Logor smrti Omarska

Povezani članci

• Portret Vučićevog intelektualca
• RTRS I BNTV: KOME VJERUJETE, DODIKU ILI NOVINARIMA?
• BiH – Šampion svih začelja
• “Zoo priča” 15.04. na sceni Teatra Kabare Tuzla
• Esad Bajtal o izjavi hrvatske predsjednice: Dodikovsko pravilo
• Dodik zatražio ostavku Lagumdžije,”šestorka” više ne postoji!!

«Ne mogu nam hajvani ništa dok je nas prave raje»!

(Ovaj tekst je napisan pre pet godina i sećam se da sam ga slao listu Danas koji nije pokazao zainteresovanost da ga i objavi… Na godišnjicu nastanka RS (dvadeset godina) list Danas objavljuje intervju sa Dodikom uz komentar glavnog urednika da on želi isprovocirati svoje čitatelje/čitateljke. Ovaj tekst je omaž takvoj provokaciji…)

Omarska, malo mesto na putu između Prijedora i Banja Luke. Verovatno bi retko ko i čuo za to mesto da tu ne postoji rudnik željezne rude. No, popularnost ovom mestu nije doneo kvalitet rude ili uspešno poslovanje; Omarska je postala slavna po logoru smrti koji je napravljen upravo u krugu omarskog rudnika. Ako je Aušvic bio poznat kao fabrika smrti, onda za logor u Omarskoj možemo reći da je bio «rudnik smrti» i mesto čuveno po užasu i patnji  ljudi koji su bili «krivi» samo zbog toga što pripadaju bošnjačkoj ili hrvatskoj nacionalnosti.

U proleće i leto 1992. godine iz Prijedora i okoline su odvođeni pretežno muškarci u logore pod izgovorom da pripremaju napad na grad. Umobolna nacionalistička propaganda omogućila je da se u roku od nekoliko meseci «očisti» ceo grad, sa okolnim selima, od bošnjačkog i hrvatskog stanovništva. SDS ( Srpska demokratska stranka) je, uz pomoć vojske i paravojnih formacija, preuzela vlast klasičnim vojnim pučem i postavila režim koji je naredio progon i likvidaciju Bošnjaka i Hrvata. Radi boljeg pregleda situacije lokalna vlast je, pod patronatom viših instanci iz Beograda i Banja Luke, odlučila da otvori više logora u kojima bi bili smešteni svi sumnjivi građani, to jeste Bošnjaci i Hrvati. Tako su otvoreni logori smrti u Trnopolju (naselje pored Prijedora) i Omarskoj, dok je u samom gradu otvoren logor Keraterm ( logor je napravljen u krugu fabrike keramičkih pločica u Prijedoru). Ukupan saldo zločinačke «ekonomije» bio je 3227 ubijenih ljudi i većina stradalih su «nestali» upravo u ovim logorima.

Tog leta 1992. godine grupa stranih novinara je uspela da se probije do logora Omarska i dokumentuje užase koji su proživeli zatvorenici u logoru. Slike iscrpljenih i izgladnelih ljudi poredanih uz žicu su šokirale svet. Tako nešto nije viđeno još od drugog svetskog rata, a same fotografije logoraša su užasno podsećale na snimke iz nacističkih logora. Pritisnuta pretnjama tadašnjih članica EU, Amerike, NATO pakta i celokupne svetske javnosti vlada tek formirane Republike Srpke odlučuje da rasformira logore Omarska, Trnopolje i Keraterm pri tome izražavajući ogorčeno neslaganje sa «lažima» i podmetnutim, tzv. činjenicama koje su izneli «pristrasni» novinari. Sam je Radovan Karadžić, tadašnji predsednik RS, obavestio ceo svet da su uslovi u logorima bili «humanitarni» i da su informacije o stradanju Bošnjaka i Hrvata isfabrikovane u medijima koji su u službi neprijateljske ratne propagande. Da bi popravili svoj narušeni «imidž» u svetu vlada RS velikodušno zatvara logore, a logoraše autobusima – uz pratnju «nepristrasnih» medija tipa Srna –  odvoze na «sigurno». Kasnije se pokazalo da su ti autobusi  neke od nesrećnih logoraša prebacili, umesto na slobodu, u tada još neotkrivene logore na Manjači i Batkovićima i ko zna još gde. Neki od njih su još mesecima bili mučeni i zlostavljani od strane «humanitarnih» čuvara logora i samo su čudom uspeli da prežive.

Tako su vlasti RS obmanule svetsku javnost i na taj način uspele da prolongiraju svoj zločinački plan koji je predviđao proterivanje ili pak fizičko uništenje Bošnjaka i Hrvata u tek nastaloj državi.
Prijedor 6. augusta 2006. godine. Nedelja je i topao letnji dan. Četrnaest godina posle zatvaranja logora Omarska idemo u to malo, rudarsko mesto da obeležimo dan kada su zatvorenici logora «pušteni na slobodu». Čudan je osećaj sedeti sa ljudima u autobusu koji se vraćaju na mesto gde su preživeli sigurno najgore trenutke u svom životu. Imao sam osećaj da idemo negde na izlet, a ne u «rudnik smrti», jer su se ljudi u autobusu šalili i pričali o sasvim običnim stvarima. Samo je prisustvo policijskih auta, koji su obezbeđivali autobuse i veliku kolonu automobila, ukazivalo na to da je ova «ekskurzija» ipak drugačija. Usput smo svratili do Kozarca, malog mesta između Prijedora i Omarske, gde  nam se priključilo još ljudi i automobila. Kolona auta iza autobusa protezala se kilometrima i tako smo polako išli prema Omarskoj.

Usput nije bilo provokacija; ponegde podignuta tri prsta osoba pored puta, ali ništa značajno. Stigli smo u Omarsku. Stotine ljudi je došlo da obiđe zloglasnu «Bijelu kuću» (verovatno bivša upravna zgrada rudnika) odakle su logoraši, kako mi reče jedan od bivših, izlazili sa «nogama napred». Tu još uvek stoje zloglasne hale omarskog rudnika gde su ljudi mučeni, premlaćivani, ubijani… Kolone bivših logoraša ulazili su u Bijelu kuću ili neku od drugih zgrada i prepričavali šta su tamo preživjeli. Nema nikakvih tragova niti obeležja na ovom stratištu smrti. Vlasti u Prijedoru kao i u celoj RS ne dozvoljavaju da se na bilo koji način obeleže mesta zločina. Sadašnji rudnik Omarska je otkupila neka strana firma, pa to još više komplikuje stvari jer biznismeni žele novac, a ne neki memorijalni centar koji će još više kvariti i onako loš ugled RS. Otvaranje memorijalnog centra za koji se bore bivši logoraši još uvek je domen fantastike jer lokalne vlasti im ne dozvoljavaju ni da postave spomen-ploču ili spomenik, a kamoli nešto više.

Logoraši moraju biti zahvalni da su im dopustili i da uđu u krug rudnika, jer biznis trpi zbog neuviđavnih ljudi koji «bespotrebno» potsećaju na nemilu prošlost. Tih par sati, koliko smo proveli u Omarskoj, slušao sam najstrašnije priče na svetu i pitao se: Bože, da li je moguće da se to stvarno ovim ljudima desilo? Znam da jeste jer sam i ja bio svedok ovih događaja, do duše nisam bio u logoru za vreme rata ali sam video mnogo užasa i bez toga, a sa nekim logorašima sam kontaktirao neposredno po njihovom izlasku iz logora.

Ali, bez obzira na sve, teško je prihvatiti da su ovi ljudi prošli kroz tolika zla i da imaju snage da se vrate opet tamo gde su mučeni ili gde su ubijeni njihovi najmiliji. Zločin u Omarskoj se, nažalost, nastavlja jer bivšim logorašima ne dopuštaju ni da podignu spomenik svojoj patnji. Bestidno se pokušava izbrisati trag zločina novcem i «dobrim» investicijama, ali dok je svedoka i učesnika tih strašnih događaja borba za istinu ne može prestati.

Kako mi reče jedan moj prijatelj iz Prijedora: «Ne mogu nam hajvani ništa dok je nas prave raje»! Od srca verujem da je tako, ali se ne mogu osloboditi strepnje.