Milica i njih 75

Slobodan Dukić
Autor 26.1.2016. u 11:00

Izdvajamo

  • Kako je 75 dece iz batajničke rake poubijano? Način ubistva nepoznat. Nema preživelih. Mrtva usta ne govore. Kao u slučaju 36 dečaka, izdvojenih iz traktorske kolone proteranih za Albaniju, prilikom vojnopolicijske Operacije Reka u aprilu 1999. godine. Dve godine kasnije otkriveno je da su tajno preveženi i pokopani, zajedno sa 250 odraslih muškaraca iz sela oko Đakovice. Bila je to odmazda srpskih snaga zbog ubistva četvorice policajaca. Ne znaju se njihova imena i prezimena. Ćuti pravosuđe sa brnjicom na ustima. Puška o desnom ramenu desničarskoklerikalne vlasti. Tišina i mrak. Stanje Polpotovsko.

Povezani članci

Milica i njih 75

Traje “gozba” nad mrtvom Milicom. “Goste” se kradljivci, mafijaši iz sfere trgovine otpadom, političari te besmrtne podvaladžije naivnog plebsa. I još veći crkveni podlaci – šire histeriju masovne mržnje prikazujući mrtvu devojčicu kao žrtvu antihrišćanskog Zapada. Na tašmajdanskom spomeniku Milici Rakić piše “A bili su samo deca”. Oni bezimeni dečaci, njih 75, čije kosti leže pod zemljom nekadašnjeg policijskog poligona nisu deca. Imaju beleg. Nose u sebi šiptarski kod.

Samo talasi Dunava, što udaraju u lesnu obalu u blizini Batajnice sad već beogradskog predgrađa, znaju da njena utroba krije grobnicu 75 albanskih dečaka. Bačenih pa zatrpanih. Zajedno sa preko 600 tela odraslih civila. Zaravnjeni plato, u središtu policijskog vežbališta, odakle su kursisti kretali na Kosovo, prekriven je korovom ćutanja. Batajničkim drumom tutnje kamioni, autobusi odvoze pospane bedinerke u srpsku prestonicu. Mlekarice sa kofama sira i svežim rezancima hitaju na Bajlonovu pijacu. Ćute. Ušiju zalivenih voskom. Ne čuju topole krajputaše. Grane govore: Ljudi! Ovde su mrtvu decu istovarivali kao otpad na smetlištu.

Desetak kilometara nizvodno, u centru Beograda, ćute o ovom zločinu i poslanici srpske skupštine. Animalno ravnodušni dok se u restoranu dave Karađorđevom šniclom. Sad se do neba čuje jednoglas narodnih tribuna da je prvostepena presuda Euleksovog suda, po kojoj je Oliver Ivanović osuđen na devet godina zatvora zbog zločina nad Albancima, dokaz da je međunarodna zajednica proalbanska. Antisrpska. Srbija je ogorčena, javlja Politika. To je seča srpskih knezova, kaže “osveštani” predsednik Srbije. Tabloidi objavljuju sliku predsednice Veća sudija. To je ta! Jezik poternice. Tu sedi i Momir Stojanović, poslanik za kojim je raspisana Interpolova poternica na zahtev Privremene administracije UN na Kosovu. Možda i potpisnici otpremnica za prebacivanje leševa dece iz kosovskih grobnica na tajne adrese beogradskih predgrađa.Oni će biti branjeni do poslednje kapi nevine dečje krvi. Baš kao u slučaju Srebreničke deklaracije – Zaštitne povelje za zločince.

Kako je 75 dece iz batajničke rake poubijano? Način ubistva nepoznat. Nema preživelih. Mrtva usta ne govore. Kao u slučaju 36 dečaka, izdvojenih iz traktorske kolone proteranih za Albaniju, prilikom vojnopolicijske Operacije Reka u aprilu 1999. godine. Dve godine kasnije otkriveno je da su tajno preveženi i pokopani, zajedno sa 250 odraslih muškaraca iz sela oko Đakovice. Bila je to odmazda srpskih snaga zbog ubistva četvorice policajaca. Ne znaju se njihova imena i prezimena. Ćuti pravosuđe sa brnjicom na ustima. Puška o desnom ramenu desničarskoklerikalne vlasti. Tišina i mrak. Stanje Polpotovsko.

O mračnoj tajni pokopane dece slikom i rečju progovoriće režiser Ognjen Glavonić. Njegov dokumentarni film pod nazivom Dubina dva biće prikazan na 66. Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu od 11. do 21. februara. Producenti su NON – Aligned Films i Fond za humanitarno pravo Srbije. U FHP kažu da, danas, 15 godina kasnije, uprkos činjenici da se masovna grobnica nalazi nedaleko od samog centra Beograda, na tom mestu nema nikakvog obeležja niti spomenika, a skoro niko danas u Srbiji ne zna za ovaj slučaj. Sve je i dalje – javna tajna.

Uzvodno Dunavom, od mesta ove grobnice, na groblju u Batajnici nalazi se grob Milice Rakić. Trogodišnje devojčice, nastradale u NATO bombardovanju vojnog aerodroma koji se nalazi u blizini naselja. Nesretnu curicu pogodili su šrapneli kroz otvoren prozor kupatila, dok je sedela na noši. Poginula je a tek je započela život. Ostaje pitanje zašto je Milica bila sama u kupatilu, dok je na snazi bila uzbuna a stanovnici pozvani da se sklone u podrume. Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja poručio je da će osvetiti smrt male Milice. Nije se osvetio. A i kome? Samom sebi i vladi u kojoj je sedeo, direktno odgovornoj za pogibije civila, provocirajući NATO da bombarduje Srbiju.

Spomenik Milici u parku Tašmajdan po treći put je, nedavno, postavljen. Prethodna dva bronzana postamenta su porušena i odnešena. Treći je pod sigurnosnim kamerama i zaštićen alarmom. A nalazi se u samom centru srpske prestonice. Traje “gozba” nad mrtvom Milicom. “Goste” se kradljivci, mafijaši iz sfere trgovine otpadom, političari te besmrtne podvaladžije naivnog plebsa. I još veći crkveni podlaci – šire histeriju masovne mržnje prikazujući mrtvu devojčicu kao žrtvu antihrišćanskog Zapada. Na tašmajdanskom spomeniku Milici Rakić piše “A bili su samo deca”. Oni bezimeni dečaci, njih 75, čije kosti leže pod zemljom nekadašnjeg policijskog poligona nisu deca. Imaju beleg. Nose u sebi šiptarski kod.

Slobodan Dukić
Autor 26.1.2016. u 11:00

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija