Korumpirani svijet

Autor 29.9.2011. u 15:01

Korumpirani svijet

Ako oko nečega postoji tzv. najširi društveni konsenzus, to je onda borba protiv korupcije. Protiv nje besne i tzv. “intelektualci” i tzv. “običan svet”, ona je u tzv. “agendama” svih tzv. političkih partija, oko nje se slažu i tzv. “levica” i tzv. “desnica”, da, da, kažem vam ja, korupcija je zlo, bar dok ne postane lobiranje. Ali, dovraga, šta je uopšte, korupcija?

Kakvo glupo pitanje! Pa to je kada neko pretpostavi vlastiti, individualni interes nekom nadindividualnom interesu koji je dužan da zastupa, radi sticanja finansijske koristi. Primer: kondukter u vozu stavlja putnikovih 50 dinara u džep, umesto da mu naplati 100 dinara za kartu. Šta možemo da kažemo o tom kondukteru? Prvo, da nije postupio profesionalno. Ali, paradoksalno, što je kondukter manji profesionalac, to je bogatiji, to on lično ostvaruje veći lični profit. Biti profesionalac nije ekonomski isplativo. Takav profesionalac liči na umetnika u drugoj polovini XIX veka: profesionalnost radi profesionalnosti, kao umetnost radi umetnosti. Hm, sada, naravno, neko može da kaže kako kondukter radi protiv zajednice kojoj pripada. Ali gde se u građanskom društvu nalazi mesto zajednice, bilo kakve zajednice? Kada kažemo građanin, mislimo često na građansku individualnost, kao opoziciju ideji kolektiva koji nadmašuje svakog pojedinca. Takav kolektiv bi nas asocirao na totalitarizam, zar ne? I zaista, ko bi ovde i sada mogao da kaže da je neki neki kolektiv toliko vredan da bi pojedinac, u najekstremnijem slučaju, za njega mogao da žrtvuje svoj život. Izgleda kao da ne postoji ni takav kolektiv za koji bi pojedinac svesno žrtvovao, recimo, deo svog profita. Pravdajući potez kojim svoj interes pretpostavlja interesu nekog kolektiva, taj kondukter može da kaže kako bogati ljudi prelaze da žive u poreskim rajevima (tj. zemljama u kojima je poreska stega svedena na minimum), jer ne žele da nacionalnoj zajednici kojoj pripadaju vrate deo svog profita u okviru poreza koji im se čini prevelik čim negde mogu da plate manji. Eto primera gde se sasvim legalno, individualni interesi pretpostavljaju interesima zajednice. Pravno gledajući, to što taj kondukter radi jeste zloupotreba službenog položaja, ali “filozofski” gledano on ne radi ništa što ne rade druge individue oko njega. Pre svega, brine za sebe, držeći se jedino pravila da pri toj brizi nikoga ne treba ubiti.

Liberalizam pojedincima daje mogućnost da sami izaberu koncepciju sreće koju žele da ispune u životu: eto, oni su odlučili da je sreća u bogatstvu i oni se bogate. Ko je oštećen? Putnik koji ih je podmitio sigurno ne; i on je uštedeo. Ko? Nekakav apstraktni pojam “zemlje”, “države”? Ok, ali kada neka kompanija zatvori pogone u “svojoj” zemlji i preseli ih u neku drugu zemlju, sa jeftinijom radnom snagom i ona tada šteti interesima “svoje” države. Da li neko za tu štetu odgovora? Ne. Globalizacija je učinila legitimnim filozofski napor velikih kompanija koje neprekidno kontempliraju o tome kako da smanje troškove proizvodnje da bi povećele profitnu stopu, što drugim rečima, znači da akcionari neće da žrtvuju nijedan dolar/evro da bi niži ešaloni radne snage u njihovoj zemlji živeli bolje.

Pravno gledajući, država se bori protiv korupcije, ali na nivou ideja ne postoji razlika u mišljenju između nekog (korumpiranog) konduktera i multimilionera: i jedan i drugi slede istu životnu koncepciju, i jedan i drugi pretpostavljaju svoje interese svim drugim interesima. Zato je borba protiv korupcije toliko neuspešna: korupcija je loše definisana.

Jedan savremeni francuski filozof tvrdi da je korumpirana ona politika koja za svoj jedini cilj ima bogaćenje: lično ili nacionalno, a treba dodati i korporativno. Mi danas i jesmo okruženi tom vrstom korupcije: kada traže da žive bolje, ljudi žele da budu bogatiji, kada se hvale uspešnošću svoje politike, vlade podastiru podatak o rastu BDP-a, a o tome šta je smisao postojanje korporacija nećemo ni da pričamo. Tako definisana korupcija nije, nažalost, incident, već stanje stvari. A kada ovako shvaćena korupcija postane ključno pravilo igre, onda to znači da živimo u svetu u kome je svaka individua mali privredni subjekt za sebe, jedna mala firma, čija je smrt/bankrot usled gladi, žeđi, ili nedostatka preskupih lekova, individualna, privatna stvar. Kao što je to i propast neke male firme na tržištu. I tako smo se ponovo vratili na početak: individua ne brine o zajednici, zajednica ne brine o individui. Jedino o čemu svi brinu jeste vlastito bogaćenje.
Koliko je svet postao korumpiran najbolje nam pokazuje, međutim, sam jezik: postoje ljudi koji nisu korumpirani u tom, najširem značenju reči, ali o njima se ništa ne može reći: reči kojima bismo opisali njihov negativan odnos prema korupciji zvuče, za većinu ostaloh ljudi, šuplje i zastarelo: “poštenje”, “čast”…. šta danas znače te reči? Ništa. Da li će sutra da znače sve? Sumnjam. Ali dok ne počnu nešto da znače, neće biti sreće u borbi protiv korupcije, ako se mi uopšte i borimo protiv korupcije. Jer, u nedostatku reči kojima bismo opisali ljude koji nisu korumpirani suočavamo se sa najdubljim temeljima korupcije: i jezik nam je postao nizak, poput same korupcije.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik (EPK Maribor 2012)

Autor 29.9.2011. u 15:01

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija