Mirko Kovač: Izbor jezika je izbor slobode

Povezani članci

• Proizvod Franje Tuđmana
• Bilježnica Robija K.: As iz hrvatskog
• Odlazak buntovnika
• Historijska greška reisa Cerića – doprinos rastakanju ovdašnjeg tradicionalnog islama
• Dečko, dama, kralj, špijun
• Memorija i Jugoslavija

Da se razumemo: nije to bilo nikakvo moje raskidanje sa srpskim jezikom, jer to je naprosto nemoguće, ali ja mislim da je to isti jezik i da je vaša slobodna volja koju ćete njegovu varijantu uzeti kao najbolji način da se na tome jeziku izrazite i da u njemu uživate

“Kovač ne daje intervjue za beogradske medije”, upozoravale su me kolege kada sam izrazila želju da ga intervjuišem negde krajem 2003. godine. “Zašto?” pitala sam začuđeno. “U svađi je sa ovom sredinom od kada je otišao pre 12 godina”, glasio je nekako odgovor koji nisam najbolje razumela.
Uprkos tome, a budući da sam sa pomenutim piscem u nekoliko navrata tokom 90-ih i 2000-ih razmenila po par mejlova, ćaskajući na književne i društvene teme ili tražeći savet iskusnog pisca, ponovo sam mu uputila e-mail sa predlogom pitanja za intervju. Bez reči protivljenja ili negodovanja je prihvatio ponudu i intervju je za par dana bio gotov. Mislim da mi je u tom slučaju pomogla molitva. Izgledala jer otprilike ovako: Ja: “Dragi Bože, pomozi mi da napravim intervju sa Mirkom Kovačem! Biće to prvi njegov intervju u Srbiji nakon 12 godina!” “Pa, pitaj ga…”, ljutnu se Bog. Nebo se otvori, nekoliko listova hartije pade mi u krilo… I bi intervju, objavljen u tadašnjem “Ekonomist magazinu”!
Bilo je to prvo medijsko obraćanje velikog jugoslovenskog pisca sredini u kojoj je proveo najlepše godine života i koju je potom zauvek napustio. Sigurna sam da su ga njegovi čitaoci razumeli, a do mišljenja drugih mu ionako nije bilo preterano stalo.

 Razgovarala: Brankica Mikić

Napustili ste Beograd 1991, u jeku ratnih dešavanja u Hrvatskoj, i nastanili se u Rovinju. Šta su bili neposredni razlozi za odlazak iz grada u kome ste živeli prethodnih 20-tak godina, izgradivši u njemu književnu i scenarističku karijeru? Da li ste se osetili lično ugroženim?

– Mislim da lična ugroženost nije uticala na moj odlazak. Ali ono što su radili ljudi iz kulture, mediji, političari – tolika količina odvratnosti jednostavno je bila nepodnošljiva. Šta reći kad u jednoj anketi lista Naša borba, arhitekti, dobitnici Borbine nagrade za arhitekturu, govore kako Dubrovnik treba sravniti sa zemljom. Ili kad tadašnji predsednik Udruženja pisaca Bećković tvrdi kako se u Dubrovniku krije Hitler, te da Unesko ne bi smeo da štiti taj grad. Itd. itd., dovoljno je pogledati novine iz tog vremena. Kada me neko u jednoj TV emisiji, ne sećam se imena, nazvao izdajnikom, ujutro sam našao uništeno poštansko sanduče i sve četiri gume na kolima izbušene. Toga je bilo koliko hoćete, ali to nije bilo presudno. Duhovnu torturu nisam mogao izdržati, a iskreno rečeno mnogo mi je lepše ovde, sve mi je nekako na dohvat ruke, uslovi za rad su dobri, lako se otisnem na putovanje, a kad se zaželim većih gradova, sve je blizu…do Venecije dva i po sata…

Mnogi su Vam javno zamerili da ste napustili jednu nacionalističku sredinu i nastanili se u drugoj. Kako biste to prokomentarisali?

– U času kada sam otišao, nisam razmišljao o hrvatskom nacionalizmu, nego samo o agresivnom srpskom nacionalizmu koji je galamio o teritorijama, o ujedinjenju srpskih zemalja, kao da se to moglo izvesti jednostrano, bez volje drugih. To je bilo političko nasilje i ono se krvavo vratilo u lice nasilnicima. Bilo je u Beogradu ljudi koji su znali kamo to vodi, bio sam jedan od tih. To se i danas sve može videti, jer postoje tekstovi, postoje intervjui, ali nacionalisti slušaju samo svoje niske nagone i okomljuju se upravo na one koji ne prihvataju njihove nebuloze. Ne znam sećate li se, ali mirovne demonstracije u Beogradu 1991. godine, Dobrica Ćosić nazvao je izdajom i u Politici od 26. jula 1991. pozvao Srbe u rat. Taj je čovek i sada pojam patriotizma! Mi smo još onda govorili da će se nacionalističko divljanje završiti tamo gde je počelo. To jedan francuski pisac naziva “dijalektikom varvarizma”. Tako se i dogodilo. Vojna intervencija međunarodne zajednice protiv Srbije, krah na Kosovu, ubistva, zločini, kopanje leševa po Beogradu i okolini, atentat na mladog i energičnog premijera, a danas imate celu jednu političku, vojnu i policijsku garnituru u Hagu kojoj se sudi za zločine protiv čovečnosti i genocid. Možete vi ne priznavati taj sud, to je lako reći, ali on je stvarnost.

A što se tiče hrvatskog nacionalizma, rekoh malopre da je u početku bio u drugom planu ili je imao samo motivacijski karakter za odbranu svog integriteta, svoje teritorije, svojih gradova koji su već goreli. U tom času ja sam bio potpuno na hrvatskoj strani, zapravo na istoj strani na kojoj su bili i moji hrvatski prijatelji koji nikad nisu bili nacionalisti. Ja sam znao da će pre ili kasnije hrvatski nacionalizam uzvratiti istom merom, dakle zločinima i genocidom, jer nema dobrog nacionalizma osim eventualno kulturnog, onoga koji drži do svoje kulture, diči se svojim vrednostima, ali nikad na štetu drugog. Ja sam kasnije u Hrvatskoj reagovao na isti način, pisao sam u opozicionom listu Feral koji je rasturao hrvatski malograđanski nacionalizam, kao i onaj primitivni, s ustaštvom kao ideologijom. Srećom, u Hrvatskoj je bio veliki broj mojih istomišljenika koji su se gadili Tuđmanove politike. Taj je nacionalizam doživeo poraz na izborima. Ja sam jednom rekao da je Tuđman, koji je utemeljio kriminalnu državu i prokockao status žrtve, naneo štete svojoj zemlji isto koliko i srpska agresija. Tada su mi desničari pretili izgonom.

Po odlasku, promenili ste i jezik na kome pišete. I u regionu i u Evropi sada Vas smatraju hrvatskim piscem. Kakvo je bilo Vaše određenje pre toga: srpski, jugoslovenski pisac… ? Koji Vam je primer iz istorije književnosti najbliži s tim u vezi?

– Da se razumemo: nije to bilo nikakvo moje raskidanje sa srpskim jezikom, jer to je naprosto nemoguće, ali ja mislim da je to isti jezik i da je vaša slobodna volja koju ćete njegovu varijantu uzeti kao najbolji način da se na tome jeziku izrazite i da u njemu uživate. Meni je ijekavica ono što se kaže u krvi, odrastao sam u tom govornom okruženju, nasledio sam leksiku svog kraja, ali tu sam varijantu napustio dolaskom u Beograd. I u tome prelazu nije bilo ničega dramatičnog, jer i ekavsko narečje ima svoje draži, svoju primamljivu ekonomičnost i jezičke finese. Meni je sasvim svejedno na kojoj se od tih varijanti neka moja knjiga pojavljuje. Ja sada pišem na hrvatskom, jer mi se najviše sviđa. I u tome je cela stvar. Nikakva politika, nikakva želja da pripadam nekome ili se distanciram od drugoga: jednostavno mi se hrvatski više dopada. Ako jezik utiče na pripadnost pisca, onda sam hrvatski pisac. Član sam Društva hrvatskih pisaca. Neki me u Hrvatskoj tretiraju kao hrvatskog pisca, neki ne. Meni je sasvim svejedno. Za međunarodne nagrade koje sam dobio uvek stavljam državu Hrvatsku, jer ja onde živim. I ne želim da gazim na tome da sam neki apatrid, da sam u egzilu. To jednostavno ne stoji. Mnoge vrednosti hrvatske kulture primam od srca. I radujem se svakom uspehu te kulture. Apatridu je svejedno. Ali, takav je moj odnos i prema srpskoj, crnogorskoj, bosanskoj kulturi. A slučajeva kao što je moj uvek je bilo. Andrić je u početku pisao sve na hrvatskom. I pisma i pesme i proze. I ništa nije izgubio prelaskom na srpski. Ovi narodi sa istim jezikom uvek su se prožimali hteli mi to ili ne. Verske i šovenske stvari to su kočile i izazivale sukobe, ali u suštini to se prožimanje ne može zadržati. Ali popovi, hodže i fratri to ne kapiraju.

Kako ste bili dočekani u Hrvatskoj? Gde ste kao pisac i intelektualac videli prostor za sebe? Jeste li se u javnosti kritički osvrtali i na novu sredinu?

– Moj dolazak u Hrvatsku 1991. imao je popriličnu medijsku buku. U početku mi je bilo teško, živeo sam kao podstanar, bez radnog prostora, bez knjiga. Jedno vreme bez pasoša. Ali sam svuda bio dobro prihvaćen. Nisam mogao sesti u neku kafanu u Zagrebu, a da mi neko ne pošalje piće za sto, pa čak i onda kad sam oštro kritički pisao protiv hrvatske vladajuće politike. A moje je mesto bilo, intelektualno i svako drugo, zajedno s mojim hrvatskim prijateljima koji su kao i ja bili na istim pozicijama liberalnog demokratizma. Znamo sve slabosti toga političkog sistema, ali on je jedini u kontri tiranijama i fašizmu koji uvek ima odličnu potporu u nacionalizmu. U tom smislu u svojim svetonazorima nisam ništa menjao.

Pretpostavljam da ste po odlasku na neki način ipak nastavili saradnju sa dotadašnjom književnom sredinom.  Da li ste među književnim prijateljima iz te sredine nailazili na podršku za svoju odluku?

– Krug mojih prijatelja u Beogradu sve više se sužavao. I to neverovatnom brzinom. Mnoge sam već izbegavao na ulici, brisao na drugu stranu da se ne sretnemo. Nisam više duhovno pripadao toj sredini. Nisam se nikako uklapao u te ratne fantazije, u nacionalističku galamu. Već su me počeli pratiti i incidenti. Pretnje, dobacivanje i pljuvanje na ulici. Onda, neki su moji prijatelji već napustili Beograd, a oni malobrojni smatrali su da je najbolje da učinim ono što mislim i osećam. Ja sam želeo da se što više posvetim pisanju. Bio mi je potreban neki mirni kutak, neki civilizovani kutak, a da to nije emigracija, da nije tuđina. Želeo sam da se nešto više osamim, možda pobegnem od pačanja u politiku, ali ne i da se izolujem, jer to je za pisca pogubno. Meni je bila potrebna blizina svih tih dramatičnih događaja. Već su u Rovinj pristizali mnogi moji sarajevski prijatelji kao izbeglice, mi se onda družimo, ja slušam priče, drame, patnje. Suosećam s njima. Da sam negde drugde otišao, ostao bih bez tih dragocenih iskustava. Jer priče uvek uviru u nešto što mi sami ne poznajemo i mi iz toga nejasnoga crpemo.

U međuvremenu ste 1995. u Sarajevu objavili roman “Kristalne rešetke”, a ista knjiga pojavila se 2001. u izdanju Foruma pisaca u Beogradu. Imate li informacije o čitanosti Vaših knjiga u Srbiji?

– Ja nisam od onih pisaca koji ima neku veliku čitalačku publiku, ali sam uvek imao svoje fanove. I bio sam deo kulturnog i javnog mnenja. Više sam bio intelektualno prisutan u toj sredini, kao i sada ovde u Hrvatskoj, nego što sam brojao čitaoce. Naši su tiraži svuda mali. Kad me neko pita za koga onda pišete, snađem se i odgovorim: za književnost. A književnost je, priznaćete, velika čarolija. Pisci koji za života nisu bili uopšte čitani, čak su smatrani idiotima, kao na primer Kafka ili Džojs, obeležili su literaturu dvadesetog veka. Pa ipak, u Beogradu će se ovih dana pojaviti drugo izdanje mog romana Kristalne rešetke. I to u izvornom obliku, kako je napisan. Na ekavici. Moramo polako razbijati te jezičke predrasude. Pa i jezik je slobodni izbor ili izbor slobode.

Od kada datira saradnja sa Feralom? Šta su bile Vaše najčešće teme kao kolumniste tog lista tokom ratnih i poratnih godina?

– S Feralom sarađujem od sredine devedesetih godina, nakon što sam završio roman Kristalne rešetke i neke nove pripovetke. Tek sam 1994. godine, nakon što sam kupio stan i stekao uslove, nastavio s pisanjem romana i sređivanjem golemog rukopisa na kome sam radio u Beogradu do odlaska, u prilično neurotičnoj atmosferi. Taj je roman ipak neka projekcija ličnog života. Ne bih mogao reći autobiografski, jer kako Singer reče, autobiografija se ne može napisati, može poslužiti samo kao osnova za fikciju.

No, da se vratim vašem pitanju. Moje teme kao kolumniste Ferala bile su u početku esejističke prirode, a za vreme Tuđmanove diktature sve više političke, s puno ironije i ruganja smešnom diktatoru i njegovom celokupnom kičeraju i folkloru. Pravio sam dosta usporedbi između njega i Miloševića. Tuđman je bio mešavina nacionalističkog i proleterskog kiča, Milošević je tip orijentalnog satrapa sklon ubistvima. Obojica su mentalno bili mafijaši. To su sve slatke teme. Ali njih su, da se razumemo, ovi narodi hteli. Oni su samo jednim delom, raznim mahinacijama došli na vlast, a u suštini ipak voljom naroda. I to je porazno.

Da li ste zadovoljni recepcijom Vašeg književnog i novinarskog angažmana u Hrvatskoj?

– Da, slično je kao i u Beogradu. Među svojima dobro stojim. S neistomišljenicima sam nekada imao strpljenja, sad me više uopšte ne zanimaju.

Nedavno ste dobili dve ugledne književne nagrade, “Stećak” u Bosni i “Vilenicu” u Sloveniji. S kojim ste ex-YU piscima bili u konkurenciji? Šta su Vam u ovom trenutku značila ta priznanja?

– Nagrade često više govore o onima koji ih dodeljuju nego o dobitnicima. Gotovo da odražavaju stanje duha u jednom društvu. U Srbiji i Crnoj Gori nagrade su dobili neki ratni zločinci, a to govori o stanju u društvu. Mislim da ex-YU pisaca za ove nagrade nije bilo. U Sarajevu se govorilo o Ginter Grasu, kako čujem on će biti sledeći dobitnik. Prošli put je dobio Tadeuš Ružević, zaista veliki poljski pisac. Slovenačku međunarodnu nagradu Vilenica dobili su recimo Handke, Kundera, Esterhazi, Zagajevski, itd. Moj roman Kristalne rešetke bio je u Sloveniji dobro prihvaćen. Sad će se izdanje ponoviti, a za iduću Vilenicu izaći će Vrata od utrobe. Iskreno rečeno, ja nikad ne znam šta mi nagrada znači. Ali provod u Sloveniji bio je sjajan.

Kako Vam “iz daljine” izgledaju Beograd i Srbija danas?

– Ne znam. U jednom trenutku mi se činilo da će nakon ubistva srpskog premijera doći do nekog otrežnjenja, da će se nacija kolektivno oslobađati užasnog nasleđa. Nekih pomaka ima. Otvorenije se govori o vlastitim zločinima, barem počinju priznavati zločinstva. I polako se prelazi iz otpadništva i kako-tako uključuju se u normalni svet. Ali još uvek je mnogo onih koji to koče. Ima takvih u politici, u kulturi, u medijima. I uvek izbija Kosovo koje uspešno motivira nacionalizam. Kao što znate, sila više ne može proći. Milošević je pokušao izgonom Albanaca, a dogodio se zapravo izgon Srba. Tako to uvek biva. Albanci su stvarnost Kosova, oni žive na svojoj zemlji. Sada i oni imaju svoj nacionalizam koji neće i ne ume štititi prava manjina, jer se ta ideologija i zasniva na progonima drugoga u ime lažne čistote. Svi mi na ovim prostorima živimo pod terorom nacionalizma. Ako nam je to sudbina, onda nijedan nacionalizam ne može biti izuzet ili bolji od drugih, pa ni srpski. Ako se ta pitanja ne mogu rešavati razumno, onda se treba naviknuti da se živi s terorom.