Milo, Sadame

Željko Pavićević
Autor 18.9.2016. u 17:05

Milo, Sadame

Režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori delom podseća na režim Slobodana Miloševića u Srbiji. Razorena i impotentna privreda, neprestano zaduživanje, rasprodaja vredne imovine sumnjivim investitorima kroz (ne)regulisanu privatizaciju, rastuće nasilje i kriminal i kompromisna spoljna politika uz ispunjavanje uslova EU i međunarodne zajednice su deo onoga što je rezultat vladavine Mila Đukanovića. Situacija u Crnoj Gori danas je kao u Srbiji pred 5. oktobar. Režim oseća svoj kraj i postaje opasan.

Te davne 1996. godine bio sam na ulicama Beograda. Režim je bio uhvaćen u izbornoj krađi, a mi, tadašnji studenti Beogradskog univerziteta, stali smo uz ujedinjenu opoziciju. Svi „Zajedno“ branili smo svoj glas. Kolarčeva je bila blokirana. Tadašnji predsednik Vlade Crne Gore i potpredsednik DPS-a, Milo Đukanović, kritikujući režim Slobodana Miloševića, javno je podržao zahteve srpske opozicije da se priznaju rezultati lokalnih izbora. Tom prilikom je rekao: „Ponavljanjem izbora u Srbiji napravljena je ogromna šteta na unutrašnje-političkom, a posebno na spoljno-političkom planu. Najbolje je bilo priznati drugi krug izbora jer i meni, a kamoli inostranoj javnosti djeluje vrlo neubjedljivo priča o tome kako je opozicija nešto izmanipulisala na izborima koji se, kao i svuda, organizuju pod pokroviteljstvom vlasti“. Od tada je prošlo 20 godina. Sve se promenilo i vratilo na isto.

Politička karijera Mila Đukanovića, udobna i kontroverzna, traje punih 27 godina. Još kao student, 1979. godine, postaje član CK SKJ. Kasnije, kroz političko napredovanje, postaje jedan od „tri kralja“ Crne Gore: bili su to Bulatović, Marović i Đukanović. Na talasu uspeha, zahvaljujući između ostalog i podršci Slobodana Miloševića čije je politike bio poštovalac, Đukanović 1991. godine postaje najmlađi premijer u Evropi, premijer Vlade Crne Gore. Drugi talas uspeha podiže ga na sam vrh popularnih političara Crne Gore, opet zahvaljujući Miloševiću, ali ovoga puta kao njegovog oponenta. Podržavajući opoziciju Srbije, a u senci turbulencija unutar vladajućeg DPS, 1997. godine okreće leđa Miloševiću nazivajući ga čovekom sa „zastarelom političkom filozofijom“ okruženog korumpiranim „pomoćnicima“. Nešto slično govoriće o njemu nekoliko godina kasnije. Đukanovića zbog kritike rukovodstva Srbije napada najpre njegov najbolji prijatelj i predsednik Crne Gore, Momir Bulatović, čime se sukobi unutar vladajućeg DPS pojačavaju. Pripadnici sukobljenih struja DPS su se sporili ne samo oko odnosa prema rukovodstvu Srbije, nego i oko pravca ekonomskog i političkog razvoja Crne Gore i SRJ i njihove međunarodne orijentacije. Milo dobija DPS, a Crna Gora dobija novog, sada samo jednog „kralja“, Đukanovića. „Vlade Mila Đukanovića su oličenje ličnog poštenja, kreativnosti, energije, preduzimljivosti, praktičnosti i sveaktivnosti Vlade u proteklom, najtežem periodu Crne Gore, na čelu sa njim, bukvalno su spasile od ogromnih iskušenja i poniženja građane Crne Gore“, naveo je maja 1997. godine predsednika Ustavnog suda Crne Gore, Blagoje Mitrić.

Linija vladavine Mila Đukanovića nije prekidana od njenog nastajanja. Nizali su se mandat za mandatom. Ogromna energija uložena je da „mladi, lijepi i pametni“ osvoje vlast i još veća za njeno skoro tridecenijsko održavanje. Znanje stečeno od njegovih „političkih otaca“, Bulatovića i Miloševića, uz savetodavnu podršku međunarodne zajednice, omogućilo je Đukanoviću ušuškanu političku karijeru. Kameleon politika kompromisa sa međunarodnom zajednicom uz stalne turbulencije na unutrašnjoj političkoj sceni od Crne Gore je napravila Milovu imperiju.

Milovu vladavinu pratila su sporadična okupljanja kratkog daha uz povremene masovne proteste organizovane obično u prelomnim političkim momentima. Prvo zapaženo „dešavanje naroda“ odvilo se početkom 1998. godine. Demonstracije nakon predsedničkih izbora u organizaciji Momira Bulatovića i Božidara Bojovića kao posledicu su imale nezapamćeno nasilje u kome je veliki broj ljudi bio ranjen. Noć između 14. i 15. januara bila je „noć u kojoj je mogao započeti građanski rat“ u Crnoj Gori. Milo Đukanović 15. januara 1998. godine postaje predsednik Crne Gore. Vremenom je energija promena promenila svoje stanje. Đukanović je kao moderni političar sve više počeo da liči na Slobodana Miloševića, a Crna Gora se od „mlade demokratije“ svela na Milovu prćiju. Ispunjavanjem uslova međunarodne zajednice dobio je ogroman manevarski prostor. EU je žmurila dok je Milo sprovodio „tihu diktaturu“ u Crnoj Gori. Po sličnoj ideološkoj matrici kao do tada, 2008. godine, nakon što su vlasti u Podgorici priznale Kosovo, održani su protesti širom Crne Gore. Građanski protest 2012. godine u organizaciji nevladine organizacije MANS i Unije slobodnih sindikata dao je novu dimenziju građanskim okupljanjima u Crnoj Gori koja, nažalost, nije zaživela. U nameri da sačuva interese šire društvene zajednice, deo Demokratskog fronta organizuje proteste krajem 2015. godine za fer i demokratske izbore. I ovaj protest je pokazao da i nakon 27 godina od dolaska Đukanovića na vlast opozicija ne može da nađe minimum nacionalnog interesa oko kojeg će se okupiti i ujediniti kako bi sa vlasti zbacila Mila Đukanovića i njegove „korumpirane pomoćnike“. No, i kada bi se okupila, pred njom bi se ponovo našli problemi koji više od dve decenije muče opoziciju Crne Gore.

Jedan od najvećih problema crnogorske opozicije su neraščišćeni birački spiskovi. Reagujući na ovaj problem, Nebojša Medojević je rekao: „Crna Gora ima 620.000 stanovnika. Zvanični birački spisak ima 530.000 punoljetnih državljana Crne Gore. Iz Ministarstva prosvjete je zvanično objavljeno da je 1. septembra u škole, osnovne i srednje, krenulo 113.000. Mlađih od šest godina u Crnoj Gori ima oko 40.000. Dolazimo do sledećeg zaključka: ako od 620.000 oduzmemo 113.000 učenika između šest i 18 godina i 40.000 mlađih od šest godina, dolazimo do zaključka da birački spisak ne može biti veći od 467.000. Prosta računica govori da je u važećem biračkom spisku najmanje 63.000 „fantoma“. Ovo je politička stvarnost i realnost Crne Gore. Sličnom računicom bavila se i srbijanska opozicija pred izbore 2016. godine.

Drugi veliki problem, ništa manje opasan, jesu stalne podele unutar crnogorskog društva na kojima Đukanović uspešno opstaje već decenijama. Teško da razjedinjena opozicija može da ujedini narod u borbi protiv režima. Ovu mantru Mila Đukanovića jako uspešno primenjuje i aktuelni premijer Srbije, Aleksandar Vučić. Tako je ove godine nekoliko opozicionih stranaka URA, DEMOS i SDP dalo podršku Đukanoviću. Rezultat je bila Vlada izbornog poverenja, odnosno „novo ruho“ Đukanovićevog kabineta.  U veliki uspeh tog dela „opozicije“ ubrajaju se „dubinski kontrolori“ čiji je efekat rada ravan nuli. Kako navode iz Demokratskog fronta, afere i zloupotrebe, koje je navodno otkrila „opozicija“, su zapravo opšta mesta koja je svaki bolji istraživački novinar mogao otkriti. Bez konkretnih imena i bez mehanizama da te zloupotrebe spreče njihov „doprinos“  stvaranju „izbornog poverenja“ je ravan nuli.

Političke tenzije među suprotstavljenim strankama opozicije i pozicije veoma su slične onim u Srbiji. U poslednjih nekoliko dana zabeleženo je više slučajeva napada na anketare opozicionih stranaka u Beranama i Podgorici. U Danilovgradu su primećeni aktivisti prerušeni u majice Demokratskog fronta u pokušaju da „otkupe“ lične karte. Inače, kupovina ličnih karata je još jedan u nizu problema sa kojima se suočava crnogorska opozicija. Kako navode u opoziciji Crne Gore, tehnika kupovine je takva da se lična karta otkupi i čuva u nekom depou čime se obara izlaznost, a u nekom odsudnom trenutku daju je svojim glasačima da uz određenu „cifru“ opet glasaju za DPS. Opozicija za ulogu u ovim prljavim radnjama optužuje „kriminalne strukture bliske premijeru Đukanoviću“, kao što je npr. nikšićki biznismen Brano Mićunović.

Kao jedina politička opcija koja je nekako uspela da uđe u biračko telo DPS-a, Demokratski front je postao realna opasnost za 27 godina dugu vladavinu Mila Đukanovića. Režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori delom podseća na režim Slobodana Miloševića u Srbiji. Razorena i impotentna privreda, neprestano zaduživanje, rasprodaja vredne imovine sumnjivim investitorima kroz (ne)regulisanu privatizaciju, rastuće nasilje i kriminal i kompromisna spoljna politika uz ispunjavanje uslova EU i međunarodne zajednice su deo onoga što je rezultat vladavine Mila Đukanovića. Situacija u Crnoj Gori danas je kao u Srbiji pred 5. oktobar. Režim oseća svoj kraj i postaje opasan. Milo, kao Sloba 90-ih, već neko vreme podseća na Sadama. Crnogorska opozicija nema mnogo vremena. Važan povod i tajming, jasno definisana strategija, ciljevi i motivi uz eventualnu podršku međunarodne zajednice, biće odlučujući za ekspanziju kritične energije koja se godinama akumulira u crnogorskoj javnosti. Očekivanja Demokratskog fronta na predstojećim izborima su pobeda na njima. Ipak, realniji scenario je da, kao vrlo jaka politička grupacija ukoliko pobedi na izborima, formira vlast sa nekim „drugim“ opozicionim strankama. No, postavlja se pitanje i dilema da li će ostatak opozicije pristati i usuditi se da napravi taj sudbonosni iskorak i pristupi savezu sa Demokratskim frontom ili će podleći pritiscima iz inostranstva i opet kohabitirati sa DPS Mila Đukanovića.

Željko Pavićević
Autor 18.9.2016. u 17:05

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija