KANDIDAT

Povezani članci

• Ustavni sud BiH donio odluku, Inzkov zakon mora se primjenjivati u RS-u
• Bernard Henry-Levy: Svijet se mora ugledati na mudrost zvanu Sarajevo
• DJEVOJČICA SA ŽIGICAMA
• EU poziva da se u Crnoj Gori okonča blokada institucija
• Feral više gori danas mrtav, nego li je gorio živ
• Miroslav Krleža: Vjetar nad malim gradom – Na rubu pameti (3)

Šta znamo o poreklu ovog sveopšteg rukovodioca? Prvo i najvažnije – on je ubio svoju senku, tako da o njemu možemo samo da nagađamo. Priča se da je sagradio kuću u kojoj je rođen. Vaskrsava kad ga je volja. Ko bi se usudio da odlučuje o prošlosti Čaka Norisa osim njega samog?

Kad bolje razmislim, ovo je bila jedna od najzanimljivih predizbornih kampanja u Srbiji. Nema ko je nije primetio, svi su o njoj govorili, a to je, pretpostavljam, osnovni cilj globalno rečeno advertajzinga. Taj ne haje za sredstvo, još manje za jezički sadržaj, pogotovu biračkog tela. To telo je – evidentno više nego ikada izmrcvareno – funkcionisalo s minimumom živaca. Ono se bilo odalo mahnitom traženju crtanih filmova po televizijskim kanalima i to samo onda, kako telo često kaže, “kad nismo nizašta i moramo da buljimo u ekran”. Kao što je i obećalo, ono je na izbore izašlo samo zato da neko ne bi zloupotrebio njihove listiće. U stvari, za inat. Inače, kampanja je ocenjena kao glupa i skupa, a vrtela se i stara rečenica: “Ionako će oni izabrati sami sebe.” To se zove pseudoplural. Jedna iznervirana Romkinja, sakupljačica sekundarnih sirovina, na pitanje reportera za koga će da glasa odgovora: “Ja da ga vidim, ja bi ga pljunila!” Znači, njega. Jednog.

Za gramatiku niko više ne haje, uostalom, kao ni za kulturu. U predstavljanju takozvanih javnih ličnosti najvažnije je to ko se pobrinuo za njihov izgled. Reklo bi se da je briga o rečima neisplativa. Ipak, naš govor je sve militantniji. Primera radi, i reč kampanja ima ne samo francusko, već i vojničko poreklo. U slučaju da se neko i za to pobrinuo, para je bačena. Koga zanima leksika?! Osim nas, nekolicine nastranih pojedinaca. Ljudi se bore da prežive na tom frontu – kampanji – koji se i dalje zove život. Bilo koja indoktrinacija je obesmišljena jer nema ko da je primi. Međutim, besmisao je obavezni element formule današnjeg življenja! Uglavnom je “nevidljiv”, a ljude višak reči a priori nervira, u izboru im je samo jedna rečenica: “Još nam samo ovo fali!”. Ima nas i koji se smejemo. Ta vrsta izbora je, nadam se, neukidiva.

Budući da nema sumnje u to da je parakultura zamenila kulturu, jedan lik se tokom svih ovih predizbornih meseci izrazito nametao. Ko je taj? Pobogu, pa ko drugi nego Čak Noris! I to lično – na televiziji, internetu, u knjigama – neuništiv budući virtuelan. Junak našega doba, starinski rečeno, ili parodija Natčoveka, u modernijem tumačenju killing machine, od Aušvica, preko Vijetnama, do Rokija (od I do VI), Švarcenegera i ko zna koliko dalje. Čak hara medijskim, to jest prostorom uma. Svakoga dana imamo apdejt o Njemu. Jučerašnja vest da je juče umro, a da se danas bolje oseća je već bajata. U sve siromašnijim knjižarama možda nećete naći Markesa, za Ljosu morate da obiđete bar tri, ali zato vas u svakoj čeka knjižica “Istinitih legendi” o nesalomljivom Čaku i to pored kase, za svaki slučaj. U njoj, između ostalog, piše: “Čaka Norisa narod bira za predsednika iako se nije kandidovao.” Legende možda prenaglašavaju istinu, ali ne lažu!

Šta još narod treba da zna o ovom pobedničkom kandidatu? Ako ne sve, onda ono osnovno: “Čak Noris nema račun u banci – on samo uđe i kaže koliko mu treba!” Eto, taman kao i junaci televizijskih dnevnika koji su takođe veoma poznati, policiji i šire. Potom, on zna kada će Srbija u Evropsku uniju. Znači, nema sumnje u Njegovu obaveštenost. Logično sledi rečenica koja nas obaveštava da On uvek pobeđuje. Za njega vreme stoji. Baš kao i za nas. Stoga, “Čak Noris ne nosi sat, on odlučuje koliko je sati.”

Šta znamo o poreklu ovog sveopšteg rukovodioca? Prvo i najvažnije – on je ubio svoju senku, tako da o njemu možemo samo da nagađamo. Priča se da je sagradio kuću u kojoj je rođen. Vaskrsava kad ga je volja. Ko bi se usudio da odlučuje o prošlosti Čaka Norisa osim njega samog? “I sedmog dana Bog uze da se odmara … Od osmog je preuzeo Čak Noris!” U daljem tekstu: “Bog stvara, Čak Noris uništava.” Preciznije, preoblikuje. Jer: “Čak Noris može da vas udari tako da vam izmeni DNK.” Ne samo što je do savršenstva istrenirani ratnik, ekonomista i političar, ova urbana legenda je i oličenje savremenog naučnika. On zna da su genetički inženjering i korektivna hirurgija ne samo ultimativna budućnost, već i jedina ozbiljna stvarnost današnje nauke. Za razliku od gotovo svih protivkandidata (svuda i uvek), On ima vremena za čitanje! “Čak Noris prvo pročita knjigu, pa je onda otvori.” Takođe, u priručniku o ovom homo univerzalisu stoji tvrdnja da: “On zna šta je pisac hteo da kaže!” Ako ćemo pošteno, ovo je sve dragocenija vrlina. Dakle, Čaka i za jedinog člana žirija za dodelu svih književnih nagrada! Jer, ako ništa drugo: “Čak Noris ne mora da misli da bi postojao.”

Zaista, ko bi njega pobedio? I da može, ko bi smeo? Uostalom, Čak se i ne takmiči. Tu nedostojnu radnju prevazišao je tako što se pojavio. Poseduje sve atribute savremenog vladara, što podrazumeva apsolutizam, ali onaj koji deli pravdu. Svoju, normalno, a čiju bi? Pošto je osetljiv na taj anahroni pojam pravde, i mi smo na Čaka! Umesto nejasnog termina tolerancija (ko koga toleriše?), narodu će se uvek više dopadati pravda. Čak Noris ima isti odnos prema svima! Ili zadaje smrtonosne udarce sa sve četiri, ili štiti nejake. Mi s punim pravom verujemo da spadamo u tu drugu kategoriju. I konačno, budućnost je ono što svakoga prirodno najviše zanima. Čak je i ovo pitanje rešio na mudar način: “On ume da deli sa nulom.”

Tvorcu Čaka Norisa se mora priznati da je svog junaka doveo do savršenstva. (Ko je gledao neke ranije filmove, primetiće da se Čak, u datom momentu, nije libio ni depilacije!) Prebrisao je i Pinokija i Frankenštajna i sve potonje terminatore koji sada čame u istoriji jer nisu uspeli da ubiju sopstvenu senku. Štos je u tome da se ne zna autor, a ne da vaš lik svaki čas iskače na ekranu između reklama za deterdžent i recitacija o popustima na prehrambene namirnice. Veoma je važno da su knjižare snabdevene željenim materijalom. Polako, biće i muzeji – polje kulture je idealno, prazno, zjapi. Sve čeka Čaka. Važno je da je On pobedio, da ne moramo da mislimo.

Maribor 2012/zivljenjenadotik