Kritika ideologije i neoliberalizam

Autor 29.10.2011. u 13:06

Kritika ideologije i neoliberalizam

U ovom članku bavićemo se jednim stavom o ideologiji koji se često sreće u poslednje vreme. Ovaj stav kaže da je kritika ideologije kao lažne svesti zastarela kao i shvatanje da je ideologija nešto loše. Kako kaže Tomaž Mastnak u nedavno objavljenom članku “Pahorov kontinuitet” na Peščaniku: “Na ideologiju možemo gledati jednostavno kao na sistem ideja pomoću kojega – ili kroz kojega – pojedinac ili uža ili šira zajednica osmišljava i uređuje (ili želi uređivati) svijet u kojem živi. Svako od nas živi u nekoj ideologiji i ne može joj umaknuti.” Dakle, ideologija je nešto korisno – način da osmislimo svet – i nešto neizbežno – niko joj ne može umaknuti. Kritika ideologije je, prema tome, i štetna i uzaludna. Ipak, ovaj teorijski stav nije jedini koji postoji. Svako ko je slušao neko Žižekovo predavanje i čuo jedno od mnogih “That’s ideology today!” zna da je ideologija kao nešto negativno glavna tema tih predavanja. U ovoj suprotnosti, Žižekova pozicija je na strani moderne filozofske tradicije, dok je ovaj drugi stav, hajde da kažemo, postmoderan (ali se i ranije pojavljivao u istoriji – to je u suštini stav antičkih sofista). Nas interesuje koje sve konsekvence nosi ovaj izbor između stava da je ideologija nešto korisno i neizbežno i stava da je ona nešto štetno što je moguće izbeći.

Kao što ćemo videti, te konsekvence tiču se same prirode sistema u kome živimo. Naš cilj je da pokažemo da jedna ista matrica upravlja većim delom naših filozofskih stavova, političkih opredeljenja, sve do ekonomskih planova. Ali, najpre da vidimo kako stoji stvar sa kritikom ideologije i njenim odbacivanjem. Zastupnike gore pomenutih stavova, samo za svrhe ovog teksta, zvaćemo “kritičari” i “neoliberali”.

Kritika ideologije polazi od stava da su ideologije zatvoreni sistemi stavova koji nas sprečavaju da realnije sagledamo stvarnost. Ideja je da se tih matrica zatvorenog mišljenja oslobodimo, a onda raspravljamo bez predrasuda. Korist od kritike ideologije je u tome što se pomoću nje može napraviti selekcija stavova kako bi u raspravu ušli samo otvoreni stavovi, jer će samo oni biti korisni u nalaženju najboljeg odgovora. Dakle, struktura kritike ideologije je ovakva:

otvoreni stav 1

zajednički stavovi o neprihvatljivosti ideologije

otvoreni stav 2

Ljudi  koji se trude oko kritike ideologije misle da je neophodno da se  dogovorimo  o pravilima rasprave da bi ona bila svrsishodna. Neki stavovi biće ideološki i učesnici u raspravi će moći da to imaju u vidu, jer znaju da prepoznaju ideologiju. Stav koji ne vidi smisao ove kritike naizgled je liberalniji. Svi stavovi su ravnopravni i nije nam potrebno bilo kakvo znanje kojim bi razdvajali ideološke stavove od otvorenih. Svi stavovi izlaze na tržište i ono je mera njihove uspešnosti i istinitosti.

Kao što se vidi iz pominjanja tržišta, ovaj stav bi mogli nazvati neoliberalni stav. Neoliberal kaže: Ko je taj ko bi mogao da ograniči slobodu govora i mišljenja i određuje koji je stav ideološki, a koji nije? “Ideologiji se ne može umaknuti”, odnosno, svi stavovi su podjednako subjektivni, podjednako pristrasni. Niko ne može da bilo koji stav proglasi zajedničkim i zbog toga na neki način obaveznim. Kao što “nevidljiva ruka” tržišta određuje cenu neke robe, na isti način nevidljiva ruka tržišta ideja će odrediti stepen istinitosti nekog stava.

Iako, osobito danas, zvuči primamljivo, ovaj metod utvrđivanja istine je sporan. Nije li još Džon Lok jasno tvrdio da to što ga prihvata većina nije nikakav argument za istinitost nekog stava? Mnogo puta u istoriji istina je bila u očiglednoj manjini. Međutim, s druge strane, nije li tačno da je istine na kraju pobeđivala, ali da je manjinsko mišljenje moralo da se bori za to? Nisu li te manjinske istine postale zaista istine tek kada ih je većina prihvatila? I još jedno, ključno pitanje za nas: Može li kritika ideologije biti legitiman deo tržišta ideja? Ideje bi mogle da izlaze na tržište, a neko znanje o idejama bi moglo da pomaže u njihovoj selekciji. Dakle, čini se da bi mogli da imamo obe stvari: većinu kao neutralan način da se odredi šta je u ovom trenutku važeće i svest da većina može biti u krivu, odnosno da ona nije kriterijum istine. Ne jedan princip, nego dva. Kritika ideologije je razvijeno znanje o tome da se za kriterijum istine mogu uzeti razne stvari – većina, parija, vođa, osnivač itd, ali da to nije dobar kriterijum. Problem sa neoliberalnim stavom je u tome što je njegov odgovor na ovaj problem suprotan: Ne, nije nam potreban ovaj drugi princip. Neka ideje izlaze na “zaravnjen teren” – u kome nema kritike ideologije – i neka budu prihvatane ili odbacivane.

Stav: “sve ideje su subjektivne i njihovu vrednost može odrediti  samo tržište” – nalazi se u stvari u korenu neoliberalnog sistema. Isti taj stav preslikan je u opštem mestu neoliberala da država treba da bude što minimalnija, da što više stvari treba da bude privatizovano itd.

Drugim rečima, tamo gde u epistemologiji stoji kritika ideologije, u političkoj teoriji stoji država. U neoliberalizmu je i jedno i drugo označeno kao nepotrebno.

Neoliberali rezonuju: Zašto da država,  svojim obavezujućim zakonima za sve, stoji na putu  slobodnoj razmeni rada, roba, ideja i novca? Zašto da se svi odnosi i sve vrednosti ne odrede na slobodnom tržištu, u slobodnoj konkurenciji? Opet odgovor na ova pitanja može biti: zašto da ne?

Međutim, ovaj odgovor nije tako neupitan kao što se čini i kao što se u okviru ovog stanovništa podrazumeva. Logika mnogih stvari je takva da njihovu vrednost ne treba da odredi tržište. Na primer, ako nam se ne sviđa neka odluka vlasti, recimo visina poreza, možemo li videti šta nudi konkurentska vlast? Ako nam se ne sviđa odluka suda možemo li se okrenuti i pogledati šta nudi konkurentski sud? Zašto da neki sud ne pokuša da poveća svoju ekonomsku efikasnost uzimajući novac od stranaka, a da konkurentski sudovi pokušaju da ne uzimaju, pa neka tržište odluči ko će biti uspešniji? Ako želimo da dođemo iz grada A u grad B hoćemo li birati između konkurentskih puteva (koliko može da ih bude)? Između konkurentskih i privatizovanih ulica? Ako dobijamo vodu iz jednog vodovoda, hoćemo li graditi konkurentski itd. Broj stvari čija unutrašnja logika negira tržište je u stvari jako velik, otprilike onoliko velik koliko se protežu nadležnosti današnjih država. U njima su neke stvari logički (vlast, sudovi) a neke faktički takve da su po svojoj strukturi zajedničke. I tu nije kraj. Na području kulture stvari su još zaoštrenije: svi proizvodi mišljenja su u stvari po prirodi zajednički. Kada jednom objavimo neku naučnu istinu, ona prestaje biti privatna stvar, tačnije nema više nikakve veze sa privatnošću. Kultura nije privatno vlasništvo (iako autorska prava, u nekoj meri, mogu biti).

Neoliberali bi se sa ovim ocenama sporili, ali teško da bi negirali baš svaku od njih. Zašto onda uporno insistiraju na tome da sve treba da reguliše tržište? Po mom mišljenju, u tom insistrianju se otkriva ideološka priroda neoliberalizma. Kao i druge ideologije, on sakriva jedan deo stvarnosti i oslonjen je samo na jedan princip – tržište. Međutim, on je i više od toga, nešto kao ideologija2 – on ne samo da promoviše jedan zatvoreni stav, nego ima i sredstvo protiv svake kritike. To je razlika u odnosu na marksizam, na primer. Marksizam je tvrdio da poseduje istinu o zakonu kretanja istorije i branio se argumentacijom i na klasičan ideološki način – diskvalifikacijom kritičara. Sa neoliberalizmom, osim neizbežne diskvalifikacije kritičara, imamo i nešto novo: diskvalifikaciju kritike. Još preciznije rečeno: svaka kritika je dozvoljena, međutim, sve su kritike jednako istinite, isto onoliko istinite koliko i ono što je kritikovano – tržište će odlučiti. Nije teško pretpostaviti da u sistemu koji bi bio napravljen prema ovom stavu niko neće obraćati pažnju na kritiku. Čak i u logici, ako iz nekog stava slede dva protivrečna stava – jednako istinita – početna pozicija nije istinita. A ovde je početna pozicija kritika ideologije. Ergo, ne treba kritikovati ideologiju.

Sa neoliberalizmom smo dobili ideologiju koja je svaku kritiku, pa i kritiku same sebe obesmislila. Bilo kakva rasprava o sadržini neke ideje nije potrebna. Liči li vam ovo na današnji dekulturisani svet?

Neoliberalizam uvodi sasvim drugi način baratanja sa mišljenjem od tradicionalnog. Sada, kada čujete neko mišljenje, ne treba da se pitate:

– Da li je ovo istina? Koje činjenice ovome protivreče, a koje ga potvrđuju? Da li se to slaže sa drugim mojim stavovima?

Umesto toga, nametaće vam se drugačija pitanja:

– Ko je rekao ovaj stav? Da li je on na mojoj strani? Da li ću biti uspešniji ako se složim sa tim stavom ili sa suprotnim?

Naravno, samo prvi set pitanja se tiče sadržine nekog mišljenja i istine uopšte, dok drugi set sa sadržinom i istinom nema nikakve veze. Pa ipak, samo se drugi način mišljenja se ponaša tržišno, razmišljajući o tome koliko će biti uspešan, dok se prvi način mišljenja ponaša potpuno ne-tržišno i uopšte ne razmišlja o prođi neke ideje na tržištu.  Uz pomoć ovog drugog načina mišljenja polako se pored istinitog sveta stvara matrix neistinitih ideja koje su veoma uspešne na tržištu.

Jedna od tih ideja je sveprisutna neoliberalna ideologija, a a apstraktni stav o tržištu je njen ključni stav. U njegovo korenu je jedna striktno filozofska tema. Neoliberali nisu shvatili da filozofski zaključak o nepostojanju subjekta koji bi mogao odrediti šta je istina, odnosno da ne postoji ideološka, konačna Istina, ne implicira da je sama istina delegitimisana. Onda su izvršili jednu zamenu teze: Filozofija predstavlja odbranu apsolutne istine, a onda su se zbog toga otvoreno ili manje otvoreno izjasnili protiv filozofije. Međutim, tema filozofije nije Istina, nego samo istina. U i tom cilju je filozofija i kritika ideologije.

Otkada je neoliberlaizam preovladao kao ideologija današnjeg sveta, mi ne živimo sa filozofijom, a matrica neoliberalizma proširena je na sve društvene sfere. Kao šira teorija o društvu, neoliberalizam je stanovnište da je rešenje za sve društvene probleme deregulacija, delegitimisanje svih navodno dobrih načina da se ostvare univerzalne vrednosti i ostavljanje “nevidljivoj ruci” da ih ostvari. U društvu postoje samo partikularne vrednosti, interesi, istine – za univerzalne vrednostii – pravdu, na primer – može biti zadužena samo “nevidljiva ruka”. Neoliberalizam i jeste proces ukidanja subjekata koji su tradicionalno branili univerzalne vrednosti – država, javnost, filozofija – u korist ove nevidljive ruke.

Mi danas možemo da pratimo posledice ove tranzicije od države ka “nevidljivoj ruci”. I to, čini se, iz sredine samog procesa. Sve vlasti, uključiv vlade SAD i EU, osim njih MMF i slične institucije, predlažu da se neoliberalni proces nastavi. To su poznate “reforme” – dalja privatizacija, smanjenje javnog sektora, privatizacija medija itd. To je program. Međutim, paralelno sa ovom procesom pojavljuje se sve više dokaza da tu nešto ne funkcioniše. Niotkuda se pojavila svetska ekonomska kriza koja upravo prolazi kroz drugi talas, bankrotiraju ili su u dužničkoj krizi i velike države, nezaposlenost se širi, zajedno sa socijalnim beznađem koje dovodi do nasilnih nereda čak i prestonicama neoliberalizma poput Londona. Poverenje javnosti u političare i medije je na najnižem nivou. Kako je došlo do toga? Neoliberali, naravno, ne krive neoliberalizam za ovaj razvoj događaja. Krive su spekulacije, nuspojave, pohlepa itd, ali ne i sam sistem. Pa ipak, sasvim je logično da upravo sistem bude kriv. Jer, šta je logičnije nego da posledica deregulacije, delegitimisanja univerzalnih vrednosti, istine, pravde, solidarnosti, bude svet u kome je sve dozvoljeno, u kome mediji i političari krupno lažu a jaz između bogatih i siromašnih se povećava? Sve ove ideje i institucije služile su tome da se to izbegne, onda kada su delegitimisane to se dešava – šta je logičnije od toga?

Pa ipak, neoliberali na različite načine izbegavaju ovaj zaključak.  Cilj pitanja iz teksta “Ima li kapitalizma u avionu” bio je da se to izbegavanje jasno vidi. Neoliberali zbegavaju da sistem optuže za krizu iz prostog razloga, što je sam kapitalizam, definisan neograničenom slobodom tržišta, zaštićeno mesto koje ima svaka ideologija. Ono što je na tom zaštićenom mestu izjednačeno je sa idealom i ne sme da na bilo koji način bude ugroženo stvarnošću. Zbog toga kapitalizam ne može biti kriv nizašta, a ako je savremeni sistem kriv onda “ovo nije kapitalizam”.  Neoliberali, međutim, nikada ne nastavljaju dalje. Jer, ako ovo nije kapitalizam, ajde da napravimo taj pravi kapitalizam, koji bi bio pravedniji od ovoga simulakruma kapitalizma! Kada se ovako pređe na akciju, onda nastupaju izgovori: A da ipak ostavimo to nevidljivoj ruci? Hteli bi mi da menjamo, ali nema alternative! Trebalo bi da bude pravedniji, ali šta je “pravda” itd.  Mišljenje koje je delegitimisalo pojam pravde, ne može da menja nepravedan sistem.

Ali, ono što neoliberalizam može jeste da stalno balansira na ovoj ambivalentnosti, što nas dovodi do jedne još inherentnije osobine neoliberalizma. Isto kao što će se neliberal jednom rukom zalagati za pravdu, dok će drugom rukom onemogućavati zalaganje za pravdu, slično je i sa drugim neoliberalnim stavovima. Na rečima, neoliberalizam se zalaže za ukidanje države sa obrazloženjem da država favorizuje učesnike na tržištu i narušava odnose ravnopravnosti. Ono što se tu zaboravlja jeste da te ravnopravne odnose jedino država (ili potpuni konsenzus učesnika) može i da uspostavi. Što znači da država ne može biti ukinuta, bar ne pre onog konsenzusa, ali se ipak delegitimiše. Zašto? Zato što je u praksi najbolja, da je tako nazovemo, tržišna verzija države: na rečima biti za zaravnjen teren, a u praksi koristiti državni monopol na silu i odlučivanje da bi se uspostavio privatni monopol na tržištu. Zbog toga zaista velika bogatstva u neoliberalnoj državi retko ili nikada ne nastaju na tržištu, već su nastala uz pomoć države. Iako su neoliberalima puna usta zahteva za smanjenjem poreza, posebno poreza bogatima, oni u stvari nisu za ukidanje poreza, jer je porez poput obaveze da se kupi samo jedan proizvod na tržištu. Na taj način novac od poreza postaje ogroman rezervoar za tržišnu neravnotežu koji se u deregulisanoj državi obilato vraća vladajućem sloju. Ova neravnoteža, koja je omogućena delegitimisanjem (ali ne potpunim) države  stvara dalje neravnoteže u političkom i medijskom sistemu. Tako dolazimo do situacije u kojoj veoma malo ljudi (čuvenih 1% sa OWS) drži kapital, medije i političke stranke, ali su svi formalno slobodni da osnivaju medije, preduzeća i stranke. Jedino je problem što su im startne pozicije različite,  što više nemaju sredstva komunikacije, gomilaju se zakonska ograničenja itd. Čini se da neoliberalizam ne želi ukidanje države. On želi privatizaciju države, iskorišćavanje zajedničkog u privatne svrhe.

Još jedna varijanta teorije “ovo nije kapitalizam” za aktuelnu ekonomsku krizu okrivljuje “korumpiranu državu” i ostatke socijalizma u državi – gde su javno školstvo ili zdravstvo ti ostaci. Argument kaže da neoliberali ne mogu da garantuju da će neoliberalizam biti uspešan dok postoji ovakva država koja smeta u sistemu. Ona smeta, neracionalna je i rastrošna, partijska, zapošljava nestručne kadrove itd. Tek kada države ne bi bilo sve bi procvetalo. Mislim da je ovo takođe izvlačenje. Ako sad ostavimo po strani ko bi garantovao fer konkurenciju ako države ne bi bilo, možemo se zadržati samo na formi ovog argumenta. Zamislimo pokret (trudim se da bude primer bude što besmisleniji) koji tvrdi da će na zemlji zavladati mir i ekološki sklad kad svi ljudi budu nosili zelena odela. Sinergijski efekat potpuno zelenog čovečanstva potpuno će ih promeniti i svi problemi će biti rešeni. Besmisleno? Možda, ali pokušajte da opovrgnete ovu ideju. Jedini način da se ona zaista opovrgne je da se svi obučemo u zeleno i vidimo da li će se ono što ona predviđa dogoditi. Međutim, malo je verovatno da ćemo se svi obući u zeleno. Što ne bi sprečilo neki pokret sa dosta harizmatskih lidera da od ove ideje dobro profitiraju. Možda bi bilo prodato dosta zelenih jakni i majica. Možda bi se na one koji ne žele da se obuku u zeleno gledalo sa neodobravanjem, možda bi izbili i sukobi. A čak i ako bi se nemoguća ideja da se svi obuku u zeleno i ostvarila a ništa se ne promeni, već dosta bogati, njeni zagovornici mogli bi da kažu: Šta ćete, greške se dešavaju. Ideja o privatizaciji svega je veoma slična ovoj ideji, s tim da su posledice deregulacije i privatizacije i onoga što ne bi trebalo da bude privatizovano, već svuda oko nas.

Možemo zaključiti, najpre, da Tomaž Mastnak nije u pravu kada kritikuje Zorana Jankovića, bivšeg direktora Merkatora i sadašnjeg gradonačelnika Ljubljane, što izjavljuje da nema nikakvu ideologiju. Janković je samo dobro naučio pravila neoliberalnog sveta – zašto bi imati neku ideologiju, u smislu sistema ideja, bilo bolje nego nemati nikakvu ideologiju? Zašto ne ostaviti političkom tržištu da o tome odluči?

Ovo upadanje u protivrečnost,  gde se kaže “ovo diskavlifikuje sve, samo nas ne” –  jeste jedna od glavnih figura u ideologijama. Međutim, neoliberalizam je sasvim specifična ideologija, u tom smislu što bi na ovaj prigovor neoliberali mogli da odgovore slaganjem. Da, i ova kritika Jankovića je suvišna, svaka regulativna misao je suvišna: ostavimo sve tržištu. Da bi se već u sledećem trenutku oglasili kao ipak normativni regulator toga da sve bude podvrgnuto tržištu. Kao što bi država u neoliberalizmu trebalo da bude samo noćni čuvar slobodne razmene, neoliberalni mislioci su noćni čuvari minimalne teorije. Verovatno je elegancija neoliberalnog rešenja – ne  postoje nikakvi “supstancijalni  kriterijumi”,  sve je slobodno – ono što ih je uverilo da je tim rešenjem odgovoreno na sva pitanja i da je ostalo samo da se pređe na akciju. Svaka alternativa, pokušaj rasprave, odbacuje se kao glupost, neznalaštvo, demagogija ili lukavost. Svi subjekti koji bi mogli biti subjekti promene sistema – sindikati, protesti Indignados i OWS, filozofi, bilo ko – diskvalifikovani su kao oni koji ne znaju šta hoće. Sa neoliberalizmom imamo sasvim otvorenu ideologiju, koja, iako primenjuje sve tradicionalne mehanizme diksvalifikacije svakog drugačijeg mišljenja, smatra da ima pravo da to čini jer predstavlja konačnu istinu. Svaka ideologija, doduše, tvrdi da predstavlja konačnu istinu, ali ova konačna istina je specifična,  jer ona navodno nema sadržinu. Konačna istina je samo to da nema istine.

Tu je krajnji čvor ovog mišljenja. Ako se neoliberalna argumentacija svede na jedan jednostavan stav, on bi glasio da neoliberalizam nije ideologija jer nema sadržinu i nikome ništa ne nameće. Ali to nije tačno. Kao što smo videli, neoliberalni stavovi su određeni stavovi koji se svi mogu kritikovati i imaju jasne i sasvim legitimne alternacije.

Moguće je tražiti alternativu neoliberalizmu.

There Is Alternative.

tekst preuzet sa filozofija.info

Autor 29.10.2011. u 13:06

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija