Kako se na nesrećama i zločinu pokušava graditi patriotizam (Ne)obnovljena zajednica

Povezani članci

• ŽIVEO 8. MART DAN ŽENA
• Đurđica Čilić: Tamo gdje je Čović bog, ja želim biti ništa
• Kad se hrvatski građanin opusti
• Demokrahija
• Audicija Balet mladih
• Levi Samit Srbije se protivi realizaciji projekta “Beograd na vodi”!

Sve dok afere i druga „dizanja“ javnosti budu služila pukom provociranju osećaja zajedništva, kratkotrajnom i opijatskom, dok se kolektivnim aktivizmom ne budu ostvarivali zajednički interesi, neće biti zajednice koju toliko trebamo.

Piše: Ivan Kovač- Republika

Još od devedesetih kada je Srbija nokautirana, i to sopstvenom rukom, među atomiziranim njenim življem na ruinama socijalne zajednice istrajava potreba za zajedničkim imeniteljem, principom koji će ih iznova sabrati. Sporadična nastojanja da se u tome uspe, međutim, mahom su naopaka. Dva su skorašnja primera karakteristična – opšti patriotski zamah pomoći Obrenovcu tokom majskih poplava i jednako patriotski zamah neverice i zgražavanja povodom ubistva Tijane Jurić. Iza preterivanja i neumerenosti neretko se krije – elementarno poznavanje psihologije na to upućuje – štogod drugo, ako ne i sama suprotnost. – U rulji koja je „čovekoljubivo“ podstrekivala na linč ubice, pa i među nekrofilnim medijima, bilo je individua čiji su sadizam i psihopatija vrištali iza navodno povređenog moralnog osećaja. Osim toga, pomenuti je zločin toliko gnusan da naše svakodnevne pogreške, ma kako teške bile, bar za trenutak postaju puke tričarije (tu se ne razlikujemo mnogo od okorelih robijaša koji „pravedničkim“ gnevom, nakaradno pokušavajući da sačuvaju svoju kakvu-takvu moralnost, u zatvoru proganjaju počinioce seksualnih delikata). Napokon, iznalaženje žrtvenog jarca – a ovaj je to, naravno, ne zbog zločina za koji se tereti, već usled onoga što naknadno i potajice svaljujemo s naših leđa na njegova – drevni je način da se zajednica obnovi.

Naime, koliko je s jedne strane razumljiva društvena dinamika koja je učinila da baš poplavljeni Obrenovac, odnosno ubistvo nesrećne devojčice, postanu stožer duhovnog obnavljanja zajednice, toliko je s druge upravo volšebna. Jer, bivalo je i drugih elementarnih nepogoda, drugih kolektivnih nesreća (napokon, ljudi svakodnevno umiru jer država nema para za njihovo lečenje), kao i drugih zločina i ubistava, pa ipak su ova dva slučaja postali srpski Rodos na koji je valjalo skočiti – iskazati rodoljublje i moralno se podići. Saosećanje i participacija širokih narodnih masa u ovim događajima ima, dakle, i druge socio-psihičke funkcije. Otud ni učešće pevačice Cece u javnom, kolektivnom lamentiranju nad nesrećnom devojčicom ne treba da čudi. Osim, naravno, što je estradno eksploatisala vruću, emocijama nabijenu temu – na koncertu u Guči, naime, posvetila joj je pesmu koja, uzgred govoreći, kako smatraju njeni fanovi, govori o Arkanu i njemu je prvobitno bila posvećena – (samo)proglašena mati nacije, prema naravi svoga pozvanja, naprosto je morala reagovati u situaciji poput ove. Konačno, ne samo da je osuda ubistva Tijane Jurić aktuelni zajednički imenitelj nacije, nego i sama Ceca, teniser Đoković, pa i premijer Vučić (čije držanje sve više posvedočava višnje poslanstvo), postaju pokušaj urušene zajednice, nesretan doduše, otelovljenja/personalizacije ujedinjujućeg principa. Ni ovde, međutim, kao ni kod poplave dobročinstava tokom maja, autentična zajednica nije mogla biti uspostavljena. Svi ti pokušaji bili su privremeni, ad hoc (nakon što se voda povukla, povukla se i pružena ruka) – naime, kada javnost oseti prve znake zajedništva, entuzijazam se gubi i aktivnosti prekidaju. Da bi se, međutim, zajednica reafirmisala, uopšte nastala, ne samo da osećaj sapripadništva mora postojati, nego se, pre svega, moraju ostvarivati zajedničke svrhe. A osim što je postignuto zajedništvo kratkotrajno – jer se tu ne ide dalje od samozadovoljstva u zajedništvu, i njegove puke demonstracije – ono je, u biti, i totalitarno. Nacionalni kamen mudrosti, sloga, uzima se tu kao konsenzus, i to ne tek po pitanju forme, elementarnih pravila, nego i sadržaja. Otud i arhetipska formula 4S u dominantnoj interpretaciji sugeriše zapravo totalitarnost: svi moraju učestvovati/misliti i moraju učestvovati/misliti isto. Autentična sloga je, međutim, u prihvatanju neslaganja – ljudi su, hvala dragom bogu, pa tako valjda i Srbi, isuviše različiti da bi se u potpunosti slagali.

Sve dok afere i druga „dizanja“ javnosti budu služila pukom provociranju osećaja zajedništva, kratkotrajnom i opijatskom, dok se kolektivnim aktivizmom ne budu ostvarivali zajednički interesi, neće biti zajednice koju toliko trebamo.