Mali mit o testerašima i veliki o “Staroj Srbiji”

Povezani članci

• Nacionalna arheologija: Oruđe naturalizacije nacionalnog identiteta
• Zaustavite novinare
• Zagreb – glavni grad Srbije i BiH
• „Tko je jamio, jamio je“, drugo su bajke za malu djecu
• Edin Batlak rotarijanac koji je preživio pakao logora: Osobe koje mrze žive u paklu
• Kako Kukuriku jatakuje HDZ-ov ološ

Foto: info-ks.net

Sećam se dobro tih dečačkih dana i straha od Albanaca. Ako ne budeš dobar odneće te Šiptar, govorila je majka, preteći prstom. Taj mit o strašnim ljudima koji nose nevaljalu decu, delio sam sa ostalom dečurlijom u ulici. Čim bi neko od nas video čoveka sa testerom prebačenom preko ramena javljao bi “opasnost”. Onda bi se svi posakrivali iza tarabe vireći odatle, čekajući da testeraši, kako su ih odrasli zvali, zamaknu za ćošak. Slušao bih starije kako govore da “oni” nisu nizašta drugo nego samo da testerišu drva, nose ugalj, rade prljave poslove… Decenije su prošle, a u našoj kolektivnoj predstavi o Albancima još uvek se može čuti kako su niža bića. Ona kvazinavijačka bulumenta na stadionima netrpeljivost prema susednom narodu pretvorila je u odijum. Zaslepljena mržnjom horski ponavlja: “Udri, zakolji. Da Šiptar ne postoji!”.

Hoće li biti zatvorena ta debela knjiga neprijateljstva i mržnje zalivena krvlju. Hoće li Srbi i Albanci živeti u miru. U predvečerje novog briselskog sastanka predstavnika Beograda i Prištine ovo pitanje postavlja se, po ko zna, koji put. Posle strašnog sukoba devedesetih godina prošlog veka prištinska strana rezolutno insistira na Kosovu kao nezavisnoj državi. Srpski političari spremni su da zamrznu konflikt, sve dok se stvori nova međunarodna situacija koja će “svetu srpsku zemlju” vratiti pod nadležnost Beograda. Na delu je velikoalbanska histerija, uzvikuje Ivica Dačić, srpski ministar inostranih poslova, reagujući na nedavnu izjavu Edija Rame, albanskog predsednika da Albanija i Kosovo trebaju da imaju zajedničkog predsednika. U srpskoj prestonici ovo vide kao novi prilog “puzajućoj” nameri da se pripremi teren za veliku Albaniju Rama odvraća da je izjava istrgnuta iz konteksta.

Vašington pokazuje preteći prst Tirani, upozoravajući da ovakva verbalna akrobatika ugrožava mir u regionu.

A šta kažu istoričari o odnosima dva balkanska naroda? Bio sam nedavno u prilici da ugostim dr Ljubinku Trgovčević – Mitrović, profesorku u penziji beogradskog univerziteta. Ugledna istoričarka osenčila je, u razgovoru, mnoge društvenopolitičke ali i istorijske teme. Poput istorije srpsko-albanskih odnosa. Za ovu priliku, govoreći slikarskim jezikom, preneću kolaž njenih zapažanja o odnosima Srba i Albanaca u prošlosti.

U kolektivnoj srpskoj percepciji ovih odnosa prisutan je, uglavnom, utisak o “večnom” neprijateljstvu dva naroda. Moja gošća, međutim, ukazuje da su postojala vremena i odlične saradnje. Dakle, ne može se govoriti da je istorija ovih odnosa neprijateljstvo. Postojala su vremena sukoba ali i prijateljstva. Od kada su Sloveni došli na Balkan, oni žive zajedno sa Albancima. Zajednički su pripadali, kao delovi, nekoliko velikih multinacionalnih država. Vizantije, Otomanskog carstva. Do 19. veka nije bilo sukoba. Ni srpski ni albanski narod tada nije imao planove osnivanja velikih država.

Šta je potpalilo žižak neprijateljstva? Odnosi sa Albancima se zaoštravaju kad ostali narodi na Balkanu, koji su, inače, na Tursku i Islam gledali kao na strano telo na Balkanu, vide i Albance kao “druge”. Nešto što nema pravo postojanja na ovim protorima. E sad tu se Albanci vide kao “drugi”. Oni i jesu “drugi”. Muslimani su. Ostali balkanski narodi su hrišćanske vere. Albanci govore i drugim jezikom. “Strani su nam”. Eto plodne podloge i prostora za sukobe. Tenzije u odnosima nastaju sa početkom stvaranja nacionalnih država na balkanskom geografskom prostoru. Mape tih mega država preklapaju se i nadvijaju nad albanskiim prostorom. Albanci kasne sa državom. Ustanovljavaju je tek u 20 veku. A okolo već postoje nacionalne države koje su svojatale njihov životni prostor. I Srbija je u 19. veku, u vreme stvaranja nacija, baš kao i neki drugi narodi želela da okupi Srbe u jednu nacionalnu državu. Prema rečima dr Ljubinke Trgovčević to je tad bila moderna ideja. Sa današnjeg stanovišta tzv. velika Srbija iliti slikovito rečeno svi Srbi na okup nije bila van onovremenskog “trenda” stvaranja modernih država. Isto su radili Nemci, Italijani, drugi narodi…To je doba kad nastaju i balkanski narodi Grci, Bugari, Rumuni, Hrvati. Albanski nacionalni pokret prvi put se javlja sa Prizrenskom ligom 1878. godine. Bio je to poziv za okupljanje Albanaca i konstituisanje nacionalnog programa što je put za jedinstvenu etničku državu.

Namera da se formira nacionalna ideja i postave državni temelji izazivaju otpor kod drugih balkanskih naroda. Oni to doživljavaju kao projekat velike Albanije. Tu je tzv. grčka mega ideja koja pod državnu kapu stavlja i prostor na kome su živeli Albanci. Ili umesto li San Stefanska Bugarska. Velika Srbija ili velika Jugoslavija. Svi balkanski narodi imali su negativan stav prema stvaranju države Albanaca.

Programi konstituisanja nacionalnih država bili su u 19. veku i izlaz iz multinacionalnih država, u kojima su balkanski narodi bili obespravljeni, ali vek kasnije u kome se stvaraju moderne države za etnički koncept nema mesta. Ideje o tome još uvek su, međutim, žive. Ne kroz programe vladajućih političkih partija. Ni kad je reč o velikoj Albaniji ili velikoj Srbiji. Profesorka Trgovčević, kaže da se, međutim, ne može prenebregnuti činjenica da se karta etničke Albanije vrlo često pojavljuje. Recimo, na internet sajtovima, u emigrantskoj štampi…Isto važi i za ideju velike Srbije. Ona nije sastavni deo programa relevantnih političkih stranaka, niti će se i jedan političar za to zalagati. Osim Šešeljevih radikala. Te ideje su zaleđene kad imamo mirnu situaciju. I suprotno, u vremenima kriza takve zamisli se odleđuju. To se vidi kroz odnose sa Albanijom i sa Bosnom i Hercegovinom.

Važno poglavlje u istoriji srpsko-albanskih odnosa zauzimaju balkanski ratovi. Oni jesu bili oslobodilački. Ali i osvajački. U to vreme se smatralo da jaka država mora da ima izlaz na more. To je bila garancija njenog opstanka. Pa je tako srpska vojska izašla na tzv. srpsko primorje. Došla do Drača. Gotovo godinu dana kontrolisala je sever Albanije. Do reke Škube. I Grčka i Crna Gora komadale su albanski etnički prostor. Dakle, nije to bila ekskluzivna srpska ideja da se Albancima ne dozvoli sopstvena država. Ljubinka Trgovčević kaže da je ova ideja bila prisutna i čitavo vreme trajanja Prvog svetskog rata. A na konferenciji o miru u Parizu, srpski generali su tražili da se okupira čitava severna Albanija.

Istovremeno, Albanija kao mlada država pretendovala je na Kosovo kao svoj etnički prostor. To je bio sastavni deo svih političkih programa. Zato postoje mape velike Albanije koje se formiraju još od stvaranja država. U vreme kad se stvara albanska država 1912. godine, Kosovo je postalo deo srpske države, baš kao i Makedonija. I posle Prvog i Drugog svetskog rata kroz agrarne reforme pokušavalo se da se promeni etnička slika Kosova. Na prostoru bivšeg otomanskog carstva naseljavani su Srbi i Crnogorci. Baš kao i u Vojvodini. Ali ni tu Srbija nije bila izuzetak. To su radili i Rumuni sa zemljom bivših austrougarskih veleposednika. Isto je bilo i u Sloveniji.

Ovo su fragmenti iz istorije srpsko-albanskih odnosa a vreme sadašnje traži da se Beograd i Priština konačno dogovore da oba naroda više ne žive u atmosferi živih ili prikrivenih sukoba. U ovom trenutku i vrapci znaju da Srbija nema nikakvih nadležnosti na Kosovu. Osamdesetih godina kad sam izveštavao odatle kao dopisnik ljubljanskog Dela postojali su signali Albanaca da se nađe bolje rešenje za ovu pokrajinu koja je grcala i u ekonomskim teškoćama. Miloševićeva brutalna vojnopolicijska akcija i ukidanje autonomije devedesetih godina prošlog veka demolirali su tu priliku. Mislim, da je Srbija, najblaže rečeno, na ovaj način, sebi pucala u nogu. Doduše, u vokabularu srpskih političara Kosovo se još uvek naziva južnom srpskom pokrajinom, ali će i oni u trenucima iskrenosti priznati da to uistinu nije tako.

U ponedeljak 26. februara Beograd i Priština ponovo će navlačiti konopac. Srbi bi rado da u timu imaju i snažnu Rusiju. Evropska unija, do guše u nezahvalnom poslu da pomiri komšije, to neće dozvoliti. Srpska pravoslavna crkva diše za vratom Vučiću, ponavljajući mantru o carstvu nebeskom na kome će ga sačekati knez Lazar, ako sačuva “Staru Srbiju” koja ima tapiju na Kosovu. Ta mitomanija dovedena je do kolektivne frustracije. Moj prijatelj doktor pravnih nauka Husnija Bitić kaže, opet, u polušaljivom tonu da “livada pripada onome čije krave pasu”. Čak i da Srbija umaršira na Kosovo u nekim promenjenim međunarodnim okolnostima, vojnopolicijska uprava nad većinskim Albancima je neodrživa i dovela bi je do prosjačkog štapa. Beogradski iluzionisti šalju u severni deo Kosova, gde su Srbi većina, novac u džakovima. Njime plaćaju činovnike koji simuliraju situaciju da je ovo sastavni deo Srbije. Mnogi od tih birokrata ne libe se da stpaju u džep i “prljave” pare iz prištinskog budžeta. Umiljata jagnjad dve koze sisa.