Kako se u Srbiji (ne)proslavlja 1.Maj

Jasmina Stojanović
Autor 1.5.2018. u 17:19

Izdvajamo

  • A nije bolje, Đilasu, ni onima koji imaju veće pare, a rade kod stranog gazde. Da li znaš Đilasu da je i to horda obespravljenih kojima zarađene pare ič ne vrede jer belog dana ne vide. Da li znaš Đilasu, a javna je tajna, da 90% stranih ambasada u Srbiji svojim lokalnim radnicima ne uplaćuje poreze i doprinose. Zna se sve, Đilasu, ali svi ćute i prave se da problem ne vide. Ni poreska uprava ni tužilaštvo neće ni prstom da mrdnu. Znaju, ali ne smeju. Stigla direktiva odozgo da se ne diraju. Da li znaš Đilasu koje su tu pare u pitanju? Utajenim porezom samo jednog srpskog lokalca u stranoj ambasadi u Beogradu bi moglo da se renovira celo odeljenje dečije bolnice ili staračkog doma. Ali vi to ne smete, nećete, kalkulišete. Kite vas odlikovanjima, prave od vas lažne prijatelje, pa nećete na njih da ustejete.

Povezani članci

Kako se u Srbiji (ne)proslavlja 1.Maj

foto: kurir.rs 

Otvoreno pismo (ne)suđenom lideru svesrpske (ne)ujedinjene opozicije

E tako ti je to Đilasu moj. I da znaš, sledeći put kada uzmeš tuđu platu u usta, pomisli ti sam šta bi mogao da uradiš sa 350 evra mesečno. A ja ću da ti kažem šta ja mogu – jedno veliko ništa!

Moj jučerašnji plan za današnji međunarodni praznik rada je bio u apsolutnom predznaku dokolice i nerada: đžabalebarenje – kako je znala da kaže moja baba, badavisanje – kako kaže moja (zla) svekrva ili kuliranje – kako govori moja ćerka tinejdžerka.

I sve bi teklo po napred predviđenom protokolu da nije prokletog twittera na koji me je navukao moj bivši, koji me se setio posle 15 godina, pa sad kad ga je uhvatila kriza u braku, hoće eto da se dopisujemo. ‘Ajde, neka mu bude, pomislih na prvu loptu, ionako je daleko, bezazleno je to dopisivanje.

Kad ono vragu, đavola bezazleno! Tu na twitteru naletim i na svojeg bivšeg gradonačelnika, Dragana Đilasa, koji se u jeku (permanentne) predizborne kampanje u Srbiji svako malo javno i naglas propituje. U par navrata sam mu odbrusila, onako javno, preko twittera jašta, pa računam pročitaće, shvatiće. Ali jok! Ma kakvi! Nastavlja Đilas da se čudi k’o seoska mlada kako to da opozicija ne može da se ujedini (ko o čemu, Srbi o ujedinjenju!), pa da tako ujedinjena pobedi tiranina Vučića i prateću kamarilu.

I sve to skupa ne bi bilo previše strašno – jer i gore sam preko grbače preturila – da nije bilo Đilasove jutrošnje ponovne pošalice u kojoj se, sabajle na 1.maj, retorički i bunovno zapitao među svojim twitter poklonicima kako to da stranim investitorima ne pada na pamet da na konto subvencija koje su dobili od države Srbije za otvaranje novih radnih mesta ne povećaju platu tom ubogom srpskom proletarijatu na 350 evra…

Količina adrenalina koja mi se tog trenutka sjurila u glavu, pomešana s osećajem besa i gneva, ravna je litri jutarnjih kafa od koje jutros ni kap nisam okusila, pa sam mu istog časa odbrusila, opet preko tog prokletog twittera. A i kako bih drugačije….

Volela bih da Đilas čita moje komentare, ali znam da su za tako nešto malo šanse…ipak sam ja boranija, NN građanin, ko-zna-ko iz gomile, a on je stari i novi opozicioni lider, političar, bivši gradonačelnik, uspešni biznismen. Jednom rečju zverka. Valjda….

S obzirom da tako stvari stoje, dajem sebi za pravo da mu još jednom, ovako naokolo, preko Mostara i Splita, javno kažem par stvari u slučaju da mu neke činjenice nisu poznate, a po svojoj prilici i nisu:

Dakle, Đilasu dragi, ne znam da li ideš sam u nabavku ili neko taj posao obavlja umesto tebe, ali veruj mi, dovoljno je da odeš do prve prodavnice kojeg god trgovačkog lanca pa da vidiš svu jadu srpskih radnika. Svi odreda subvencionisani, dakako, pa odmah potom pretvoreni u robove. Ti pojarmljeni srpski radnici su lišeni svakog prava na dostojanstveno radno vreme, osuđeni da iz meseca u mesec životare sa u vrh glave 250 evra, bez prava na vikende, praznike, slobodno vreme. Ti jadni ljudi rade po pravilu do deset uveče, pa dok predaju pazar već je jedanaest, pa dok dođu kući već je ponoć, a sutra će iznova s petlovima od šest ujutru da glume ljubaznost na kasama. Probaj ti, Đilasu, da čak i sa hipotetičkih 350 evra preživiš mesec dana – da platiš račune, da nahraniš decu, da ih obuješ, obučeš, da im platiš školske izlete, daš đžeparac, odvedeš bar jednom godišnje na nedelju dana na more ili na planinu. Jeste, Đilasu, i ti ljudi imaju decu kojoj bi želeli nešto da pruže, ali ne mogu. Njihova deca letuju i zimuju po parkovima devastiranih beogradskih predgrađa koje je i Bog zaboravio. Ti ljudi se kao pijani teturaju kada izađu s posla, lica su im izbrazdana borama, u očima im se očituje muka i očaj. Jer nemaju izbora, jer ih tretiraju kao stoku koja vredi 350 evra u vrh glave. I to onih subvencionisanih.

A nije bolje, Đilasu, ni onima koji  imaju veće pare, a rade kod stranog gazde. Da li znaš Đilasu da je i to horda obespravljenih kojima zarađene pare ič ne vrede jer belog dana ne vide. Da li znaš Đilasu, a javna je tajna, da 90% stranih ambasada u Srbiji svojim lokalnim radnicima ne uplaćuje poreze i doprinose. Zna se sve, Đilasu, ali svi ćute i prave se da problem ne vide. Ni poreska uprava ni tužilaštvo neće ni prstom da mrdnu. Znaju, ali ne smeju. Stigla direktiva odozgo da se ne diraju. Da li znaš Đilasu koje su tu pare u pitanju? Utajenim porezom samo jednog srpskog lokalca u stranoj ambasadi u Beogradu bi moglo da se renovira celo odeljenje dečije bolnice ili staračkog doma. Ali vi to ne smete, nećete, kalkulišete. Kite vas odlikovanjima, prave od vas lažne prijatelje, pa nećete na njih da ustejete.

E tako ti je to Đilasu moj. I da znaš, sledeći put kada uzmeš tuđu platu u usta, pomisli ti sam šta bi mogao da uradiš sa 350 evra mesečno. A ja ću da ti kažem šta ja mogu – jedno veliko ništa!

Srećan ti 1. maj, Đilasu! Ipak…

Jasmina Stojanović
Autor 1.5.2018. u 17:19