LEVICA NA BALKANU?!

Povezani članci

• Džin od kilo i po!
• ČETIRI MJESECA ŠUTNJE
• ZLATKO JELISAVAC: PITANJE KRIVICE
• Zapaljen prelaz Jarinje, Thaçi krivi Beograd
• Socijaldemokrati sekundiraju bjelosvjetskoj mafiji
• Opačine koje je stranka Franje Tuđmana priuštila građanima

Odgovoriti na pitanje šta je levica na Balkanu nije lako iz najmanje dva razloga. Prvo, zato što je u široj javnosti termin „levica“ u velikoj meri delegitimisan i pogrešno tumačen i drugo, zato što savremena levica na Balkanu ne postoji kao konkretni i relevantni politički faktor, već samo kao potencijal.

Šta, dakle znači levica? Naravno postoje razne interpretacije, struje i tradicije u levim pokretima širom sveta. Iz naše perspektive, levica se u svom izvornom smislu oslanja na dve velike političke koncepcije koje su nastale tokom Francuske revolucije. To su ideje slobode i jednakih prava pojedinaca. Međutim za razliku od liberalizma, za levicu su, osim ovih, ključne i ideje solidarnosti, internacionalizma i socijalne pravde kao i borba za prevazilaženje klasnog društva. Iz leve političke perspektive sloboda individue je uslov za ostvarenje socijalne pravde, a socijalna pravda je uslov za individualnu slobodu, kako su Karl Marks i Fridrih Engels pisali u Komunističkom manifestu.

Iako je iz istorijske perspektive prilično jasno šta levica u idejnom i vrednosnom smislu znači, problematičim su se pokazale leve političke prakse. Najveći fijasko levica je doživela u Istočnoj Evropi. Pokušaj boljševika da u Rusiji revolucijom stvore socijalističko društvo pretvorio se u autoritarni i represivni državni sistem koji se posle Drugog svetskog rata proširio u Istočnoj Evropi i Aziji. Međutim i zapadnoevropskoj levici se ima dosta toga zameriti. Mada je u velikoj meri dala doprinos procesima demokratizacije društva i poboljšanju socijalnog položaja radnika i drugih obespravljenih grupa, zapadna levica ipak nije bila u stanju da pokrene i iznese sistemsku promenu društva. Možda je njena najveća greška što se kroz „socijaldemokratizaciju“ integrisala u dominatni politički sistem i, u jednom istorijskom trenutku postala glavni faktor modernizacije kapitalizma.

Međutim, dvadeset godina posle sloma državnog socijalizma postaje sve jasnije da, sad već globalni kapitalistički sistem ne može da pruži pozitivne ekonomske, socijalne niti demokratske perspektive nigde u svetu. Naprotiv, neoliberalna restrukturiranja koja su počela krajem sedamdesetih proizvode četiri simultane i permanentne krize: političke, ekonomske, socijalne i ekološke.

U tom kontekstu, savremena levica na globalnom nivou pokušava da reformiše svoju politiku.U Zapadnoj Evropi sve je više relativno uspešnih partija koje se pozicioniraju levo od socijaldemokratije i koje povezivanjem klasne politike i borbe protiv oštrih mera štednje, feminizma, ekologije, antimilitarizma, borbe za prava seksualnih manjina i migranata zauzimaju novi levi politički kurs. Imajući u vidu različite socioekonomske kontekste, na drugim kontinentima, savremena levica je uključena u drugačije dinamike – npr. u Latinskoj Americi se pokušava sa projektom „socijalizma za 21. vek“ dok je u arapskim zemljama uključena u narodne pobune.

Na Balkanu je levica ponovo na samom početku. Savez komunista Jugoslavije je kroz svoju političku praksu u velikoj meri delegitimisao ideje levice. Naslednice SKJ-a u obliku „socijalističkih“ ili „socijaldemokratskih“ stranaka su, upletene u nacionalizam devedesetih, odigrale reakcionarnu ulogu u procesu raspada SFRJ i potonjim ratovima. Danas su to mainstream snage koje su prihvatile Vašingtonski ili Briselski konsenzus i kao takve, uglavnom figuriraju kao nosioci neoliberalne političke agende. Kao skoro sve ostale partije i one funkcionišu kao interesne grupe svojih funkcionera, a ne kao reprezenti svojih glasača. Iako je balkanska politička sfera preplavljena političkim stranakama koje se na deklarativnom novu zalažu za socijalnu pravdu, još uvek nije nastao značajniji moderan levi politički faktor.

Sindikalna borba, borba za radnička prava uvek je zauzimala centralno polje leve politike, a ideje solidarnosti i internacionalizma koje su u samoj biti sindikalizma, u kontekstu globalne krize kapitalizma zasigurno imaju najveće mobilizacijske mogućnosti. Međutim u Istočnoj Evropi, a posebno na Balkanu, sindikati još uvek nisu prepoznali svoj politički potencijal u lokalnom, regionalnom niti globalnom društveno-ekonomskom kontekstu, čemu je svakako najveća prepreka uloga koju su imali u državnom socijalizmu. Najveći broj sindikalnih centrala nije prošao kroz proces demokratizacije i debirokratizacije, što je ujedno i jedan od glavnih razloga opšteg pada poverenja u njihov rad i svrhu postojanja. Sindikati nisu uspeli da nađu odgovore na teške izazove tzv. „tranzicije“ i promene nastale na tržištu radne snage. Prekarni rad, neformalni sektor, nezaposlenost ostaju polja kojima oni trenutno nemaju šta da ponude. Odsustvo novog koncepta sindikalizma je jedan od najvećih problem za rekonstituisanje savremene levice na Balkanu.

Posle studentskih gibanja 1968. godine, u zapadnoj Evropi su novi socijalni pokreti (ekološki, mirovni, feministički) odigrali ključnu ulogu u konstituisanju tzv. Nove levice. Ti društveni pokreti su formulisali svoje antagonističke stavove i zahteve za radikalnom promenom društvenog sistema. Međutim, u kontekstu neoliberalne transformacije, već osamdesetih, ovi pokreti gube na svojoj radikalnosti, i kroz proces profesionalizacije bivaju uvučeni u institucionalne okvire tzv. civilnog sektora. Njihovi zahtevi i interesi postaju sve partikularniji, a njihov angažman se pretvara u lobiranje u okviru postojećeg sistema.

Na Balkanu je civilni sektor nastao u drugačijem istorijskom trenutku. U situaciji raspada Jugoslavije i ratova devedesetih osnovan je izvestan broj nevladinih organizacija, koje su usvojivši antiratni stav povele borbu protiv nacionalizma, zalažući se za demokratizaciju društva, prava žena, seksualno marginalizovanih grupa itd. Iako ova pitanja spadaju u domen zahteva savremene leve politike, najveći deo civilnog sektora u bivšoj Jugoslaviji se zapravo nikada nije percipirao kao levičarski, već suprotno, kao nosilac liberalne transformacije društva u kontekstu „evro-atlantskih integracija“ regiona.

Civilni sektor jeste potencijalno polje za levu politiku i na ovim prostorima, međutim, u ovom trenutku nedostaju značajniji levi akteri u njemu. Čitav niz pitanja koja su ključna za levicu ostaju nepokrivena. Tako u većini slučajeva, civilni akteri uprkos nizovima devastirajućih socio-ekonomskih procesa koji su se dogodili tokom „tranzcije“ nisu uspeli da formulišu kritični stav prema privatizaciji, komercijalizaciji javnih dobara, „evro-atlantskim integracijama“, ekološkoj krizi niti da barem otvore diskusiju o političkim i ekonomskim alternativama.

Ipak i na Balkanu postajemo svedoci novih političkih impulsa koja mogu biti anticipacija jedne savremene levice. Trenutno su najbolji primer ovoga studentski pokreti u Zagrebu, Ljubljani, Beogradu, Sofiji, Skoplju i ostalim većim univerzitetskim centrima. Studentski pokreti su uspeli da svoj naizgled partikularni problem visokih školarina, smeste u širi kontekst komercijalizacije obrazovanja i ostalih javnih dobara. Na taj način su otvorili polje za šire povezivanje interesa i stvorili preduslove za potencijalne alijanse sa drugim društvenim grupama u pokretanju borbe protiv neoliberalne restrukturacije društva. Posebno su zanimljive i obećavajuće nove forme političke participacije koji su nastale u kontekstu protesta na fakultetima. Plenumski rad i direktna demokratija predstavljaju emancipativne alternative dominantnoj stranačkoj politici ali i profesionalnom „NGO aktivizmu“. Ne treba zanemariti činjenicu ni da se kroz studenstke borbe otvorila recepcija savremene leve teorije i analize na svetskom nivou.

BETON