Kosovke devojke

Povezani članci

• Mržnja prema islamu i diskusija o hidžabu: Zbog njene glave svađaju se Česi
• Kraj “kraja istorije“
• Miloševićeva deca u zadnji čas spašavaju Tuđmanovu stranku zla
• Dobri magacioner Mandić
• Peticija za zaustavljanje prikazivanja filma „Republika Srpska: Borba za slobodu”: Malagurski negira genocid, izjednačava žrtve i zločince…
• Okvir u kojem živimo

“Jedna sumanuta politika kreirana u vreme Miloševića,
 preuzima se kao štafeta i predaje dalje, u ruke svake
 nove vlade; i svaka vlada pravi istu grešku nastavljajući
 agoniju. Hronično u zakašnjenju. Kupuje se vreme tako
 što se uporno održava mat pozicija koja je sama seb
i cilj. Zahvalan alibi za kukavičluk,
autizam i nesposobnost.”

U Brazilu na takmičenju za Miss Universe, našle su se u zagrljaju srpska i kosovska predstavnica. Taj trenutak ovekovečen je fotografijom koja je obišla svet. Srpska Miss je izjavila da je bila zatečena, a kako pravila lepog ponašanja nosi iz zemlje koju predstavlja, bilo bi nedostojno da je pobegla iz kadra. Naravno, svim srcem podržava politiku i borbu svoje zemlje za očuvanje Kosova kao integralnog dela teritorije Srbije, tako da njen gest ne predstavlja nikakvo priznanje, već kulturan odnos na ličnom nivou, zaključila je srpska predstavnica za Miss Universe.

Za razliku od srpske Miss, srpski političari upražnjavaju disciplinu bežanja iz kadra. Posebno se to odnosi na srpske diplomate, kojima je strogo naređeno da zvanične skupove, gde se pojavljuju predstavnici Kosova, moraju odmah da napuste. To je ne samo vid protesta i oštra poruka organizatoru, već i način borbe za opstanak Kosova u sastavu Srbije! Navodno bi zadržavanje srpskih diplomata na takvom skupu značilo prećutno priznavanje takozvane države Kosovo. Prefiks “tzv.” uz imenicu Kosovo postao je obavezni privezak čak i u svakodnevnom govoru. Nedavno je u TV anketi na posve benigmu temu, upitanik na ulici, čiji jezički fond ne prevazilazi zbir reči haiku pesme, pomenuvši Kosovo, brzo dodao i prefiks “tzv”. Jadničak se uplašio da bi izostanak prefiksa bila njegova prećutna podrška nezavisnosti Kosova.

Priznavanje jedne zemlje od strane druge zemlje, reguliše se posebnim aktima međunarodnog prava koji se donose u međusobnom dogovoru, a ne mangupskim činom hvatanja na delu. Bežanje iz kadra je odavno princip srpske državne politike. Ili tačnije, primenjivanje načela da je najviše prisutan onaj za koga se primeti da je odsutan. Što više budemo odsutni, misle srpski političari, to ćemo više biti prisutni. Zbirka apsurda se u poslednje vreme ubrzano uvećava, kao da je lično Alan Ford savetnik srpskog državnog vrha. Jer, kako objasniti politiku koja čuva ono što je odavno izgubljeno, i svakim danom gubi deo onoga što je mogla da sačuva? Posedovanje teritorije Kosova ne razlikuje se mnogo od posedovanja kakve oblasti na Mesecu. Problem je samo kako do tih destinacija stići.

Istrajavati u gledanju širom zatvorenih očiju jeste način rešavanja kosovskog problema zvanične Srbije. Nije logično da se interesi jedne zemlje, pre svega stanovnika srpske nacionalnosti na Kosovu, čuvaju tako što se ponavljaju mantre koje nemaju nikakve veze sa realnošću, sa stanjem na terenu. Mantra “ne damo Kosovo” je floskula za inicijaciju u lažnog patriotu.

Sećam se da je negde sredinom osamdesetih godina prošlog veka jedna japanska geološka ekpedicija, koja je na poziv ruske vlade vršila istraživanja u Sibiru, ustanovila da poseduje mape u kojima je sve bilo drugačije nego u realnosti. Objašnjenje je kasnije dala sama ruska vlada. Naime, japanska ekspedicija je imala mape koje su u vreme Sovjetskog Saveza bile namenjene inostranstvu. Postojao je institut koji je kreirao lažne karte. Premeštali su reke, jezera i planine, upisivali pogrešne koordinate gradova i puteva koji do njih vode. Bio je to vid odbrane od imaginarnog neprijatelja. Koliko je samo egzistencija ostvareno zahvaljujući postojanju tog instituta. Kakve su se karijere pravile. Kreirati lažne mape, i biti nagrađivan za taj posao.

Ludilo može da bude način egzistencije, jedna komotna situacija, posebno ukoliko je smisao istrajavati u politici koja nema nikakve veze sa realnošću. Nije sporno licemerje Zapada po pitanju Balkana; katastrofalne greške, namerne ili nenamerne, manje je važno. Činjenica je da na Kosovu južno od reke Ibar u enklavama tj. u getima žive Srbi. Nisu brojke, nego ljudi. Njihov život je već godinama na stand by. Jedna sumanuta politika kreirana u vreme Miloševića, preuzima se kao štafeta i predaje dalje, u ruke svake nove vlade; i svaka vlada pravi istu grešku nastavljajući agoniju. Hronično u zakašnjenju. Kupuje se vreme tako što se uporno održava mat pozicija koja je sama sebi cilj. Zahvalan alibi za kukavičluk, autizam i nesposobnost.

Srpska politika prema Kosovu podseća na sovjetski institut za proizvodnju lažnih mapa. Stvara se i održava realnost koja je u suprotnosti sa stanjem na terenu. Bilo bi svakako zanimljivo znati koliki je procenat kartografa radio iz uverenja, a koliki za novac. I u slučaju srpske politike prema Kosovu neki veruju u to što rade, a neki rade samo za novac. Dakle, jedni su ludi, a drugi nemoralni. Slutim da je ovih drugih neuporedivo više.

Maribor 2012