MIROLJUBIVA JUGOSLAVIJA I MILITANTNI NASLEDNICI: Otac kreator mira, sinovi ratni huškači

Dr Husnija Bitić
Autor 19.7.2019. u 11:50

MIROLJUBIVA JUGOSLAVIJA I MILITANTNI NASLEDNICI:  Otac kreator mira, sinovi ratni huškači

Narodna poslovica kaže: “Iver ne pada daleko od klada“, ali vreme je pokazalo da, to nije tačno. SFRJ je bila lider pokreta vanblokovskih država, odigrala ogromnu ulogu u popuštanju zategnutosti u međunarodnim odnosima. Šef jugoslovenske države bio je svugde u svetu poštovan i cenjen, čak jedna afrička država na svoju najveću monetu stavila je lik Josipa Broz Tita.

Poštovanje prema Titu, videlo se i na njegovoj sahrani, kada je prisustvovalo 209 delegacija iz 128 država, od kojih 124 zvaničnih državnih delegacija, 9 međunarodnih organizacija i 68 delegacija političkih stranaka, 3 delegacije oslobodilačkih pokreta i 5 ostalih delegacija. Na čelu 124 državne delegacije nalazilo se 38 šefova država (kraljeva i predsednika), 5 prinčeva, 7 potpredsednika republika, 6 predsednika parlamenata, 10 predsednika vlada, 3 potpredsednika vlada, 12 ministara inostranih poslova, 20 članova vlada i 21 državni funkcioner. Organizacija Ujedinjenih Nacija, koja je tada brojala 163 država, na sahrani su prisustvovali 124. Tog osmog maja 1980.g., kada je sahranjen Tito, možemo reći celi svet bio je u Beogradu. Došli su da isprate do poslednjeg staništa poštovanog čoveka i državnika, Josipa Broza Tita.

Tito je bio šampion mira i antiblokovske politike

Pedesetih godina prošlog veka, u vreme tzv. Hladnog rata, zategnutih međunarodnih odnosa, velikog antagonizma između dva, jaka i do zuba naoružana vojna bloka, NATO pakt, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, a na drugoj strani članicama Varšavskog ugovora na čijem je čelu stajao Sovjetski Savez, rodila se ideja o osnivanju jednog pokreta koji neće biti ni na jednoj strani, pokreta koji će odigrati značajnu ulogu u popuštanju te zategnutosti, da ne bukne rat.

Ne postoji jedinstveni stav o tome kada i kako se rodila ideja Pokreta nesvrstanih. Indijski političari smatraju da je govor premijera Džavaharlala Nehrua, u Indijskom parlamentu 4. decembra 1947. godine predstavljao ideju o Pokretu nesvrstanosti. Tokom šeste konferencije nesvrstanih u Havani 1979. godine, predsednik Šri Lanke Junius Ričard Džajvardene je tvrdio da se prvi put reč „nesvrstani” pojavila na Colombo Power Conference održanoj u Kolombu, glavnom gradu Cejlona (sada, Šri Lanka), u aprilu 1954. godine.

Na tom sastanku su se sreli premijeri pet država: Indije, Burme, Indonezije, Cejlona i Pakistana. Oni su raspravljali o razoružanju, dekolonizaciji, samoopredeljenju i pravu na vlastiti razvoj. Kina i Indija su počele da rade ka pomirenju, a 1954. godine su Nehru i kineski premijer Džou Enlaj prihvatili pet načela egzistencije koje je obuhvatalo: obostrano priznanje teritorijalne celovitosti, ne napadanje, ne mešanje u unutrašnje poslove, jednakost, zajedničko blagostanje i miroljubivu koegzistenciju država sa različitim društvenim uređenjima. To su bile i ideje koje su prihvatile države nesvrstanih, smatrao je predsednik Šri Lanke.

Drugi smatraju da je pokretu nesvrstanih prethodila Konferencija održana u Bandungu, u Indoneziji, aprila 1955. g., gde je sudelovalo 29 država Azije i Afrike, uključujući i Kinu i Japan. Ali začetnici Pokreta nesvrstanih zemalja po mom mišljenju, su Tito, Nehru i Naser.

Posle niza susreta u zemljama Azije i Afrike, na Brionima je 18. i 19. jula 1956. godine usledio trojni sastanak, Josip Broz Tito, Jawaharlal Nehru i Gamal Abdel Naser, predsednici Jugoslavije, Egipta i premijer Indije. Trojica državnika potpisala su Zajedničku izjavu od 12 tačaka u kojoj su izneli svoja mišljenja o najvažnijim međunarodnim problemima i načinu rešavanja. U izjavi se govorilo o razoružanju, uklanjanju nesporazuma i sporova u Evropi, na Dalekom i Srednjem istoku, o podeli sveta na blokove, prijemu NR Kine u UN, oslobodilačkom ratu u Alžiru i značaju Bandunške konferencije.

Gamal Abdel Naser, Josip Broz Tito i Javarharlal Nehru

Po završetku Brionskog sastanka počele su konsultacije i sa drugim državama, koje su sledile politike mira i miroljubive koegzistencije. Nešto kasnije ovoj trojci se priključili Ahmet Sukarno, predsednik Indonezije i Kwame Nkrumah (1957-1960 premijer), predsednik Ghane, koji su takođe davali veliki doprinos u osnivanje i razvoju pokreta.

Prva konferencija

Samit u Beogradu je poznat kao konferencija šefova država ili vlada “neangažovanih” i “vanblokovskih” zemlja, održana od 1. do 6. septembra u Beogradu. Cilj konferencije bila je “razmena gledišta o međunarodnim problemima u cilju efikasnijeg doprinosa miru i bezbednosti u svetu i miroljubivoj saradnji među narodima.”. Toj konferenciji je prisustvovalo 25 šefova vlada vanblokovskih zemalja, iz Azije i Afrike po 11 zemalja, Jugoslavija, Kuba i Kipar.

Prva konferencija Pokreta nesvrstanih, 01. – 06. septembar 1961. Beograd

Druga konferencija

Na ovom samitu učešće nije uzeo jedan od trojice osnivača pokreta. Premijer Indije Jawaharlal Nehru je umro u maju 1964.g., Indiju je predstavljao novoizabrani premijer, Lal Bahadur Shastri. Druga konferencija šefova država ili vlada nesvrstanih zemalja, održana je u Kairu od 5. do 10. oktobra 1964. godine. Njoj su prisustvovali predstavnici 47 država u svojstvu punopravnih učesnika i 10 zemalja u svojstvu posmatrača. Naglom širenju Pokreta nesvrstanih doprinelo je oslobađanje mnogih zemalja iz kolonijalnog ropstva, naročito afričkih.

Nehru, Nkrumah, Naser, Sukarno, Tito

U svojstvu domaćina, predsednik Naser je, između ostalog rekao: „Danas je zahtev za socijalnom pravdom pokretačka snaga razvoja u svakoj zemlji. Taj zahtev, je zahtev za pravdom, koji treba da odigra veliku ulogu i u međunarodnoj zajednici koja postaje jedna celina… Mi ne verujemo da se podela sveta završava podelom na zapadni i istočni blok. Može da dođe do nove, veće i još ozbiljnije podele. Na blok siromašnih i blok bogatih. Blok razvijenih i blok nedovoljno razvijenih.“

Glavne teme konferencije su bili Arapsko-Izraelski sukob i Indijsko-Pakistanski spor. Na konferenciji je usvojen Program za mir i međunarodnu saradnju, u kome se posebno ističu principi aktivne i miroljubive koegzistencije.

Treća konferencija

Treća je održana od 8. do 10. septembra 1970. godine u Lusaki, glavnom gradu Zambije. Konferenciji su prisustvovali predstavnici 55 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika i 9 zemalja u svojstvu posmatrača.

Zambijski predsednik Kenet Kaunda je igrao odlučujuću ulogu u ovim događajima, a u svojstvu domaćina je između ostalog rekao: „Naš pokret treba u budućnosti da odigra veoma značajnu ulogu ne samo u zemljama u razvoju, već i u čitavom svetu. Pravo učestvovanja u traganju za takvim rešenjem ne predstavlja monopol velikih sila“.

I ovom skupu nije prisustvovao još jedan od protagonista koji je dao veliki doprinos razvitka pokreta, Ahmed Sukarno, predsednik Indonezije od 1945., jer je državnim udarom svrgnut s vlasti u martu 1967.g.

Četvrta konferencija

Šefovi država ili vlada nesvrstanih zemalja se okupljaju po četvrti put. Ovog puta u Alžiru od 5. do 10. septembra 1973. godine. Konferenciji je prisustvovalo 75 zemalja u svojstvu punopravnih članova, 9 zemalja posmatrača i 3 zemlje gosta. Na ovom skupu nedostajao još jedan od osnivača pokreta. Gamal Abdel Naser, predsednik Egipta, koji je umro 28.09.1970.g., neposredno po završetku prethodnog sastanka u Lusaki. Samitu u Alžiru nedostajao još jedan drugi protagonist pokreta. Predsednik Ghane, Kwame Nkrumah, smenjen sa vlasti putem puča u 1967. godini.

U svojstvu domaćina konferencije alžirski predsednik Huari Bumedijen je sažeo program nesvrstanosti u nekoliko jezgrovitih rečenica: „Nacionalna nezavisnost sa svim svojim komponentama, političkim, ekonomskim i kulturnim; borba protiv kolonijalizma, cionizma i aparthejda; borba protiv neokolonijalizma, imperijalizma i svih oblika strane hegemonije, raspuštanje blokova, uklanjanje vojnih baza, opšte i potpuno razoružanje – to su, između ostalog, zadaci koji stoje pred nama ako hoćemo da u svetu zavlada mir koji bi bio zasnovan na ravnopravnosti država, demokratizaciji međunarodnih odnosa i saradnji među narodima“.

Vreme prolazi, pojedine veoma značajne ličnosti, koje su davale neizmeran doprinos pokretu, počinju nedostajali. Neko je sklonjen sa vlasti nasilnim putem, nekome je smrt bila bliža nego konferencije, ali pokret rastao i rastao, sve dok je bio na čelu Josip Broz Tito, pokret je dobio na značaju te se sve više povećavao broj država učesnica.

Peta konferencija

Peta konferencija održana je u Kolombu, Šri Lanka, od 16. do 19. avgusta 1976. godine. Jačanjem uloge nesvrstanih zemalja u međunarodnim odnosima, pokret je postao snažan činilac u podelenom svetu. Konferenciji je prisustvovalo 86 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, 9 zemalja posmatrača, 12 oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija i 7 zemalja gostiju.

Predsednica vlade Šri Lanke, g-đa Sirimavo Bandaranaike, u pozdravnom govoru kaže: “U Ujedinjenim nacijama je snaga pokreta nesvrstanih gorko napadana kao “tiranija većine“. Mi znamo da nesvrstavanje nije bilo zamišljeno da bude, niti da će ikada postati tiranija. U svakom slučaju, ono je bilo najmoćnije oružje protiv drugih tiranija koje je svet, naročito treći svet, upoznao tokom poslednjih pet vekova: tiranije siromaštva, tiranije gladi, neishranjenosti i umiranja od izgladnelosti, tiranije bolesti i prerane smrti i, iznad svega, potpunog odsustva izgleda na ma kakvu sreću ili nadu…

Šesta konferencija

Šesta konferencija, održana od 3. do 9. septembra 1979. godine u Havani, glavnom gradu Kube. Konferenciji je prisustvovalo 95 zemalja u svojstvu punopravnih učesnika, jedna zemlja sa specijalnim statusom, 11 zemalja posmatrača, 8 zemalja gostiju i više oslobodilačkih pokreta i međunarodnih organizacija.

Prilikom otvaranja konferencije u svojstvu domaćina predsednik kubanske vlade Fidel Kastro je između ostalog rekao: „Borba za mir i za pravedni ekonomski poredak, za pravilno rešenje teških problema koji pogađaju naše zemlje, postaje u sve većoj meri osnovni problem pokreta nesvrstanih zemalja. Mir, i ogromne opasnosti koje mu prete, nije pitanje koje treba da ostane u isključivoj nadležnosti velikih sila. Mir je moguć, ali se mir može osigurati u onoj meri u kojoj sve zemlje budu svesne i odlučne u borbi za njega. Nećemo mir za samo jedan deo sveta. Hoćemo mir za sve narode. Mir i pravdu, mir i slobodu. Mir za sve zemlje. Mir za sve kontinente. Za sve narode…

Sedma konferencija

Ova konferencija po prethodnom programu trebalo da se održi u Bagdadu, glavnom gradu Iraka. Irak je bio u velikom ratu sa Iranom, tako da je konferencija održana od 7. do 12. marta 1983. godine u Nju Delhiju. Od ukupno 101 zemlje punopravne članice, konferenciji je prisustvovalo 99 zemalja u svojstvu punopravnih članova (nije učestvovala Santa Lucija; dok je mesto predviđeno za Kampučiju ostalo upražnjeno zbog nemogućnosti postizanja konsezusa oko toga da li će je predstavljati zakonska vlada, za šta se zalagala ogromna većina zemalja, ili vlada koju su ustoličile vijetnamske trupe i koju je podržavala manja grupa nesvrstanih zemalja), 10 zemalja posmatrača, 10 zemalja gostiju i više međunarodnih organizacija i drugih posmatrača i gostiju.

Predsednica vlade Indije, Indira Gandhi, je između ostalog rekla: “Ljudski rod se našao na samom rubu propasti svetskog ekonomskog sistema i uništenja u nuklearnom ratu. Ukoliko bi došlo do tih tragedija, može li se iko od nas, bio on veliki, mali, bogat ili siromašan, bilo da je sa severa ili juga, zapada ili istoka, nadati da će se spasti? Analizirajmo ekonomsku krizu. Mi iz sveta u razvoju nemamo nikakvu bezbednost. Ukoliko dođe do ekonomskog sloma, mi ćemo biti prvi i najteže pogođeni… Pojavljuju se različiti tipovi prikrivenih intervencija u Aziji, Africi, Latinskoj Americi. Sve ove intervencije su neprihvatljive i nedopustive. Mešanje vodi ka intervenciji, a jedna intervencija često povlači drugu. Nijedna sila ili grupa sila nema opravdanja ili moralnog prava da se tako meša ili interveniše…“

Osma konferencija

Osma konferencija nesvrstanih zemalja u Harareu (Zimbabve), održana je u periodu 1. – 6. septembra 1986. u znaku obeležavanja 25. godišnjice utemeljenja Pokreta nesvrstanih u Beogradu 1961. godine. Ova koincidencija je predstavljala izvrsnu priliku za postavljanje dva fundamentalna pitanja: šta je Pokret nesvrstanih uspeo da postigne u toku proteklog perioda i da li je pokret u međuvremenu istrošio svoje istorijske potencijale?

Državnici okupljeni u Harareu bili su jednodušni u oceni da su utemeljivači nesvrstanosti Tito, Nehru, Naser, Nkrumah i Sukarno u vrtlogu hladnoratovskih deoba raširili vidike i prostore za prelazak sa poretka koji se zasniva na dominaciji, na poredak koji će se temeljiti na slobodi, pravdi i blagostanju za sve. Nije bilo državnika, bez obzira na njegova politička i ideološka opredelenja, koji nije izrazio veru u principe i ciljeve koje su tada proklamovani.

Početak kraja pokreta

Osmom konferencijom možemo slobodno reći da je stavljena tačka pokreta kao takav, kakav je postojao i značaju osnivanja.

Dok je na čelu pokreta bio naš dragi Josip Broz Tito, iako je pokret ostao bez četvorice velikana, Nehrua, Nasera, Sukarna i Nkumaha, koji su zajedno s Titom bili motorna snaga, pokreta, on se razvijao. Za 25 godina postojanja, porastao je sa 25 članica u Prvoj konferenciji na preko 100 učesnika u osmome skupu, s tendencijom daljeg rasta.
Bilo je pokušaja da se pokret održi. Nastavljeno je sa konferencijama, 1989. u Beogradu, 1992. Džakarta, 1995. u Kolumbiji, 1998. Južnoafrička Republika, 2003. Malezija, 2006. Kuba, 2009. Egipat. Maja 2011. je održana ministarska konferencija u Indoneziji, a u septembru povodom 50. godišnjice u Beogradu, 2012. u Iranu i poslednja 17. u Venezueli 2016., u kojem sa prostora bivše Jugoslavije učestvovao ministar spoljnih poslova Srbije.

Iz literature koju sam koristio prilikom pisanja teksta (uglavnom Wikipedia), a i memorijom, što mi je još uvek ostalo u sećanju, nisam naišao na značajan materijal koji sadrži nešto više o temama rada i zaključcima za sve konferencije posle one koja je održana u Harare-u 1986.g.

MIROLJUBIVA, NESVRSTANA SFRJ I MILITANTNI SUKCESORI

Jugoslavija kao jedna od najvećih pobornika politike nesvrstavanja i vanblokovske orijentacije bila je cenjena i poštovana svugda u svetu. Posete predsednika Jugoslavije u mnogim zemljama se slavile kao državni praznik, a danas, gde je SFRJ?

Učili smo iz istorije, kako su propadala mnoga carstva. Rimsko, Osmanlijsko, Austrougarsko… ali srce boli za SFRJ, koja zaista nije imala nijedan razlog za nestanak. Od nekadašnje jake države u ekonomskom i vojnom smislu, u kojoj su ravnopravno i bez ikakvih ugnjetavanja (period do posle Titove smrti), živelo osamnaest naroda i narodnosti, danas imamo sedam minijaturnih, slabih, nikakvih država.

U svim sukcesijom nastalim državama, ekonomija je doživela pravi slom. Velika preduzeća i privredni giganti su „prodavani“ i poklonjeni pojedincima ili „partnerima“ iz inostranstva. Na primer u nekadašnje fabričke hale Crvene Zastave u Kragujevcu, gde se proizvodilo po 250.000 automobila godišnje dovedena je FIAT kompanija, kojoj je Vlada Srbije platila za 300 zaposlenih radnika po 3.500 eura i odobrila još neke poreske olakšice. Posle prve godine poslovanja tadašnji srpski ministar finansija se hvalio pred TV kamerama, kako je postignut kolosalni uspeh sa 11.000 proizvedenih automobila.

Umesto po jedne ambasade koje je SFRJ imala u Londonu, Parizu, Rimu… sada imamo po sedam. Privreda je doživela krah, dok se administracija usedmerostručila. Od nekadašnjeg lidera Pokreta nesvrstanih, politike mira i vanblokovske podele, danas državice bivše SFRJ, daju sve od sebe samo da postanu članice NATO alijanse. Hrvatska, Slovenija, Crna Gora i Makedonija već su se „usrećile“ prijemom. Bosna i Hercegovine još nije, ali ne što ne želi, već ne može. Kosovo ne može u NATO, jer nema vojsku ali NATO je na Kosovu. Problem ima BIH, zbog toga što učlanjenje sprečava Republika Srpska, koja sledi politiku Beograda.

Za sada jedino se Srbija još drži, ona se deklariše kao neutralna po tom pitanju, ali pitanje je vremena. Sadašnja vlast se poziva na Ustav, koji ne dozvoljava vojno angažovanje van njenih granica. Međutim, Ustav može preko noći da se menja. Menjali su i drugi, zašto ne bi mogla Srbija? Ukoliko uspe na izborima opozicija, ona će preko noći menjati Ustav i zamolit će za prijem.

Postavlja se jedno logično pitanje, od koga će da se brane, kada se svi izjašnjavaju za mir? Za mir se izjašnjava i NATO. Ako se ranije moglo opravdavati postojanje NATO pakta, kao protiv mera članicama Varšavskog ugovora, protivnički tabor više ne postoji. Zašto se NATO naoružava i širi velikom brzinom? Da li stvarno Evropa ne može da se brani u eventualnom ratu sa Rusijom, ili se postavljaju rakete na granicu Rusije da bi se Evropa i SAD branile od Severne Koreje i Irana? Ja u to ne verujem, a vi?

Dr Husnija Bitić
Autor 19.7.2019. u 11:50

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija