Klizma patriotizma (ili čizma patriotizma)

Autor/ica 29.11.2011. u 12:05

Klizma patriotizma (ili čizma patriotizma)

“Naša istorija nije konačna, već je fleksibilno
 prilagodljiva, pa ako nije delom zataškana, onda je
 multiplifikovana, izokrenuta i izmanipulisana. Zavisi
 ko je i kako tumači. Mutna prošlost nas možda ne bi
previše tangirala kad bi nam sadašnjost bila kristalno
 jasna. Smutna vremena su sve mutnija, a srpska
 sloga živi još samo u mitovima razvejanim
 rodoljubivom lirikom i crkvenim poslanicama.

 

Narod naše zemlje je osiromašen, iscrpljen i dezorijentisan, jednom rečju: sjeban, i kao takav, podložan opsenama, histeriji i manipulacijama. Izdriblani tenzijom pukog preživljavanja, pod naletom patriotskih senzacija, postajemo (auto)destruktivna, nasilnička nacija.



“Nek ne pomisle navijači Zvezde na Medaku da se gnezde!” (Foto: Biljana Kosmogina)

Živimo u iluziji da o nečemu odlučujemo, kljukamo se bensedinima i zalivamo alkoholom, dok povremeno dajemo sebi oduška na uličnim skupovima – mitinzima i šetnjama. Tada žučno protestujemo protiv tlačiteljske politike autoritarnih državnih institucija, političkih lidera i njihovih piona, ali isto tako euforično proslavljamo praznike i pobede sportskih šampiona. S političkog vrha nas bombastično ubeđuju da smo na dobrom putu napretka u dostizanju svetih, humanih ciljeva, i da nam se smeši lepa budućnost naspram košmarne prošlosti (za koju su krivi svi prethodni izdajnici i nesposobnjakovići). Ciljevi od opšteg dobra, u interesu naroda, su uveliko izlizani i izrabljeni od strane dugogodišnje aktuelne jedne-te-iste plejade narodnih spasitelja. Njihove ePPPPPove (pamflete, prozivke i popevke o poštenju, poverenju, patriotizmu i progresu), niko više ne uzima ozbiljno.

Isprane su nam uši i mozak maestralnim privredno-političkim odlukama i merama, koje nas nadljudskim naporima i manevrima, mišjim koracima približavaju Evropi i svetu. No, ispostavlja se da modeli visokorazvijenih zemalja vidno pucaju po šavovima, mnoge su u dužničkom kolapsu i narod u njima grca, pa ne predstavljaju prototip savršenog uređenja i lagodnog života koji nam se servira. Kako onda osigurati bar neke fiksacije koje bi nas reanimirale: pristojan standard, ekonomsku i monetarnu stabilnost, slobodu (kretanja, govora i delanja), toleranciju, ličnu i kolektivnu odgovornost… a kako iskoreniti loše pojave kao što su diskriminacija, homofobija, fašizam, represija i nasilje?

Naš dugogodišnji negativni imidž u svetu satanizuje, ismeva, deplasira i degradira celu naciju, prikazujući nas kao čudovišta, koljače, teroriste, prevarante, silovatelje, otimače i kanibale, što nam ne ide u prilog. U prilog nam ne ide ni svekolika srpska istorija koja počiva na falš koalicijama, bratoubilačkim ratovima, izdajama, zloupotrebama, likvidacijama i atentatima. No i pored toga, neke vrednosti i konstrukcije su ukorenjene, ma koliko bile apstraktne. Naša istorija nije konačna, već je fleksibilno prilagodljiva, pa ako nije delom zataškana, onda je multiplifikovana, izokrenuta i izmanipulisana. Zavisi ko je i kako tumači. Mutna prošlost nas možda ne bi previše tangirala kad bi nam sadašnjost bila kristalno jasna. Smutna vremena su sve mutnija, a srpska sloga živi još samo u mitovima razvejanim rodoljubivom lirikom i crkvenim poslanicama.

Ako pođemo od toga da smo normalni, civilizovani ljudi, puni dobre volje, koji osim lične slobode poštuju i tuđe (što je prilično diskutabilno, klimavo i neubedljivo polazište), sve dileme, krize i sukobe bismo rešili složno, staloženo i mudro, poučeni nemilim iskustvima i krilaticama: ,,Ljubi bližnjeg svog”, ,,Samo sloga Srbina spasava”, ,,Pomozi Bože da se Srbi slože” i ,,Um caruje, snaga klade valja”. Ali naše trusno podneblje odlikuje stalni deficit ljubavi, mudrosti, sloge i snage, a stare pasije bujaju: huškanje, osveta i mržnja, te se tako bez osnovnog poimanja slobode, prihvatanja i solidarnosti, u celoj priči možemo poistovetiti sa kladama.

Sporazumna rešenja i kooperativnost, nacionalno jedinstvo i socijalna jednakost, korektno zvuče za govornicom i napisani na papiru, ali stvarnost umnogome odudara od repetitivnih fraza i sve jače (za)udara. Opako nas pritiska gruba čizma patriotizma, pa ne možemo normalno ni da komuniciramo, a kamoli da se tolerišemo ili mudro ignorišemo. Fetiš patriotizma je jedna od najopasnijih strasti, jer u mahnitom dokazivanju ko je veći patriota sve ukazuje na to da ćemo se međusobno istrebiti.

Srpska istorija je odvajkada obeležena verskim i ideološkim podelama, internim sukobima i bratoubilačkim ratovima, što ne čini ponos našega naroda. Po tome nismo jedini u svetu, ali taj usud nam oduvek visi nad glavom. Kompleks četnika i partizana, pravovernih i jeretika. Sportski navijači se neumorno nadmeću s “bratoljubivim” parolama u stihovima, ispisujući ih po gradskim trgovima potkrepljene kukastim krstovima. Virus patriotizma u Srbiji mutira i prerasta u pravu pošast, obuzima nas kao demon i čini najgorim progoniteljima sebe samih. Srpski ponos i patriotizam u paketu, često imaju elemente kolektivne patologije i šize, a rezultiraju time da se stalno trvemo i karamo – do krvi. Otud možda i potiče tolika srpska homofobija. Ne treba nam spoljni neprijatelj kad sami sebe razdiremo, džapamo se kad god stignemo – što javnije i glasnije, to bolje. Makljamo se po slavama, na utakmicama, svadbama i sahranama, a imamo i školske, kafanske, porodične i gangsterske tuče i obračune. Vera u sunarodnike je na najboljem putu da izumre zahvaljujući ,,patriotskim strukturama” koje se kunu u srpstvo, a ponašaju fašistički. Srpske patriote i branitelji morala, časnog krsta i Svetog pisma, prošle godine su na dan gej parade, u porodičnoj anti-gejprajd šetnji, sa decom u kolicima i ikonama na grudima skandirali: ,,Smrt pederima!” Ima li to veze s verom i patriotizmom?

Pola veka smo se kleli u bratstvo i jedinstvo, Tita i KPJ, i bili u obavezi, tj. ucenjivani da se izjašnjavamo kao lojalni Jugosloveni, komunisti i ateisti. Odjednom, sve to pada u vodu i od devedesetih počinje nova srpska šiz(m)a, ratni horor i previranja iz kojih smo se jedva iščupali. Neki jesu, neki nisu. Porazna je činjenica da je i dan danas Srbija trusno područje na Balkanu, jer Srbi brane, ne brane, brane, ne brane, hoće-neće, ne znaju šta će… sa Kosovom, što nije tema ove priče, ali zato sa žarom smesta složno skaču na pedere i miniraju Prajd. Bilo je lakše, a i bliže. Stalno potkrepljujemo a ne raspršujemo uvreženu sliku Srbina iz holivudske produkcije.
Da smo pagansko pleme iz afričke džungle, bolje bi nam bilo. Više bi brinuli jedni o drugima i ne bi bili žigosani kao srpski talibani. Da nas strefi neka kataklizma, poput one u Japanu, ili neko novo bombardovanje, pitam se da li bi smekšali, konsolidovali se, jedni drugima išli uz dlaku i lizali rane, ili bi se međusobno pojeli?! Kao da smo večiti prokletnici, lunatici i gubitnici. Ostaćemo gladni usred ove plodne zemlje i žedni pored toliko pitkih izvora, jer ne umemo da se gajimo, pa se radije glođemo i samouništavamo. Kad se ne bismo toliko na sve načine po(t)kopavali, rodoljubivo žigosali, patriotski klistirali, kolegijalno kastrirali, i videli pretnju u svemu što se miče, sigurno bi isplivali iz demagoškog mraka i svakodnevnog pakla s počeka priče.

Vječnaja pamjat!

http://misicb.tripod.com/lektira/danga.htm

photo by Kosmogina:
“Nek ne pomisle navijači Zvezde na Medaku da se gnezde!”

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Tagovi:
Autor/ica 29.11.2011. u 12:05