Ko i kakvu pitu pravi?

Željko Pavićević
Autor 16.1.2016. u 18:30

Ko i kakvu pitu pravi?

Na samom početku izborne godine, politički analitičar i nesporni poznavalac teorije, Jovo Bakić, obratio se političkoj eliti Srbije, a ponajviše Borku Stefanoviću i njegovim levičarima. Iako se zna da u politici ništa ne treba da iznenađuje, mnogi su ostali zatečeni. Nekima se učinilo da bi mogli da iskoriste onu staru „svako ko se bavi teorijom, bez praktičnog delovanja, izdajnik je socijalizma“. Neki su likovali. No, bez obzira kako je ko reagovao, jedno je sigurno: Jovo Bakić nije spreman da podnese neizbežnu stranačku prljavštinu zarad viših ideala iako se predstavljao takvim.

Piše: Željko  Pavićević

Nije prvi put da se zamislimo pred Bakićevim radikalno razumnim delanjem. Ako pođemo od toga da misle samo oni koji ne prihvataju pasivno ono što je dato, onda Bakićevu “novogodišnju čestitku” i možemo shvatiti kao “pismo dobrih namera” napisano na ne baš najbolji način. Posledično, neki su tako nakon emisije “(dvo)Lični stav” u kojoj je Jovo gostovao sa Draganom Šutanovcem, stekli utisak da takav primitivni diskurs odavno nije viđen u nekoj emisiji koja nema formu jeftine zabave. Argumentacija “Jove i Šuleta” bila je svedena na to kome je tata ostavio stan na Banjici, a kome je tast kupio stan na Vračaru. Još je ispalo da je Jovo prednjačio u srozavanju argumentacije.

No, neiskreno bi bilo reći da Bakić nije briljirao u samom uvodu svog teksta. Politička scena Srbije dugo nije tako sažeto obuhvaćena i lepo opisana u samo nekoliko redova. Ipak, nakon tako sjajnog uvoda u nastavku pišući o “Jovi i Borku”, on otkriva svoju samonametnutu nezrelost.

Činjenica je da danas nekoliko aktivističkih grupacija, promotera levice sa različitim pogledima na njenu ulogu i delovanje, tumara na marginama političke scene Srbije. Takođe je činjenica da nekih 20 godina od formiranja Jugoslovenske levice i 25 godina od raspada Saveza komunista Jugoslavije političku scenu Srbije “napada” jedna nova, moderna levica, tzv. Levica Srbije. Razlog njene tihe ali vidljive ekspanzije nisu samo strateška dokumenta u čijem nastajanju je aktivno učestvovao Jovo, već harizma i energija jednog od osnivača “levice”, Borka. Ideja levice nije strana građanima Srbije. Ona je duboko prožeta njihovim bićem. Uticaj globalizacije i modernizacije društva, ne samo u Srbiji, već svuda u svetu, u krajnost je gurnuo moralne i etičke vrednosti kakve su društvena solidarnost, empatija, poštenje i jednakost, a u prvi plan izbacio modele ponašanja usmerene ka jednom jedinom cilju, ličnoj egzistenciji kao produktu ekonomije moralnog hazarda. Kolektivno dobro je zamenjeno sitnim, ličnim interesima. Posledično, bojazan Jove Bakića u vezi sa načinom stvaranja jedne levičarske stranke je opravdana. Zna se da je želeo da bude šef kadrovske komisije “Borkovog” pokreta koji se tek oblikuje. Međutim, iz nekoliko poslednjih izjava g-dina Bakića može se steći utisak da je “kadriranje” bilo conditio sine qua non za njegovo učešće u radu pokreta. Sve ono što je naveo u vezi sa konceptom stvaranja jedne levičarske stranke je moralno i tačno. Verujem da Jovino mišljenje deli i Borko, jer da nije tako onda nije bilo razloga za Stefanovićevo napuštanje grupe sastavljene od “nešto obrazovanijih parazita i lovaca na plen”, ali ni Jovino skidanje bagaža sa Borkovih leđa. Ako se zna da je stranka “živi organizam” i da u njoj ništa nije ad acta, konačno i bez promena, da li su “kadrovski poslovi” zaista primat u odnosu na promociju vrednosti i ciljeva jedne nove i moderne levice kakvu je želeo da napravi, između ostalih i Jovo Bakić? Verujem da mu participiranjem u radu pokreta ne bi promakao kukolj u žitu, bar ne u onoj količini koje se izgleda pribojava. Ipak, ako je razlog njegovog razlaza sa Borkom loša kadrovska politika, zašto u svom tekstu Jovo nije imenovao “sumljiva lica”?

Kako nastaje u izbornoj godini, poneseni trijumfom Sirize i Podemosa, simpatizeri i aktivisti pokreta priželjkuju uspeh poput onog koji je u Hrvatskoj svojevremeno ostvario Most. To je ljudski i opravdano, ali istovremeno to od njih najmanje zavisi u okolnostima kakve vladaju Srbijom. Ukoliko Levica Srbije ima “konja za trku”, treba i mora u istoj da učestvuje. Zar pokret Saše Radulovića nije takvo nešto već pokazao? Da li će u prvoj svojoj trci pobediti? Neće ukoliko se pobedom smatra osvajanje vlasti, ali će naneti udarac i pokazati aktuelnom režimu, kao i “jalovoj i lažnoj opoziciji” da Srbija ima “novu opoziciju” i da će se ponovo sresti sa njima u budućnosti. Ono što iznenađuje jeste da Jovo ne zna da je upravo politička opcija centra, Pokret Dosta je bilo Saše Radulovića, “materijal” koji je zarad ostvarenja opšteg dobra ušao u kal. Posledično, u Srbiji je sve manje-više viđeno i isprobano. Takođe, sve je manje-više prokockano, a ponajviše poverenje birača.

 Naposletku, poznato je da Jovo ima znanja, ali ne i prakse u “pravljenju pite”, naročito ne u “vanrednim” okolnostima kakve danas vladaju Srbijom. Takođe, Jovo zna da kada se koncept moralnog proširi na politiku dovodi do toga da “nijedna nepolitička refleksija o politici više nije opravdana”. Ipak, iz teksta se jasno zaključuje da je Jovo odlučio da digne sidro koje nije ni spustio kako valja. Preko noći doskorašnji bliski saradnik mu je postao “primerni izdanak škole DS-a”, sa značajnim populističkim potencijalom, od kojeg se pita ne pravi, a borba za bolju Srbiju pretvorila u potragu za “Svetim gralom”. Kako bilo, političkoj sceni Srbije je potreban Jovo Bakić. Ako ne kao politički aktivista, što bi bilo poželjno, onda bar kao glas razuma koji će kao do sada, s vremena na vreme, drmati kavez političkoj eliti Srbije.

 

Željko Pavićević
Autor 16.1.2016. u 18:30

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija