Kaiš generala Ismeta Kulenovića

Slobodan Dukić
Autor 24.5.2018. u 14:52

Kaiš generala Ismeta Kulenovića

Foto: JNA

Godina je 1957. Decembar. Sneg tuče po pisti vojnog aerodroma kod Skoplja. U hangarima dremaju migovi. Mračno jutro. Kancelarija Ismeta Kulenovića, generalmajora, komandanta aerodroma. Pucketa vatra u peći. Prostorija je prazna. Napolju, u polutmini naziru se žive figure. Piloti, aviomehaničari, vojnici… Jen, dva…jen, dva… Zagrevanje, vežbe istezanja, sklekovi, trk po pisti. Čas fiskulture. Komandant vežba, barabar, sa momcima. “Napred vojsko!”, kuraži one koji broje stoprvi sklek. Onda trk u spavaonu. Pa na doručak. A potom nastava iz teorije vazduhoplovstva i doterivanje čeličnih ptica sa petokrakama. Sliku pamte vojnici i starešine vojne pošte 7843 iz vremena Jugoslavije.

Slika druga. Prekoputa zgrade u kojoj sam stanovao u Zemunu, početkom osamdesetih godina, na parkingu, upoznam komšiju. Petlja nešto oko kamp prikolice. Sprema je za letovanje. Iz zgrade izlaze tri devojčice. Ćerke. Nose kafu za tatu i pridošlicu koji sa njim deli ljubav prema prirodi i kampovanju. Kule… evo mama poslala kafu za tebe i komšiju…, cvrkuću klinke. Zbližili se Kule i ja. Okumili. Često sam odlazio u teskoban stan, na čijim vratima je pisalo KULENOVIĆ. I dok smo jednog dana radili oko prikolice, dođe čovek. Onizak. Ko ti je to Kule, pitao sam. Ćale, odgovori mi. Tu bi se stvar završila, da mi zajednički prijatelj nije rekao Jebote, jel ti znaš ko je to? Pojma nemam. Pa to je general avijacije Ismet Kulenović! Tako je to bilo sa Kulenovićima. Ni veći “kolenovići” ni veće skromnosti. Od mog kuma Kuleta, njegovog brata Rifata teško sam mogao da isčupam neku reč o čuvenju njihovog oca. Rekao bih da im je usadio gvozdenu disciplinu skromnosti. I sam je takav bio. Nuđena mu je kuća u elitnom kraju Beograda, Dedinju. Zahvalio se. Živeo je sa ženom, tetka Jelkom, na zadnjem spratu zgrade u blizini Vukovog spomenika u centru Beograda. Kako pada kiša tako prokisne plafon. Pa je Kule odlazio da krpi te felere koje su majstori ostavili za sobom.

Onda početkom devedesetih rat. Čika Ismet nije mogao da bude u vezi sa svojtom u Bosni. Imao je sestru u Bihaću. Slobodane, rekao mi je jedan dan. Ti ideš često za Sloveniju. Evo ti njen broj telefona. Javi joj se. Pitaj kako je. Pa mi javi. Tako sam ja, svaki put kad sam odlazio u redakciju Dela, zvao čika Ismetovu sestru. Bio veza između njih, pošto su telefonske linije između Srbije i Bosne bile u prekidu. Čika Ismet je teško podneo razaranje Bosne. Sudbinu svog rodnog kraja. Rođen u Bosanskom Petrovcu. Bio je potomak begovske porodice Kulenović koji se priključio partizanima u ranoj mladosti. Po opredeljenju Jugosloven. Posle Narodnooslobodilačkog rata, kao đak elitne sovjetske pilotske akademije, prvi je seo za komande MIG-21. Izvanredan pilot. Brzo je napredovao u jugoslovenskoj avijaciji. Bio komandant 11 letačkog korpusa (čuvene Jedanaeste divizije protivvazdušne odbrane JNA). U vrhu komande Ratnog vazduhoplovstva stigao do čina general pukovnika. Ismet Kulenović je bio čovek od najvećeg poverenja maršala Tita, Vrhovnog komandanta JNA. Tito mu je poveravao najsloženije operacije koje su se ticale odbrane jugoslovenskog vazdušnog prostora. Bilo je to vreme najvećih iskušenja mlade države. Profesor dr. Aleksandar Kostić, danas prvi stručnjak za radare u Srbiji, kaže da su Kulenovića svi znali kao vrsnog pilota Miga-21″ kodnog imena “Orao 10”.

Danas uspomenu na čika Ismeta, čoveka pticu, čuvam u svom domu. Na njega me podseća slika koju čuvam u spavaćoj sobi. Na ovoj umetničkoj slici, koju sam dobio od porodice posle čika Ismetove smrti, prikazano je Skoplje, gde je službovao. U potpisu, na metalnoj pločici piše Generalmajoru Ismetu Kulenoviću, starešine VP 7843. U mom garderobnom ormanu delovi njegove vojničke uniforme. Na zidovima okačeni pokloni koje je, kao član Titove delegacije, dobijao od kolega vazduhoplovaca iz mnogih zemalja.

I kao amajliju čuvam čika Ismetov vojnički kaiš. Isti onakav kakav sam i ja dužio kad sam postao vojnik Jugoslovenske narodne armije. Opasujem ga uvek. I ponekom, ko zaslužuje, pokažem i kažem: Znaš li ti rode čiji je ovo kaiš! To je kaiš generala Ismeta Kulenovića! Kolekcionari vojničkih priznanja koje je potpisivao Ismet Kulenović prodaju za 20 i 30 evra. Ja njegov kaiš ne bih prodao ni po koju cenu.

Pisano 24. maja 2018 godine. U znak sećanja na 21. maj 1947. godine. Naredbom Maršala Tita ovaj datum je slavljen kao Dan jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Sve do one nesrećne 1992. godine, kad su gmazovi prljavog rata prekrili zemlju, a sa neba nestali avioni sa petokrakom. Ne računajući one zloupotrebljene od preobučenih nacifašista. Takav nije bio Zvonko Jurjević, generalpukovnik jugo avijacije. Njen poslednji komandant. Bio je moj komšija. Pričali smo o mnogo čemu, ali poštujem obećanje da neću o tome da pišem. Osim o jednom. Nudili su mu mnogo toga, da znanje, vojne tajne i iskustvo proda. Nije to učinio. Njegov odgovor je bio. Služio sam časno jednu vojsku. JNA. Ostaću joj veran do kraja života. Baš kao i Suad Hamzić, pukovnik bivše JNA. Sin obućara i domaćice. Pilot, lovac, vazduhoplovac ostaće upamćen po rečima: Nigde nije bilo ovako prelepe zemlje kao što je bila Jugoslavija. Niti će je ikada biti.

Slobodan Dukić
Autor 24.5.2018. u 14:52

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija