Klošari

Autor 15.11.2011. u 13:25

Klošari

“Lepa plava gospođa Sinove pohvalila nam se svim i
svačim, između ostalog i činjenicom da u Lilehameru
 nema nezaposlenih i da svi ljudi imaju gde da žive i od
 čega da žive. Naravno, mi Balkanci odmah smo požurili
 da je pitamo šta je sa ženom koja joj spava dole na
 klupi, pod prozorom kancelarije. Te je tako gospođa
 Sinove počela da nam se pravda i da nam objašnjava da
 su dotičnoj norveškoj klošarki nudili sve što se može
 ponuditi: stan, pare, penziju, posao… Ali ona, naprosto
ne želi ništa od toga. Ona želi da ostane klošarka …”

 

Kada sam prvi put boravila u Norveškoj, 1997. godine, bilo je to, moram priznati sa ove istorijske distance, iskustvo koje je predstavljalo popriličan kulturni šok. Ili barem šok vezan za kulturu življenja. Imala sam utisak da glancaju i lišće na drveću. Ovo se nije u tolikoj meri odnosilo na Oslo, koliko se odnosilo na idilične male gradove, kao što je bio Lilehamer, u kom sam provela svoja prva tri norveška meseca.

Ali, jedna činjenica je činila da mi bude malo lakše, i da se u izvesnoj meri osećam kao kod kuće. Lilehamer je imao svoju lokalnu klošarku! Žena od svojih pedeset i nešto godina živela je na ulici. Viđali smo je često i svuda te jeseni. Preko dana bi smestila svoju vreću za spavanje i nekoliko torbi koje je svuda sa sobom nosila, na lepu, mada hladnu, žičanu klupu ispred Opštine, a noću – jer noći su već u septembru postajale svežije – prespavala bi u zgradi železničke stanice. Iz nekog razloga bila je ljuta na sve prolaznike i često bi im dobacivala uvrede, koje mi, na svu sreću, tada još nismo mogli razumeti, ali je njen izraz lica jasno govorio da nam ne poručuje ništa naročito drugarski.

Nekog od tih dana otišli smo u posetu predsednici Opštine Lilehamer. Lepa plava gospođa Sinove pohvalila nam se svim i svačim, između ostalog i činjenicom da u Lilehameru nema nezaposlenih i da svi ljudi imaju gde da žive i od čega da žive. Naravno, mi Balkanci odmah smo požurili da je pitamo šta je sa ženom koja joj spava dole na klupi, pod prozorom kancelarije. Te je tako gospođa Sinove počela da nam se pravda i da nam objašnjava da su dotičnoj norveškoj klošarki nudili sve što se može ponuditi: stan, pare, penziju, posao… Ali ona, naprosto ne želi ništa od toga. Ona želi da ostane klošarka, da živi na ulici i da dobija milostinju od prolaznika, koje će grditi. To je, reče predsednica Opštine, njen izbor, i oni tu ništa ne mogu. Jeste im neprijatno, ali žena ima pravo da tako živi, ako tako hoće.

Izlazeći tog dana iz zgrade Opštine Lilehamer, setila sam se prve rečenice iz lekcije francuskog jezika – clochards sont chauffés au soleil – skitnice se greju na suncu. Sećam se da je u tom udžbeniku bio i neki crtež: Sena, naravno, leva obala, naravno, a pored reke klupa i na klupi romantični klošar sa beretom na glavi. Izgledalo je tada da čovek ne može za sebe da zamisli lepšu sudbinu nego da živi tako, potpuno slobodan, na nekoj pariskoj klupi, pored Sene. Francuzi su u toj meri romantizovali svoje skitnice da su internacionalnom jeziku i podarili tu reč klošar.

Moram priznati da mi je veoma teško da ovakve ružičaste predstave o klošarima i slobodi grejem u srcu svakoga dana dok na beogradskim raskrsnicama gledam nedovoljno obučenu romsku decu koja prose od jednog do drugog automobila, čim se upali zeleno svetlo. Ide zima, srce mi zebe zajedno sa njima. I tako već godinama, decenijama. Mogu ja, naravno, da odnesem ponekad kesu mandarina i stare odeće u neko romsko naselje, mogu da im dam neki dinar ili čokoladu ili stare igračke, i to delimično umiruje savest, ali teško da nešto sistematski rešava. O Romima se u Beogradu jedino pričalo dok smo spremali Univerzijadu, pa je bilo neobično važno gde će se raseliti ljudi koji žive tamo negde između Delta-sitija i buvljaka. Čim je prošla Univerzijada, prođe i interesovanje.

Nešto se mislim ovih dana, jesu li ih sve popisali? Znaju li tačno koliko ih je u Srbiji? Znaju li svakome ime, godinu rođenja, uslove života, kvadraturu kuhinje? I ako znaju, hoće li nas obavesiti koliko ljudi u Srbiji živi bez sanitarnog čvora i četiri razreda osnovne škole, bez ličnih dokumenata? Možda grešim, ali nekako sumnjam da ćemo ikada saznati sve ove podatke. Sumnjam i da će se neko nad ovim podacima zamisliti, napraviti simpozijum i tražiti sistematsko rešenje. Jer uvek naravno imamo nešto preče. Eto na primer, Kosovo. Ili kandidatruru za Evropsku uniju. Ili brigu oko toga hoće li se Šešelj vratiti i ako se vrati hoće li se opet i s kim bratski zagrliti? Uvek ima nešto što je preče od onih Cigančića na raskrsnici. A ja se s time teško mirim, s time da je od njih baš sve važnije. Meni nije. Oni su moje prve komšije i gledam ih svaki dan. Bože me oprosti, gledam ih češće nego što gledam Kosovo. Gledam i njih i njihove dobre pse koji nikog ne grizu, nego mirno sede pored njih, pomireni sa sudbinom. Znam ja da ima naroda, negde na svetu, kojima je teže nego našim Romima, teže je deci u nekim Afričkim zemljama recimo, znam sve to, ali ja tamo nisam bila i nisam videla, a ove naše gledam svakodnevno.

Stvari nam, u Srbiji, tako stoje da se nekom trajnom i održivom rešenju ne možemo skoro nadati, barem kad je socijalna zaštita u pitanju. To jest, možemo se nadati koliko i ona gladna deca u Africi. Svaki komentator-amater, “dobar poznavalac prilika”, će vam lako objasniti da nema para ni za važnije stvari (ah, opet to važnije!) i zato, dok se prioriteti ne poređaju po nekom nebeskom redosledu, ništa nam drugo ne preostaje nego da se uzdamo u male pomoći, male korake, male pažnje. Odnesite jedne cipelice. Nemojte da vas mrzi ili da vam bude gadno da tamo uđete. Obradujte nekoga. Ugrejte nekoga svojim starim džemperom koji vam stoji sto godina u ormanu. Novembar je. Vama radijatori već rade, kako-tako, ali rade. Njima ne rade. Ne filozofirajte, ne čekajte da se resorni ministar doseti, nego pronađite u kući neko staro ćebe i grejalicu koju više ne koristite i – pravac tamo!

 

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Autor 15.11.2011. u 13:25

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija