomskog položaja. Očekivali smo, ako ništa drugo, da će neko provesti godinu-dvije u zatvoru, međutim oni su svi oslobođeni. Ne želim da spominjem imena jer nije korektno, ali smo svesni da su ljudi iz politike bili na tapetu, da je Tužilaštvo vodilo postupke i na kraju donosilo zaključke da nisu odgovorni. E, taj deo mi nije jasan! Kad čovek podigne optužbu i medijsku pompu protiv nekoga i na kraju da se taj izvuče i ne bude osuđen, onda mogu da zaključim da taj neko ima određenog uticaja. A u mom konkretnom slučaju, zahtev za mojim izručenjem iz Austrije je bio isti kao za gospodina Ganića. Za Ganića nije dostavljen zahtev iz BiH za izručenje tužilaštvu u Engleskoj iz prostog razloga što je bio politički dogovor da se za njega ne pošalje. Za mene nije bilo tog političkog dogovora.
 
DANI: Nekoliko istraga je pokrenuto, uhapšeni su neki ljudi za ratne zločine u Sarajevu i oko njega. Zanima me Vaše mišljenje u vezi sa slučajem Silos. I konkretno, vlasti u Kantonu Sarajevo tražili su da se obezbijedi pomoć ljudima osumnjičenim za taj slučaj a što je naišlo na oštre kritike prevashodno iz građanskog sektora.
 
DIVJAK: Da budem korektan do kraja, za vreme mog zatočeništva bila je rasprava u Kantonu da li podržati ili ne, i većina je bila da se isplati kaucija koja je kasnije vraćena. Meni država nije platila moj dnevni život – stanovanje i hranu, a jeste za advokata i kauciju. Tad je postavljeno pitanje šta ako ja, oficir Armije RBiH budem izručen Srbiji i da li će se meni platiti odbrana. To je odgovor na pitanje kako, koga i zašto podržavati. Sve dok se ne dokaže suprotno, naravno, neko nije kriv.
 
Kada se govori o slučajevima “Silosa”, “Dobrovoljačke”, “doline Neretve”… To je sve trebalo da se rešava onog momenta kad se desilo. Naravno, u odnosima koji vladaju na prostorima bivše Jugoslavije gledamo šta se događa u tuđem dvorištu a ne gledamo u svom. Ne raščišćava se situacija, nijedna u kojoj nam je pružena prilika. Postavljam pitanja gdje je jedan osuđen na 14 godina za “Kazane” pa je sad oslobođen… Nisam ja tu da kvalificiram da li je trebalo nekoga pomagati ili ne, ali slučaj “Silos” za koji se zna 20 godina, davno je morao da se reši. Ne bi bilo moralno sa moje strane da kažem da li je odluka Kantona pozitivna ili ne. Međutim, smatram da ne samo Kanton nego i druge lokalne zajednice moraju više pažnje posvetiti onima živućim, koji danas ne mogu da preživljavaju, oni koji danas moraju da plaćaju namet onoga što se događalo od ’92. do ’95.
 
DANI: Spomenuli ste “Kazane”, i upravo, govoreći o kontekstu suočavanja Sarajeva sa najsramnijom mrljom tokom opsade, napominjem kako je Svetozar Pudarić obišao stratište i pokrenuo inicijativu da se mjesto zločina obilježi. Niko od bošnjačkih političara tamo se još nije ukazao. Da li Sarajevo na “Kazanima” kontinuirano pada na ispitu?
 
DIVJAK: Ne samo Sarajevo, svi gradovi. I u Tuzli i u Sarajevu dešavale su se stvari koje nisu dolične građanima BiH, pa sad, evo direktno u ovom slučaju mislim na Bošnjake.
 
Kada je pre dve godine u jednom intervjuu gospodin Tihić rekao da se u Dobrovoljačkoj desio zločin imao je problema, napali su ga drvljem i kamenjem. Vi dobro znate da je već tada u svojoj predsedničkoj funkciji gospodin Izetbegović rekao da su se dešavali zločini on je napadnut, ali od onih ljudi koji su na neki direktan ili indirektan način učesnici u svemu tome, i na taj način pokušavaju da izađu iz fokusa problema zločina, ne samo ratnih, ali, eto, neko im je dao ili su sami sebi dali takvo nešto za pravo.
 
Sad ću vam reći jednu od prvih stvari, intervencija koje sam kao pripadnik Armije, kao građanin Sarajeva imao. U junu mesecu 1992. ubijen je Šljivić (Božidar, op. F. B.), pripadnik Cacine jedinice. On je ubijen, kasnije spaljen, i već tada, zahvaljujući vašem kolegi pokojnom Vladi Mrkiću, ta priča je došla u Oslobođenje i u javnost. Međutim, tadašnja vlast nije reagovala! Jednostavno, tadašnja, kao i današnja, prelazi preko toga. Da je tada reagovano ne bi se desili ni Kazani, iz prostor razloga što je nekome pružena mogućnost da kaže: Napravio sam ovo, neće mi se ništa desiti.
 
Sad, nakon 20 godina, pokušava nešto da se uradi. Gospodin Filipović kaže da su to pojedinačni slučajevi i da se ne može optužiti jedan narod. Kamo sreće da su rešavani tada. Na vreme se ukazivalo na sve ono što se dešavalo, i na Veliki park, i da su brigade imale svoje privatne zatvore, ono što se dešavalo u Dobrinji, u Hrasnici, sve se i tada znalo ali se nije reagovalo.
 
DANI: Zašto se nije dešavalo? Da li je bilo neznanja, nesposobnosti, ili je bila konstrukcija da je bolje da se stvari do kraja raščiste i da “treba imati svoje loše momke koji će odrađivati privatne poslove”?
 
DIVJAK: Možda je najbliže tom trećem, ali više sam sklon tumačenju da je to trebalo vlasti, da je trebalo držati u strahu određenu grupu ljudi koji se nisu slagali ni sa politikom, ni sa porukama koje su bile vojničke i religiozne, i da su takvim ljudima pomalo smetali. Jer, Caco je zaustavljen onog momenta kada je zasmetao i vlastima Bosne i Hercegovine, kada je verovatno stiglo upozorenje od Evrope i svetskih autoriteta. Kada su vođe pojedinih jedinica zasmetale vlastima onda su zaustavljeni, iako se već u maju ’92. znalo da je 50, 100, 200 Srba, ne znam tačno koliko, odvođeno na stadion Koševo gde im je prećeno. Nisu preduzete sankcije prema pojedincima koji su sebi davali za pravo da budu gazije u Starom Gradu, na Dobrinji i na bilo kojem drugom mestu.
 
Kroz ovaj proces u vezi sa Dobrovoljačkom, koliko je meni poznato, zaista će se doći do pojedinaca koji su držali grad u strahu. Ne samo Srbe i Hrvate, nego i Bošnjake.
 
Mogu vam reći i često volim to spomenuti, u decembru 1993. posle raščišćavanja sa Cacom, na skupu političara i vojnika, Alija Izetbegović se poziva na moral partizana, i onda je rekao: “Teško je bilo biti Srbin i Hrvat u Sarajevu jer za one sa brda su izdajnici, ali mi u njih nažalost nemamo poverenja.” Nažalost, i danas je ostala ta priča u podsvesti određenih nacionalista.
 
DANI: Bez raščišćavanja prošlosti, a pogotovo ratnozločinačke, kako jedno društvo može ići naprijed?
 
DIVJAK: Nažalost, zbog takvog nerealnog, neobjektivnog gledanja na rat i poslije rata Bosna i Hercegovina je danas mnogo dalje od onog što je bila 1995.
 
Bio sam zdušan pobornik formiranja zajedničke međunarodne komisije o istini, pravdi i naravno pomirenja u Sarajevu. Vi znate da je odmah posle rata krenulo da se formira takva komisija koja je trebalo da istraži zločine i u Sarajevu. I naravno, prvo su inzistirali Srbi da se ispita samo stradanje Srba, kasnije je dogovoreno da se utvrdi stradanje svih građana, da bi na kraju jedan zahtev bio kad su počeli pregovori, da se utvrdi i razaranje grada. I, naravno, više nema takve želje ni sa jedne ni sa druge ni sa treće strane.
 
Dok se u biću bosanskohercegovačkom ne prihvate ona iskustva iz Južnoafričke Republike, iz Srednje Amerike, kada su i komandanti učestvovali u takvim komisijama, kada su kroz istraživanja i ankete utvrđene odgovornosti svakog, nema šanse da će doći do bilo kakvog približavanja i utvrđivanja odgovornosti pojedinačne, nikako kolektivne.
 
Bio je jedan divan film pre dve-tri godine Invictus, u kojem se govori kojim je metodama Nelson Mendela došao do pozicije da se dođe do istine… Ovde nema želje da se stvori zajedničko telo koje bi trebalo da predstavi gde je svako pravio greške, pa da izađemo iz tih problema.
 
Ne vidim u skoroj budućnosti da nešto tako može da se desi u Sarajevu.
 
DANI: Neko će reći da postoje tri istine.
 
DIVJAK: Četiri, ima i Evropa svoju istinu.
 
DANI: Pa, gdje je onda tu istina?
 
DIVJAK: Pazite, sve te četiri istine polaze od mitova. Danas mi je bio službenik iz jedne ambasade, prošao je Beograd, Zagreb, bio je na raznim ratištima, i govori mi o srpskom mitu. Ja mu kažem: I Bošnjaci imaju svoj mit, i Hrvati… Taj mit se produžava i do današnjih dana, poput spora u vezi s tim ko je počeo prvi. Nije problem ko je prvi počeo, problem je šta danas svaki od naroda želi od BiH. Mislim da je sve manji broj i Bošnjaka. Sve je više podeljenosti u ideji Bosne i Hercegovine. Hajte, vratimo se na Andrića, kako ga ko tumači, za jedne nacionalista, za druge šovinista, za treće… Mi se delimo i na veličinama vrednostima pojedinih ljudi. Sad se delimo: Jeste naš, nije naš.
 
Pitali ste me za Pudarića i za njegovu ideju, rekao sam i za Tihića. Pa, hajte da vidimo šta je za nas Dobrovoljačka, a šta je za tu drugu stranu. Treba da bude ploča, ali ne ploča Srbima, nego onoj sedmorici koji su bili pripadnici Jugoslovenske armije. Na jedan ljudski način da obeležimo sve šta se dešavalo ali svima dati ono mesto kakvo priliči. Onaj naš jeste prvi ubijen, znamo, ima mala ploča na zgradi Oružanih snaga, treba da dozvolimo da se stavi ploča i onim stradalim na Skenderiji, ali da se dole kaže da su bili pripadnici vojske koja je bila dužna da napusti Sarajevo. Nema dobro volje kod ljudi koji vode politiku.
 
Pitanje je koliko Pudarić sa tom idejom može proći kod nekih nacionalista. Znam za komentare: Šta on hoće, šta se tamo petlja, itd.
 
Jeste da Bošnjaci nisu nikoga napadali vezano za teritoriju, jeste da se sa teritorije Jugoslavije i Hrvatske došli na teritoriju BiH, ali dajte da vidimo ko i u kome delu snosi odgovornost. Na taj način treba prevazići ovu zaista tešku situaciju pojačane mržnje koja će sutra biti veća nego danas. Mržnja je problem, i strah od drugog. Stvorena je atmosfera straha od drugog. Jer, pazite, ja sam šokiran, možda je malo ružna reč, ali ovim saopćenjem SDA iz Tuzle…
 
DANI: Da Dodik može iznijeti samo zemlju na blatnjavim čizmama…
 
DIVJAK: I ne samo to, nego onim “mi smo spremni”, “mi ćemo se boriti”, to je jedan vojnički poklič koji ne odgovara današnjoj situaciji. Moja situacija je da ne prihvatam takvo nešto.
 
Autor 2.1.2012. u 11:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija