Moja starost, iz ugla moje mladosti

Povezani članci

• Terpsihora IV put: Budućnost igre u njihovim rukama
• Bajtal: Stalni rast otvaranja narodnih kuhinja slika je sramotno poraznog stanja u kojem se nalazi bh. društvo
• Mile Stojić: Gdje je stajao križ
• Srđan Mandić: „Mostarci su spremni za promjene, jer su naučili da je potpuno isto glasati za SDA i HDZ, ili nemati vlasti nikako“
• U Sarajevu nastavljen protest rudara, očekuje se sastanak sa Vladom FBiH
• Kerumu ne treba kip Isusa, i bez njega ući će u povijest bezumlja

“Nepodnošljivo. Kao žena ne postojim više.
A kao baba, ne znam dokle ću da trajem.”

Juče je bilo tačno 60 godina otkako sam se rodila. Prošlo je sve kao bus pred nosom (pre 32 godine, sećam se, napisala sam taj status i ne znajući o čemu pišem, ali se ispostavilo da sam ipak bila u pravu). Razmišljam da li sam mogla da proživim bolje, punije. Nisam se našla, pa nisam mnogo ni dala; ili drugi nisu mogli mnogo da uzmu, ja svu krivicu prebacila na sebe. Nudila sam se celom dušom divnim ljudima. Činila sam, u stvari, koliko sam mogla. Bila je to, makar s moje strane, fer plej igra. Ali sad me muči saznanje da sam odigrala svoju utakmicu. Nema me više ni na klupi za rezervne igrače. I kad se pogledaš u svlačionici, pitaš se kako to da od lepote i šarma baš ništa nije ostalo?!

U životu je najvažniji smeh i ljubav. Znala sam to i kad sam bila mlada. Sada bih tome pridodala i stavila na prvo mesto zdravlje. A obično mislimo da ni za šta od toga nemamo dovoljno ni vremena ni razloga.

Ali razloga ima, ako je mnogo zdravlja i bar nešto malo para. A ja hoću da smognem snage da budem vesela; inače život nema smisla. Proslaviš rođendan, padne prvi, skroman, sneg, i eto te – ti si već sredovečan čovek i pitaš se, kad se pogledaš u ogledalo, kud se dela ona lepota?! I uopšte, hvataš sebe kako se osećaš obesmišljeno. Zato ćeš morati da se prikloniš smehu, da mu crpiš snagu i tražiš razlog u svemu i iz svega.

Depresivna sam. Zbog zdravstvenih problema – smutnje u glavi, povišen pritisak, ali i zbog samoće. Potrebno mi je neko nežno prijateljstvo, neko ko će malo da brine o meni, da vidim da nekom stvarno nešto značim. Ali sa ovoliko godina ne mogu više nikom da budem važna. Kome je do bora na licu? Čarobna mladost – to je ono što duša ište.

Kako je meni, u stvari, sada. Poslednjih meseci sam jako napeta onda kad nisam zadubljena ni u kakav posao. Napetost. Starim – to je ono. Nestaje sve što mi je nekad bilo važno i lepo. Postajem bezvoljna i lenja, sva sreća što mi je preostala savest koja me tera da svoje obaveze ipak odradim. Popuštam i intelektualno, toliko sam zaboravna da mi to prilično komplikuje život, ili ga, ipak, umnogome olakšava? Moram sve da zapisujem, inače ne bih mogla da funckionišem. Nisam sposobna za usvajanje nikakvih novih znanja. Nekako više nemam živaca ni za TV, za politička zbivanja, odgledam samo dnevnik da bih bila koliko toliko informisana o aktuelnim zbivanjima. Osećam se usamljeno, a teško da bih mogla nekog da trpim. Slušam sa terase kako neki dečko dovikuje devojci: Volim te, nedostajaćeš mi, jedva čekam sutra da te vidim… A ja, stari panj, slušam to, milo mi je a došlo mi i nešto žao što meni te reči više nikada neće biti upućene. Uvek me izjeda neki depresivni crv, ali kada vidim oko sebe mnogo nesrećnije ljude koji žive srećnije od mene, znam da tog crva u sebi moram neprestano da gazim. Ali nije lako progutati saznanje da postaješ niko i ništa, islužen. Prosto, završio si neku misiju na ovoj zemlji i sad se pitaš šta dalje sa svojim životom – dobro je ako imaš sreću da ti zdravlje potraje. Kad pogledam iza sebe, skoro da nikad i nisam bila srećna, osećam da mi je potreban mir, teško podnosim sve druge zvuke, prihvatam rado samo one koji dopiru iz prirode. Dosta me brine zdravlje. Uselio se u mene neki strah od smrti, preterano osluškujem sebe; povremeno doživljavam tako neprijatne epizode, ispunjenje strahom da ću doživeti srčani ili moždani udar. Povremeno mi skoči pritisak; ponekad kao da tonem, nestajem; teško je to opisati! Još se, ipak, ne predajem. Svašta radim, ali ponajviše volim da sedim i ćutim. Volela bih da više uživam u hrani, u spremanju jela, ali moram da smanjim obroke, da oslabim jer sam se ugojila. Eh, da mi je to što nije!

Često hvatam sebe kako blejim i kad čitam, stanem i misli mi odlutaju nekud ili prosto ne razmišljam ni o čemu.

Nepodnošljivo. Kao žena ne postojim više. A kao baba, ne znam dokle ću da trajem.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)