Kastro, brate srbine!

Autor 26.9.2011. u 10:42

Kastro, brate srbine!

Jedan naš pisac je pre oko 25 godina rekao kako je za literaturu sada (tada) teško vreme jer „stvarnost prevazilazi maštu“. Neko se na to nasmejao, neko se uozbiljio kao da je upravo saznao datum kraja sveta, a uvek ima i onih prirodno otpornih na sve koji eventualno kažu „eh, šta da se radi“, dok zapravo ne osećaju i ne misle ništa. U međuvremenu se dogodilo svašta. Od „događanja naroda“ do objavljivanja te nečuvenog agitpropa knjiga za koje nekada, zaista, ni najluđa mašta ne bi mogla da nasluti da će uopšte biti napisane. No, izbor je ostao isti – možete da se nasmejete, smrtno uozbiljite, kao i da „stavite na ignor“ – dakle, sve.

Pre oko 15 godina sam sticajem okolnosti upoznala istoričara koji je objavio knjigu sa tezom da su Srbi učestvovali u Trojanskom ratu. Odabrala sam da se smejem. Zamislila sam kako su verovatno i Ahilej i Hektor bili Srbi, jer da nisu braća, nema šanse da bi se onako dobro tukli, do istrebljenja! „Tebra, nemoj da si gnjida, udri brata muški, budi Srbin!“ – već sam se bila odala harmsovskom zanosu nastavka priče. Za to vreme čika istoričar je, za razliku od mene, govorio glasno – o tome kako naš narod potiče iz Mesopotamije, što lingvistika lako može da dokaže, samo ako hoće. Do njega je sedela vlasnica izdavačke kuće koja je objavila ovo delo, jedna čila, energična žena, odevena u firmiranu odeću. Ne obazirući se na izlaganje o razvitku našeg naroda između Tigra i Eufrata koje je bilo u toku, agilno mi je nudila svoja najnovija izdanja iz „astrologije za svakoga“.

Pre nekoliko dana, na televiziji koja se, uprkos većem broju kanala, nije nimalo izmenila u pogledu onog famoznog „minuta za kulturu“, gledam desetominutni prilog o najnovijem Srbinu. Naime, prvo se u kadru pojavljuje obimna knjiga drečavo crvene boje na kojoj piše „Kastro je Srbin!“. Potom autorka, inače „dugogodišnja novinarka čuvena po svom interesovanju za istoriju“ objašnjava kako je to Fidel Kastro postao Srbin. Krajnje jednostavno! On je keltskog porekla, a poznato je da su Kelti Srbi. Eto tako! − Vi ste došli do još nekih interesantnih otkrića? – podstiče je novinarka. − Ma, ima toga i ha ha, nego ne znam da li ću ja imati vremena da sve to obradim! Na primer – nastavlja autorka – malo je poznato da je i Niče bio Srbin. Potom Bizmark i tako dalje, zaista je to obimna građa.

Moj izbor je ostao isti. Grohotom sam se smejala čak i kada je prikazana veoma posećena promocija te knjige, a kvarno oko kamere je zabeležilo i to kako izdavač nije žalio za „gutljaj, te da se malo založimo“. Doduše, ako smo stvarno stigli do Kube, pa i red je da proslavimo! Kolo ili salsa, svejedno. Svima je lepo kad je veselo − fakat! − a to već govori o potencijalnom bratstvu (i sestrinstvu) svih ljudi sveta. Stranci su samo mrgudi.

I dok se tresem od smeha zamišljajući Bizmarka kako gleda ovaj prilog, ne mogu a da ne pomislim na onolike „ozbiljne knjige“ koje kao takve „ne nalaze izdavače“. Pisci jure izdavače, izdavači jure Srbe svuda po svetu i po istoriji. A kada se uskoro dokaže da je i homo sapiens bio Srbin, nema problema, neko će se dosetiti kakvog novog „horoskopa za svakog“, recepata za još zdraviju ishranu – nečeg nasušnog − što će se i u vreme pada kupovine hleba prodavati. Izdavači tome služe, zar ne? Nas da zabave, ili zamajavaju, kako god, sebe da obogate. Uostalom, proizvodnja zabave (popularno: entertejmenta) spada u politički najkorektnije discipline, ako nije i na samom vrhu. Hleba i igara – govorili su stari. Mi smo taj hleb prevazišli. Nezdrav je, brate, kao i to mleko ko zna koliko puta reciklirano! Osim kokosovog, vaistinu, njega treba piti bar čašu dnevno.

A kad smo kod pića, pitanje je dana kada će izaći knjiga koja će naučno da obrazloži kako su Srbi izmislili pivo. Dokaz? Čoveče! Pa izađi na ulicu, snimi – nema ko ne cucla vopi! Ne moraš ni da izlaziš ako si i ti naseo na taj hit o depresiji. (Umesto da se rokaš vitaminom B i budeš veseo kao pravi Kubanac!) Evo, uključi televizor – pivo ima da te zapljusne sa svakog kanala, znači, ne treba ti ni otvarač za boce ni daljinski. Ali ako si pravi Srbin, ima da dođeš da „Bir fest“! Sramota da to propustiš, a došli klinci, sitna deca šetaju limenke do u kasni sat, nema ono „mama, hoću kući, spava mi se“ i te stvari – NAŠA DECA znaju šta je tradicija! Evo, jedan mali od oko, brat-bratu, deset godina, sa bejzbol kapom i limenkom smeje se na fotografiji u „Politici“. Srećna je majka koja ga je rodila! Digla se čitava frka oko toga što su se neki likovi izboli noževima. Pa, šta? Kao, to su neke psihopate, manijaci… Seru, da izviniš. A to što je brat Ahilej mrcvario brata Hektora danima, pa i mrtvog ga vukao prikačenog za kočije, to je kao u redu, svetska književnost? Ma, daj!

Zanimljiva je ta potreba za pripadanjem. Žene je brže uvide i lepo kažu da „ne mogu bez dečka“, kasnije „da su se ostvarile kao supruge i majke“. Muškarci su malo spori, oni zakukaju kad im žena umre: „Kako ću ja sada sam?“ Ima to nešto neobjašnjivo duboko u nama, pa šikne na površinu čak i kad se onesvestimo od pića i zapevamo „Srbija do Tokija“. Nije reč o primitivnom osvajačkom nagonu, kako čujem od nekih TV psihologa. Vidi se da nemaju pojma o DUŠI svoga naroda. A to je jedna široka duša, ona bi SVIMA da pripada i da svi budu deo nje. Kao takva, ona mora da bude bolna, da pati – šta drugo? Pati, jauče, zavija za tim drugim, gde god da je, u stanju je da pukne ako ne zagrli brata sa Kube, iz Irske, brata Menelaja i brata Parisa i brata Ramzesa (bilo koji broj), neka je pokoj njihovoj slavnoj srpskoj duši. To je ljubav! I to prava, original, nema prevare!

Dokaz?

Upravo to što nikad ne znaš kako ćeš da je izraziš. Zavisi od trenutka, od nadahnuća. Nekad ćeš brata da probodeš nožem, nekad mora i utoka da radi iako suze liješ dok ti brat krvari, dešava se i da ga u znak podrške Japanu mlatneš sadnicom trešnje po glavi (život je nepredvidiva pojava). Ali ako si pravi, koliko god da ti je teško, kapiraš da je TO ljubav. Što bi se Srbin zamlaćivao s nekim do koga mu nije stalo? Zato kad krene veselje… Mila majko! Ko te pita da l’ si Bizmark ili Kastro, ima da igraš, da piješ, da pucaš kao i svaki Srbin – DA CEO SVET VIDI DA SMO ZAJEDNO – nek’ ide život! I pazi, to što nas vekovima opanjkavaju za ta „dva mrtva po svadbi“, ej, to je toliko nisko, beda jedna koja ne može da pojmi našu širinu! Krivo im je što mi ne žalimo. A šta bi bilo da je brat Kastro žalio? Ameri bi mu i dan-danas igrali poker ispred nosa, lokali kuba libre za džabe, valjali se s onim prelepim sestrama za sitnu kintu! Neće moći! Ne može sve parama da se plati! Ni ljubav, ni poreklo… Nego, sad mi nešto pade na pamet – a čija su braća ti Ameri?


Perspektive in refleksije, Življenje na dotik (EPK Maribor 2012)

Autor 26.9.2011. u 10:42

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija