LUZERI U VRTU RUŽA

Autor 25.2.2012. u 10:46

LUZERI U VRTU RUŽA

Ako sada (nepravedno) ostavimo po strani ekstremne tužne slučajeve teških detinjstava u zemljama prepunim problema, većina dece otpočinje svoj život okružena idiličnim slikama. Lutke, dvorci, dobre plišane životinje, nasmešeni medvedi i raspevane pande, bicikli koji se voze lako jer imaju puno točkova, lepe visoke plave princeze i savršeno izvajani prinčevi (…) Nema vam spasa. Skončaćete nesrećni, sve čekajući srećni kraj svoje bajke i pobedu pravde nad nepravdom. Umrećete nesrećni i razočarani. Da, umrećete. Ne verujete? Žao mi je, umrećete, jer svi umiru, ne samo zle veštice sa bradavicom na nosu.

Znam da je ovo o čemu ću sada naglas razmišljati potpuna utopija, na granici naučne fantastike, ali što da ne – čitaoci tome i služe, između ostalog: da sa njima podelimo svoje snove i svoja najsmelija maštanja. Jedno od mojih maštanja o životu izgleda otprilike ovako.

Ovom je svetu potrebna jedna ozbiljna, temeljna, sistematska promena vaspitnog sistema. Ne mislim pri tom samo na našu državu, ne mislim ni na region, ni na Evropu, mislim na ceo svet, na celu planetu! Potrebni su vrtići i škole koji bi decu naučili tome šta život zaista jeste i šta je ono što u tom životu mogu realno da očekuju. Kada bi takve škole postojale, imali bismo svet sasvim drugačijih ljudi, jačih, razumnijih, prilagođenijih, ljudi koji ne bi tako lako upadali u depresije i raznorazne bedake izazvane izneverenim nadanjima …

Ako sada (nepravedno) ostavimo po strani ekstremne tužne slučajeve teških detinjstava u zemljama prepunim problema, većina dece otpočinje svoj život okružena idiličnim slikama. Lutke, dvorci, dobre plišane životinje, nasmešeni medvedi i raspevane pande, bicikli koji se voze lako jer imaju puno točkova, lepe visoke plave princeze i savršeno izvajani prinčevi … Pravda pobeđuje uvek, zlo uvek bude kažnjeno, a junaci svake priče budu nagrađeni rečenicom da će živeti dugo i srećno do kraja života, ili čak zauvek! Tu, u ovim stereotipima počinju, po mom mišljenju, sva zla ovog sveta. U pokušaju da deci pružimo ljubav, najčešće im uz tu istu ljubav, serviramo gomilu obrazaca i hrpu neostvarivih laži. Formiramo njihova očekivanja, sa kojima će se boriti kasnije do kraja svog (dugog i srećnog?) života – ili čak, što bi rekla bajka, zauvek.

Pre svega, postavlje se pitanje kako deci definišemo šta je to sreća ili šta bi sreća trebalo da bude. Većina stereotipa iz dečjih filmova i knjiga poručuje da je sreća dug i zdrav život u velikom porodičnom okruženju. Često je sreća i sposobnost da se pobedi nepravda i da se izdejstvuje trijumf pravde. Materjalno bogatstvo, koje se neretko graniči sa kraljevskim dvorcima i velelepnim vrtovima, takođe obećava beskrajno dugu sreću. Malo toga u knjigama za decu prepoznaje sreću kroz uživanje u malim stvarima, kroz skromnost, kroz rad ili kreaciju, malo toga deci sugeriše da sreću, ako tako nešto uopšte postoji, treba da traže u sebi samima, u običnom danu, u jednostavnosti umesto u ekstremima. Bajke i knjige za decu bave se uglavnom krajnostima. Prosjak postaje kralj. Žabac postaje princ. Uspavane lepotice se bude iz stogodišnjeg sna, rumene i sveže. Dvorci zarasli u trnje i šiblje, odjednom postaju mesta rajskih vrtova. Detinjstvo je vreme kada sve oko nas insistira da verujemo u čuda. I što su ta čuda neverovatnija i nestvarnija, to se od nas više očekuje da u njih verujemo.

Na nekom nežnom lahoru doneće vas roda u zagrljaj brižne i spokojne majke, živećete neko vreme u paperjastom ćebencetu okruženi anđeoskom muzikom, zatim ćete trčkarati kroz ružičnjake okruženi Bambijima i ljupkim čupavim kucama i medama, i kao kruna svega, postaćete princ ili princeza i stupićete u večno srećni brak sa istovetno idiličnim primerkom suprotnog pola. Imaćete puno dece i živećete zauvek u svom predivnom zamku u kome će kamin goreti uvek, a ružičnjaci i jabukova stabla cvetaće i davaće plod istovremeno, dok presrećne ribe od radosti iskaču iz potoka i pozdravljaju vas dok šetate stazicama oko svog dvorca. Ptičice vam sleću na ramena, ali nikad vas nijedna ne ukaki, samo vam cvrkuću o tome koliko ste divni. Eto, život je, draga deco, upravo to.

Bude li vam se u životu desilo bilo šta manje od toga, izvolite smatrati sebe luzerom, prezira vrednim. Na raspolaganju su vam brojna sredstva kojima ćemo se truditi da vam pomognemo: za početak tu su prepune police knjiga o samopomoći, tu su naši preskupi terapeuti i psihijatri, tu je joga, tu su religije, alkohol se takođe pokazao prilično delotvornim, o drogama da i ne govorimo. Sve će vam pomagati da zaboravite, makar na kratko, koliko ste promašili. Godinama ćete pokušavati da se utešite i seksom, znam, ali kako nijedan poljubac neće učiniti da se Trnoružica u vama probudi iz stogodišnjeg sna, niti da se iz žapca pretvorite u princa, na kraju će vam i seks postati dosadan. Čuda se – začudo – neće dešavati, iako su vam čvrsto obećana u vreme kada se u obećanja još verovalo.

Sve što će se posle dešavati u nastavku vašeg života učiće vas nečemu sasvim drugačijem: treba da živite za danas, treba da uživate u malim stvarima, treba da živite korak po korak, uživajte u samom sebi, ne tražite sreću u drugima, bla, bla bla … Zalud je sve to, kad ste vi svoju osnovnu lekciju već dobili mnogo ranije i nema te Oprine emisije koja će sada ona velika očekivanja da istera iz vas. Nema vam spasa. Skončaćete nesrećni, sve čekajući srećni kraj svoje bajke i pobedu pravde nad nepravdom. Umrećete nesrećni i razočarani. Da, umrećete. Ne verujete? Žao mi je, umrećete, jer svi umiru, ne samo zle veštice sa bradavicom na nosu.

Odakle bi, zaista, trebalo početi u jednoj takvoj radikalnoj promeni obrazovanja? Šta bi bila prva rečenica? Možda: draga deco, život je težak i komplikovan. I nema srećan kraj. Jedino što vam je u životu izvesno, to je da kraj postoji.

Sve što se na svetu dešava, sve te eksplozije moći, sve te nenormalne razlike između jadnih i bezumno bogatih, sve te izgubljene duše sa venama punim heroina i skanka, sve te vikend pijanice i tužne uplakane žene, sve to vidim kao rezultat one početne laži koja nam je svima usadila pogrešna, nemoguća, neostvariva očekivanja. Niko nas nije upozorio na bol. Niko nas nije upozorio na samoću. Pustili su nas da to otkrijemo onda kad je već prekasno. I onda će, po ko zna koji put, da se iznenade što će se neki očajnik popeti na toranj i pripucati po životu kao takvom. Dođe i meni ponekad da zavrištim nasred Terazija, još kako. Jedino što me sprečava to je ostatak blage nade da će pravda ipak pobediti. Detinjasta sam još uvek, oprostite.


Maribor 2012 – zivljenjenadotik

Autor 25.2.2012. u 10:46

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija