Kada vetar sa Istoka oduva arogantnost Zapada

Autor 26.3.2011. u 06:09

Kada vetar sa Istoka oduva arogantnost Zapada

Istočni vetar nadjačava zapadni. Do kada će nedelatni i zalazeći Zapad, “međunarodna zajednica” onih koji još uvek veruju da su gospodari sveta, nastaviti da deli lekcije dobrog rukovođenja i lepog ponašanja celom svetu? Nije li smešno gledati nekoliko dežurnih intelektualaca, razbežale vojnike kapitalo-parlamentarizma koji opslužuju izmoljčani raj, kako doniraju svoju malenkost veličanstvenim narodima Egipta i Tunisa, samo kako bi te divlje narode naučili abecedi “demokratije”? Kakvo jadno istrajavanje kolonijalne arogancije! U situaciji političke bede kakva je već tri decenije naša, nije li očigledno da smo mi ti koji bi trebalo sve da nauče od trenutnih narodnih ustanaka (francuska reč peuple – narod koristi se izvan klasnog interpretativnog determinizma i određuje ljude generalno, mase)? Ne trebamo li mi hitno i pažljivo da proučimo sve što je, tamo, kolektivnom akcijom, učinilo mogućim obaranje oligarhijskih, korumpiranih vlada i naročito, možda ponajviše, ponižavajućeg vazalstva spram Zapadnih država?

Upravo, moramo biti učenici ovih pokreta, a ne njegovi glupi učitelji. Jer oni, samom genijalnošću sopstvenih invencija, oživljavaju nekoliko političkih principa za koje već dugo pokušavaju da nas ubede da su prevaziđeni. I to naročito princip na koji Mara (Marat) nikad nije prestao da podseća: kada se radi o slobodi, jednakosti, emancipaciji, sve dugujemo narodnim bunama.

Pouka univerzalnog dometa

Imamo razloga za pobunu. Baš kao što, spram politike, naše države i oni koji je nadglasavaju (partije, sindikati i servilni intelektualci) radije biraju upravljanje, nad pobunom biraju zahteve, “dirigovanu tranziciju” umesto naglog prekida. Ono na šta nas opominju narodi Egipta i Tunisa jeste da je jedina akcija na nivou zajedničkog osećanja skandalozne okupacije Državne moći – masovna buna. I, da je u ovom slučaju, jedini slogan koji može da sjedini disparatne učesnike mase: “Ti koji si tu, odlazi!” Izuzetna važnost pobune, u ovom slučaju njena kritička moć, jeste to što taj slogan, koga ponavljaju milioni ljudi, daje meru onoga što će biti nesumnjiva, nepovratna, prva pobeda: beg tako označenog pojedinca. I ma šta da se desilo posle, ova pobeda narodne akcije, po svojoj prirodi ilegalna, ostaje zauvek pobedonosna. Da jedna pobuna protiv Državne moći može biti apsolutno pobedonosna jeste pouka univerzalnog dometa. Ova pobeda uvek označava horizont u kome se izdvaja kolektivna akcija izuzeta iz autoriteta zakona, horizont koji je Marks nazvao “odumiranje države”. Što sve govori, da će jednoga dana, slobodno udruženi u širenju sopstvene stvaralačke snage, ljudi moći da se oslobode samrtne prisile države. Upravo zbog toga, zbog samo te ideje, pobuna koja svrgava uspostavljeni autoritet pokreće bezgranični entuzijazam u celom svetu.

Jedna varnica može da upali čitavo polje. Sve počinje samospaljivanjem čoveka koji je ostao bez posla, a kome se zabranjuje mizerna trgovina koja mu omogućava preživljavanje i kome jedna žena-pandur lupa šamar ne bi li mu pokazala šta je stvarno u ovom prizemnom svetu. Ovaj čin se u nekoliko dana, nekoliko nedelja, širi do miliona ljudi koji na nekom udaljenom trgu izražavaju radost najavljujući strmoglavi odlazak moćnih vlastodržaca.

Otkuda ovakva fantastična ekspanzija? Širenje epidemije slobode? Ne. Kako poetično kaže Žan-Mari Glez (Jean-Marie Glaize): “Revolucionarni pokret se ne širi zarazom, već rezonancom. Nešto što se pojavilo ovde odjekuje talasom šoka izazvanog nečim što se uspostavilo tamo.” Nazovimo taj odjek “događajem”. Događaj je naglo stvaranje, ne nove stvarnosti, već mirijade novih mogućnosti.

Mi, sinovi radnika i seljaka

Nijedna od njih nije ponavljanje već poznatog. Zato je mračnjački reći “ovaj pokret zahteva demokratiju” (podrazumeva se – onu koju mi uživamo na Zapadu), ili “ovaj događaj zahteva poboljšanje socijalnog standarda” (podrazumeva se – umereni napredak naše sitne buržoazije). Pošavši gotovo ni od čega, odzvanjajući svuda, narodni ustanak otvara celom svetu nepoznate mogućnosti. Reč “demokratija” u Egiptu praktično uopšte nije upotrebljena. Govori se o “novom Egiptu”, o “pravom egipatskom narodu”, o konstituišućem skupu, o apsolutnoj promeni egzistencije, o neslućenim i ranije nepoznatim mogućnostima. Radi se o novom polju koji će zauzeti mesto onoga na kome se varnica pobune konačno zapalila. To nadolazeće polje nalazi se između objave prevrata odnosa snaga i preuzimanja novih zadataka. Između onoga što kaže jedan mladi Tunižanin: “Mi, sinovi radnika i seljaka, jači smo od kriminalaca” i onoga što je rekao jedan mladi Egipćanin: “Od danas, 25. januara, uzimam poslove svoje zemlje u svoje ruke.”

Narod i samo narod je stvaralac univerzalne istorije. Veoma je začuđujuće što kod nas, na Zapadu, vlade i mediji smatraju pobunjenike na jednom trgu u Kairu “egipatskim narodom”. Otkud sad pa to? Nije li za ove ljude jedini legalni i logični narod, obično sveden na većinu neke ankete ili nekih izbora? Kako najednom stotine hiljada pobunjenika postaju predstavnici naroda od 80 miliona ljudi? To je lekcija koju ne treba zaboraviti, lekcija koju nećemo zaboraviti. Prešavši određen prag rešenosti, upornosti i hrabrost, i narod može da koncentriše svoje postojanje na jednom trgu, jednoj ulici, u jednoj fabrici ili na jednom fakultetu… Stvar je u tome što će čitav svet biti svedok te hrabrosti i naročito njenih zadivljujućih kreacija. One će biti dokaz da se narod tu održao. Kao što je upečatljivo rekao jedan egipatski demonstrant: “Ranije sam ja gledao televiziju, sada je televizija ta koja gleda mene.”

Vernost komunizmu pokreta

Prilikom izbijanja nekog događaja, narod sačinjavaju oni koji znaju da reše probleme koje događaj pred njih postavlja. Isto važi za zauzimanje mesta, trga: ishrana, spavanje, straža, transparenti, molitve, odbrambene borbe – na način da mesto na kome se sve dešava, mesto koje predstavlja simbol, ostane sačuvano za njegov narod po svaku cenu. Problemi, na nivou hiljada ljudi pristiglih odasvud, koji izgleda nerešiv, tim pre što je na tom mestu Država iščezla. Rešiti nerešive probleme bez pomoći Države, upravo je to sudbina događaja. I upravo to čini da jedan narod, iznenada i na neodređeno vreme postoji tu gde je odlučio da se okupi. Bez komunističkog pokreta, nema komunizma. Narodni ustanak o kome govorimo očigledno nema partiju, ne trpi hegemoniju organizacije, nema prepoznatog vođu. Uvek će biti vremena da se proveri da li je ova karakteristika snaga ili slabost. U svakom slučaju, upravo to čini da ova pobuna, u obliku možda najčistijem od Pariske komune, ima sve obrise onoga što treba nazvati komunizmom pokreta. “Komunizam” u ovom slučaju znači: zajedničko stvaranje kolektivne sudbine. Ovo “zajedništvo” ima dve naročite karakteristike. Najpre, ono je generičko, predstavljajući na jednom mestu čitavo čovečanstvo. Na tom mestu ima svakakvih ljudi koji sačinjavaju određeni narod, svaka reč se čuje, svaki predlog se preispituje, svaka teškoća se uzima u obzir takva kakva jeste. Potom prevazilazi sve krupne protivrečnosti za koje Država pretenduje da jedino ona može njima da upravlja, bez da ih ikada prevaziđe: između intelektualaca i radnika, muškaraca i žena, siromašnih i bogatih, muslimana i kopta, ljudi iz provincije i ljudi iz velikih gradova…

Hiljade novih mogućnosti koje se tiču ovih protivrečnosti pojavljuju se odjednom, mogućnosti za koje je Država – svaka Država – potpuno slepa. Vidimo mlade lekarke iz provincije koje se brinu o povređenima i koje spavaju usred gomile razuzdanih mladića, smirenije nego ikada jer znaju da im niko neće skinuti ni dlaku sa glave. Vidimo i organizaciju inženjera koji se obraćaju mladićima iz predgrađa tražeći da se održe na mestu, da zaštite pokret svojom energijom borbe. Vidimo hrišćane koji u redu čuvaju stražu uspravljeni nad povijenim muslimanima u molitvi. Vidimo trgovce kako hrane nezaposlene i siromašne. Vidimo da svako priča sa svojim nepoznatim komšijom. Čitamo hiljadu transparenata u kojima se život svakoga bez razlike ukršta sa velikom Istorijom svih. Skup ovih situacija i invencija formuliše komunizam pokreta. Već dva veka jedini politički problem je sledeći: kako omogućiti trajanje invencije komunizma pokreta? I jedini reakcionarni glas se javlja: “To je nemoguće, čak i štetno. Prepustimo se Državi.” Slava narodima Egipta i Tunisa koji nas podsećaju na jedini pravi politički zadatak: naspram Države, organizovati vernost komunizmu pokreta.

Neizbežnost nasilja u odbrani

Ne želimo rat, ali ga se ni ne bojimo. Svuda se govorilo o pacifističkom smiraju ogromnih demonstracija, i taj smiraj smo vezivali za ideal izborne demokratije koji je pripisan pokretu. Konstatujmo, međutim, da ima na stotine mrtvih, i da će ih biti još narednih dana. U većini slučajeva mrtvi su bili borci i žrtvenici inicijative, a zatim i zaštitnici samog pokreta. Politička i simbolička mesta ustanka su morala biti branjena po cenu žestokih borbi sa policijom i vojskom ugroženih režima. I ko je, ako ne mladi iz najsiromašnijih slojeva, platio životom tu borbu? Neka se “srednja klasa”, za koju je naša neočekivana Mišel Alio-Mari (Michele Alliot-Marie) rekla da samo i isključivo od nje zavisi demokratski vrhunac tekuće epohe, priseti da je u odsutnom momentu opstanak pobune bio garantovan samo potpunim angažmanom narodnih samoorganizacija. Nasilje u odbrani je neizbežno. Uostalom, ono se nastavlja, u teškim uslovima u Tunisu, i pošto su mladi provincijski aktivisti vraćeni u svoju bedu. Možemo li ozbiljno misliti da sve ove nebrojene inicijative i surova žrtvovanja nemaju za cilj ništa drugo do da dovedu ljude do “izbora” između Sulejmana i ElBaradeja, kao što se kod nas žalosno prihvatamo arbitrarnog izbora između Sarkozija i Stros-Kana? Da li će to biti jedina lekcija iz ove veličanstvene epizode?

Ne, hiljadu puta ne! Narodi Egipta i Tunisa nam kažu: pridići se, izgraditi javno mesto komunizma pokreta, braniti ga svim sredstvima stalno osmišljavajući nove etape akcije, to je realno univerzalne narodne politike emancipacije. Naravno, nisu samo zemlje arapskog sveta antinarodne i u osnovi nelegitimne, bilo u njima izbora ili ne. Ma kakva im bila budućnost, ustanci u Egiptu i Tunisu imaju univerzalno značenje. Oni propisuju nove mogućnosti čija je vrednost internacionalna.

(Prevod: Ljubomir Jakić, Edicija Jugoslavija)   

Novossti

Autor 26.3.2011. u 06:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija