Lažna mantra za pravu

Željko Pavićević
Autor 14.1.2016. u 11:08

Lažna mantra za pravu

Reagovanje na tekst Saše Radulovića “Lažna mantra Srbija u EU”.

Zajedno, reformisana Socijalistička partija Srbije sa pokretima Dosta je bilo i Levica Srbije mogu otvoriti novo poglavlje srbijanske moderne politike. Ono mora biti započeto lustracijom političkih i društvenih subjekata, nacionalizacijom imovine stečene regulisanim državnim kriminalom, uvođenjem koncepta dobre vladavine i snažnim ekonomskim reformama oslonjenim na domaće investicije.

Ekonomska kriza 80-ih pokrenula je lavinu događaja koji su nas mnogo koštali. Ante Marković je uspeo da sanira ekonomski deo krize, ali ono što se događalo politički, nije uspeo. Tada je sve i počelo. Od uvođenja višepartijskog sistema, Srbija je u svakom mogućem smislu bila u raskoraku sa globalnim trendovima. Pod pritiskom kvazinacionalizma i narastajuće korupcije, mlada demokratija je postepeno, poput kakvog narkomana, počela da uživa, a zatim i živi parazitski sistem vrednosti. U društvu bez morala i etičnosti, bez znanja i estetike, bez radosti i sa puno patetike teško je bilo napraviti pomak, a kamoli potpuni zaokret. Za “zaokret” je potrebna hrabrost, a ona se ogleda u jasnom i potpunom otklonu od promotera parazitskog sistema vrednosti. Radulović u svom tekstu “Lažna mantra – Srbija u EU” politički korektno komentariše stanje u kojem se nalazi srbijansko društvo. No, politički korektno nije nužno i društveno odgovorno.

Govoreći o mantri “Srbija u EU”, autor ukazuje na bilans uspeha petooktobarskih promena. Evidentno je da je politika kompromisa iskazana najpre odsustvom “6. oktobra”, zatim kohabitacijom sa destruktivnom politikom truta i na kraju “istorijskim pomirenjem” i “istorijskim pročišćenjem” za rezultat dala veliko tranziciono siromaštvo u senci organizovanog kriminala i korupcije. No, činjenica je da propadanje Srbije nije započelo petooktobarskim promenama i drugim talasom tranzicije, već onim prvim sa kojim smo tako “lako” iz jednopartijskog sistema pod svetlima komunizma uplovili u “politički” kapitalizam u senci višepartijskog sistema. Geopolitička kataklizma, izazvana raspadom Jugoslavije, Srbiju je uvela u stanje geopolitičkog šoka čiji su direktni efekti trajali do političkih promena 2000. godine, a indirektni traju i danas.

Pod mantrom „Srbija se saginjati neće“, Miloševićev režim je u uslovima rata za nasleđe bivše Jugoslavije i ekonomskih sankcija međunarodne zajednice sprovodio s jedne strane neregulisanu tj. „burazersku“ privatizaciju, a sa druge regulisanu po principu „insajderske paradigme“. Petooktobarske promene su dovele do promene paradigme ekonomskih reformi i jasnijeg stava prema članstvu u EU. Atentatom na premijera otpočela je reanimacija parazitskog sistema devedesetih. Da se Srbija saginjati neće pokazale su Koštunicina spoljna politika „neutralnosti“ i Tadićevih „oslonaca“. Tada istovremeno dolazi do ekspanzije domaćih investitora brokerskog mentaliteta i investicione kratkovidosti, ali i “regulisanog” kriminala. Ispunjavanje političkih kriterijuma nauštrb ekonomskih nastavila je “rotaciona” vlada Dačić-Vučić. Iznuđena spoljna politika aktuelnog premijera uz simulaciju ekonomskih reformi, medijski mrak i tihu diktaturu od Srbije je napravila “pouzdanog svetskog partnera”, ali istovremeno i Vučićevu prćiju. Otuda Radulović ima pravo kada kaže da „diskreditovana i uprljana pljačkom, ideja o ulasku Srbije u EU ne može više da bude linija razgraničenja“ te da opozicija, na koga god on to mislio, „ne može da istakne proevropsku zastavu ako se neevropski ponaša“.

Ipak, u svom tekstu Radulović ne želi jasno da okrivi Demokratsku stranku i pojedine njene bivše i sadašnje „lidere“ za decenijsko uživanje parazitskog sistema okarakterisano partokratijom, trulim kompromisima i satanizacijom institucija sistema. Tako je potpuno neozbiljmo očekivati borbu za „potpunu transparentnost“ od onih koji su decenijama unazad sve radili netransparentno.  Takođe, to se ne može očekivati ni od onih koji vladajući Vojvodinom ne čine apsolutno ništa da nam pokažu šta su to evropske vrednosti na delu. Takva „opozicija“ mora da postane prošlost.

Radulović pored bilansa uspeha petooktobarskih promena daje i rešenje za izlazak iz političkog i ekonomskog mulja. Njegov plan je jasan kao i potreba za novom opozicijom. Međutim, ko je ta nova opozicija? Nova opozicija podrazumeva „nove igrače“ na političkoj sceni, a ne okupljanje istrošenih i kompromitovanih političara i lidera nekadašnjeg brenda, Demokratske stranke. Nova opozicija jesu pokret Dosta je bilo, Saše Radulovića i pokret Levica Srbije, Borka Stefanovića. Međutim, ova dva pokreta sama ne mogu započeti duboke, suštinske i korenite reforme, te rešavanje strukturnih problema srbijanske privrede, bez „starog igrača“. To nije i ne može biti Demokratska stranka. To jedino može biti Socijalistička partija Srbije koja je izdržala teret vremena prošlog i kojoj usled unutarstranačkih turbulencija predstoji drugi talas reformi, ali i veoma moguć izlazak iz vlasti. Jedino odlazak ove stranke u opoziciju i njeno ponovno „restrukturiranje“ mogu pokrenuti suštinske promene na političkoj sceni Srbije. Zajedno, reformisana Socijalistička partija Srbije sa pokretima Dosta je bilo i Levica Srbije mogu otvoriti novo poglavlje srbijanske moderne politike. Ono mora biti započeto lustracijom političkih i društvenih subjekata, nacionalizacijom imovine stečene regulisanim državnim kriminalom, uvođenjem koncepta dobre vladavine i snažnim ekonomskim reformama oslonjenim na domaće investicije.

Novoj opoziciji je potreban jasan otklon od političkih opcija koje sebe nazivaju opozicijom, a koje su ujedno glavni krivci za teško stanje Srbije. Od „kohabitacije“, preko „pomirenja“ do nastanka naprednjaka, Demokratska i stranke nastale odlaskom nekadašnjih lidera i liderčića iz ove stranke nisu uradile ništa kapitalno. Veliko ujedinjenje opozicije s kraja devedesetih pamtićemo jedino i samo dolaskom jednog od poslednjih iskrenih reformatora, Zorana Đinđića, na čelo izvršne vlasti. Posledično, potreba za postojanjem „institucija“ iz devedesetih je nepotrebna. Poput Građanskog saveza Srbije, Demokratska stranka i ono što se iz nje izrodilo treba da postanu istorija. Srbija mora i može drugačije.

Željko Pavićević
Autor 14.1.2016. u 11:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija