LINO VENTURA

Autor 19.2.2012. u 11:58

LINO VENTURA

Sva sreća što se Murinjo opredelio za fudbal a ne za književnost, jer nije teško zamisliti njegov esej posvećen upravo Bernhardu. Uvreda bi sustizala uvredu, citati bi bili izvađeni iz konteksta a umesto Vranickog, trener Reala bi se sve vreme pozivao na Kusturicu i na Nikolaidisa. Sa takvim Murinjom mogao bi uspešno da polemiše samo Miljan Miljanić.


Da je moj pokojni otac bio gangster a ne građevinski tehničar – ličio bi na Lina Venturu!

I ćale i Lino Ventura imali su taj južnjački, tamni ten, voleli Francusku i bili ćutljivi.

Obojica su, takođe, mrtvi.

Ali, dok se ljudi, ako imaju para za benzin, i dalje voze putevima koje je projektovao moj otac, filmove u kojima Lino Ventura igra gangstere ili policijske inspektore prikazuju eventualno u Kinoteci. Automobili jure po drumovima sve nestrpljivije a još nestrpiljiviji su, bar tako tvrde holivudski producenti i njihovi advokati – gledaoci.

Oni traže zabavu, dakle “seks, drogu, nasilje i strah”.

U tom narativu, i rokenrol je dosadan, francusku šansonu da ni ne pominjem.

Današnja priča o lopovima i žandarima isključuje svaku mogućnost života izvan akcije. Življenje na dotik u prevodu na holivudski jeste ubijanje od batina.

Plašim se čak i da zamislim scenu u kojoj se u nekom multipleksu prikazuje, na primer, bilo koji Melvilov film. “DVANAEST MRTVIH I PEDESET I OSAM POVREĐENIH USLED PRIKAZIVANJA DUGOG KADRA U BIOSKOPU U TRŽNOM CENTRU!” glasio bi naslov preko naslovne strane vanrednog izdanja najtiražnijeg tabloida. “Oni, na platnu, samo su se gledali trideset sekundi, bilo je užasno”, izjavio bi jedino igrom slučaja preživeli evropski standardizovani potrošač.

Zato bi, umesto što troše silnu kintu na naoružanje, Putin i Medvedev (ili beše obrnuto), trebalo samo da s vremena na vreme, u plaćenom terminu, na CNN-u puste tek poneku scenu iz “Nostalgije” ili iz “Ogledala” Andreja Tarkovskog.

Ali, hajde što filmovi o žandarima i lopovima nisu ono što su nekad bili, hajde što su se po putevima širom bivše ESEFER Jota devedesetih vozikali čas tenkovi, čas izbeglice… nego, gledate li vi fudbal?

Ja gledam i nije mi dobro.

Utakmice u najjačim fudbalskim ligama u Evropi sve više liče na scene iz Polakovog “I konje ubijaju, zar ne?” Stadioni rade kao onaj legendarni dragstor u prolazu u Nušićevoj, od nula do 24, fudbaleri prelaze iz kluba u klub na poluvremenu, navijači upadaju u teren i hoće da tuku golmane ali ih golmani dočekuju spremni, tuku navijače žestoko, dobijaju crveni karton, bivaju pomilovani a navijači osuđeni, pa, skoro na smrt…

Znam da bi slično mislio i slično se osećao i moj otac, jer on me je učio da gledam fudbalske utakmice. Prvo na televiziji, a onda i na stadionu.

Ta škola posmatranja igre u kojoj učestvuju dvadeset i dva igrača a na kraju pobede Nemci mogla bi se nazvati i linoventuraizam. Dakle: uglavnom ćutati, pažljivo posmatrati a ako već mora da se nešto kaže, onda spojiti patafiziku i metafiziku; govoriti poput Žarija, a zvučati kao Vitgenštajn.

“E, moj sudija”, rekao bi moj otac i povukao dim, a ja bih nastavio da gledam u ekran.

“Nije ovo bio ofsajd”, rekao bi moj otac i pripalio novu cigaretu, a ja bih nastavio da gledam u ekran.

“Elsner je odličan”, rekao bi moj otac i ugasio cigaretu u prepunoj pepeljari, a ja bih se osmehnuo, jer smo još jednom tukli Partizan.

Znam, Bernhard bi nas mrzeo na nekoliko stranica monumentalnog pasusa romančine posvećene, verujem, Žozeu Murinju i njegovom usudu da umesto lokalnog dobacivača psovki pored još lokalnijeg blatnjavog terena tumači lik vrhunskog fudbalskog stručnjaka.

Sva sreća što se Murinjo opredelio za fudbal a ne za književnost, jer nije teško zamisliti njegov esej posvećen upravo Bernhardu.

Uvreda bi sustizala uvredu, citati bi bili izvađeni iz konteksta a umesto Vranickog, trener Reala bi se sve vreme pozivao na Kusturicu i na Nikolaidisa.

Sa takvim Murinjom mogao bi uspešno da polemiše samo Miljan Miljanić.

Ali, kao i Lino Ventura i njegovi filmovi, kao moj ćale i njegovi putevi, umrli su, nedavno, fudbal i Miljan Miljanić Čiča.

Miljanićev nadimak govori i više nego dovoljno o, kako bi to Sloba Milošević rekao, “moralnoj superiornosti” nekadašnjeg trenera Zvezde, Reala i reprezentacije ESEFER Jota. Biti Čiča u Titovoj Jugoslaviji, pa noseći nadimak đenerala Draže Mihajlovića, biti trener Crvene Zvezde a onda i državnog tima, zaista je vredno bezrezervnog poštovanja. Nositi nadimak jednog bradatog, uhvaćenog i streljanog odmetnika a biti uredno izbrijan i posmatrati bitku na zelenom polju kao general, to je vredno cele jedne knjige, ili eseja, a kamoli teksta kojim, zapravo, hoću da kažem da je Miljanić, kako je to Crnjanski lepo rekao “ispunio svoju sudbinu” tek kada je postao ono što se Murinjo bezuspešno trudi da bude.

Čiča je, dakle, potvrdio onu dobru staru narodnu na latinskom da nomen est omen kada je iz Crvene zvezde prešao u Real!

Ko prati hispanoamerikanske sapunice zna da real na španskom zvuči i znači kraljevski, a ko prati turske sapunice zna da mašala znači svaka čast, give me five!

Miljanić je, hoću da lupim i ostanem živ, bio jedini jugoslovenski avangardni umetnik.

Može Marina Abramović da pilji u Kineski zid golih grudi koliko ‘oće, može Raša Todosijević da osvaja venecijansko Bijenale svake godine, badava im trud – Čiča je Maršal evropske Srbije!

Svoj poslednji marksističko-liberalnokapitalistički performans, Miljan Miljanić je izveo na sopstvenoj sahrani. Kao početkom maja 1980, Beograd je početkom januara 2012. bio mesto gde su se, zarad jedne sahrane, okupili najznačajniji ljudi tadašnjice i sadašnjice.

Jer, dok su na Titovu sahranu došli Sandro Pertini, Helmut Šmit, Margaret Tačer i Kenet Kaunda ovoga puta, na Novom groblju su se našli Džaja, Ivan Gudelj, Zvone Boban, Dejo Genije Savićević, Pižon, Du-le Sa-vić, Švabo Osim, Pape, Butragenjo, Kamačo, Santiljana i ostali bekovi, polutke, desna, leva krila i centarfori iz vremena kad su na dresovima fudbalera, umesto njihovih imena stajali brojevi od jedan do jedanaest, i vremena kada si morao da igraš u prvenstvu ESEFER Jot dok ne postaneš čovek, odslužiš vojsku i ne pročitaš, prema anketama jugoslovenskog sportskog lista “Tempo”, najomiljeniji roman mnogih fudbalera, dakle “Rat i mir”.

Ali, kao što su sve porodice sretne na isti a nesretne svaka na svoj način, tako je i današnji fudbal neuspeo rimejk nekog starog holivudskog crno-belog filma.

Lino Ventura bi, eventualno, mogao da igra selektora Španije Vinsentea del Boskea, Mišel Pikoli bi, nakon što je kod Nanija Moretija odigrao Papu, mogao da igra potplaćenog sudiju koji, ipak, u poslednjim trenucima produžetaka, krši dogovor i poništava gol postignut iz čistog ofsajda.

Murinjo ionako igra samoga sebe, ali loše, kao što Stivu Martinu ne ide imitiranje Pitera Selersa.

A moj ćale?

Ćutao bi i trpeo dok nepismeni televizijski komentatori lupetaju, radio-reporteri navijaju za Partizan (mrzim Partizan!) a naša reprezentacija već nekoliko meseci nema selektora.

Ćutao bi, a onda zapalio cigaretu i parafrazirao Kavafija:

“Čiča je”, rekao bi moj mrtvi otac, “ipak bio neko rešenje.”

Maribor 2012 – zivljenjenadotik

 


Autor 19.2.2012. u 11:58

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija