Ljubav i strah

Autor 15.4.2012. u 14:25

Ljubav i strah

Dugo sam lečio sredovečnu osobu koja je bila izmučena užasavajućim prisilama da udari svoje dete, da ga povredi nožem, bilo kojim oštrim predmetom i stalnim i nerazumevajućim odnosom svoga supruga prema njoj i njenim smetnjama.

“Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje”

(Blez Pascal, 17. vek)

Jedan od osnovnih zaključaka koje psihoterapeut treba da izvuče, i ja to činim sada u ovom trenutku, na osnovu svoje dugogodišnje prakse, jeste taj da u životu ljudi postoji veoma smislena veza između doživljavanja ljubavi i doživljavanja straha. Možda je to i bila ideja Blez Paskala koji je tako utro put razvoju psihoanalize i otvorio širom vrata idejama Sigmunda Frojda u čijem delu se stalno isprepliću ove emocije. Čak se, čitajući između redova, može zaključiti da u životu ljudi postoje samo dve stvari: ljubav i strah. Ljubav je oličenje dobrog, sreća, sloboda, mir, radost, za religiozne Bog, a strah je jedno zlo iz koga proističu mnoge nevolje u životu ljudi i celome svetu, najnegativnije osećanje koje čovek uopšte može da doživi, koje u svom istaknutom obliku – strahu od straha – ukazuje na svu tragediju pojedinca koji nemoćno očekuje da ga ponovo zapljusne talas straha i panike.

I ni u jednoj drugoj delatnosti ljudi veza između ljubavi i straha se ne može bolje da uoči kao što se uočava u praksi analitičkog psihoterapeuta. Pojedinci koji imaju kapacitet za ljubav, koji su je razvili od prvih susreta sa majkom i ocem, braćom i sestrama, stekli osnovno poverenje (Erik Erikson), a kasnije sa voljenim partnerom, posebno sa njim, koji je drugi subjekt i koga niko ne može da zameni, postavljaju stamenu prepreku pred najezdom bilo koje negativne emocije, ne dozvoljavaju da se ona naseli u njihov život, i izgrađuju najčvršću branu strahu i posledicama koje on nosi sa sobom. Kod osobe koje prožima ljubav nema posebnih zahteva, očekivanja i zavisnosti u životu. Ona je svesna da osećanje ljubavi pripada njoj, osobi koja je stvorila uslove za njen razvoj, sposobnost da se doživi najveći nivo ostvarenosti sopstvenih kapaciteta kao ličnosti, sopstvenog identiteta. To je simfonija i muzika koja donosi najlepše tonove koje osoba ima u životu.

I kada u životu nastupi kriza, a krize nastaju iz mnoštva razloga, često i potpuno neočekivano, prvo što one ugroze jeste kapacitet za ljubav prema bližnjima, i dolazi do pojave velikog straha, zapravo vapaja da se ponovo uspostavi harmonija u odnosima, povrati sreća i spreči osiromašenje bilo kakve vrste. Jer ljudima je ljubav potrebna da bi živeli. Bez nje oni nemaju ništa, oni su psihološki mrtvi, omogućavaju prodor najraznovrsnijim strahovima, povezanih sa životom i smrću, seksualnošću, davanjem i primanjem, i sl.

Jedna naša pacijentkinja pripoveda: “Ljubav prema ocu mi je sve vreme u životu najviše značila… štitio me je od svega, od majke, starije sestre, od svega. Htela sam da se upijem u njega… Onda me je on odbacio i prestao da mi poklanja pažnju… više me nikada nije gledao kako sam ja to želela… Od tada imam strah i veliku potrebu za ljubavlju. Često poželim da imam velika, vrlo velika usta, da usisam svu ljubav sveta. Koliko god da je imam malo mi je”!

Suprotno, nebrojeno puta sam u psihoterapijskoj praksi doživeo da su sve smetnje obolelih nestajale kada je osoba počinjala da sluša muziku ljubavi u sebi i kada je bila sposobna da je i sama stvara! U tim slučajevima bila je reč o pravoj ljubavi, lišene bilo kavih interesa, kada dva subjekta uspostavljaju odnos “Ja-Ti” u Bublerovskom smislu. Nema zavisnosti, nema dominacije, nema takmičarstva. Dva autonomna i vitalna subjekta sklapaju usmeni dogovor o postojanju polja u kome je “Ja” autonomno, u kome je polje “Ti”, takođe, autonomno, i polje u kome “Mi” postojimo i živimo u istinskom razumevanju i uzajamnosti.

Dugo sam lečio sredovečnu osobu koja je bila izmučena užasavajućim prisilama da udari svoje dete, da ga povredi nožem, bilo kojim oštrim predmetom i stalnim i nerazumevajućim odnosom svoga supruga prema njoj i njenim smetnjama. U jednom trenutku tokom psihoterapijskog procesa spontano se zbližila sa jednim čovekom koji je počeo da je obasipa pažnjom, razumevanjem i ljubavlju. Kao da je to bio trenutak koji joj je bio potreban da u njoj prevagne pozitivna snaga i motivacija u borbi sa simptomima. Lagano, oni su počeli da blede i u jednom trenutku potpuno su nestali. Bio sam prijatno iznenađen. Sve teorije o uzrocima ovakvih smetnji i svi terapijski modaliteti lečenja ovakvih poremećaja su mi tog trenutka prošli kroz glavu, ali preda mnom je bila potpuno druga osoba na koju se takva razmišljanja sada nisu odnosila. Jednostavno, bila je srećna, volela je i to je bio motiv koji je poništio najneugodnije simptome koje čovek uopšte može da doživi u svom životu!

Maribor 2012/zivljenjenadotik

Autor 15.4.2012. u 14:25

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija