Monarhističke magle i dimne zavese

Autor 13.3.2012. u 18:18

Monarhističke magle i dimne zavese

I samim monarhistima je, međutim, jasno da su izgledi za ponovno ustoličenje Karađorđevića minimalne. Što zbog još uvek prevladavajućeg republikanskog opredeljenja građana i živog sećanja na Kraljevinu Jugoslaviju i njen slom u Drugom svetskom ratu, što zbog ličnosti samog pretendenta na obnovljeni presto, Aleksandra Karađorđevića.

Strategija obnove monarhije

Stratezi projekta obnove monarhije u Srbiji opredelili su se za strpljiv i dugogodišnji rad računajući da će slabosti društva u tranziciji u krajnjem ishodu ići njima na ruku. Tokom protekle dve decenije, mora se priznati, na ovom planu je učinjeno zaista mnogo. Podsetimo se u glavnim crtama:
Republika Jugoslavija je nestala sa istorijske scene, a sa njom je demontiran i državni praznik Dan republike.
Kao državna obeležja Republike Srbije su preuzeta državna obeležja Kraljevine Srbije – grb i zastava, a u himni je napravljena minimalna kozmetička korekcija – pominjanje kralja je prepušteno slobodnoj volji pevača.
Formiran je takozvani Krunski savet čiji članovi su osim pesnika i profesora Univerziteta i istaknuti političari, pa čak i jedan ministar u Vladi Republike Srbije.
Aleksandar Karađorđević, sin poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra Drugog,  sa porodicom se uselio u dvorski kompleks na Dedinju. Država mu je to omogućila uz velikodušnu apanažu iz koje se finansira čak i posluga, od kancelarijskog osoblja do sobarica i vrtlara. “Njegovo kraljevsko visočanstvo” (NJKV) organizuje prijeme i humanitarne akcije, čime dobija legitimitet u zemlji i inostranstvu. Institucija “Dvorskih liferanata” je omogućila zadovoljavanje brojnih potreba aktivnosti Dvora, među kojima su, naprimer, i beogradska javna preduzeća Gradsko zelenilo u Gradski vodovod i kanalizacija.
Aleksandar Karađorđević postaje deo zvaničnog državnog protokola, pa se pojavljuje na skupovima u raznim prilikama, a u medijskim izveštajima neosnovano naziva “prestolonaslednikom”.
Možda to nekome nije važno, ali, ukinuti su Ordeni Republike i Orden zasluga za narod, a najveća državna odličja su Karađorđeva zvezda, Medalja Miloša Obilića…

Poslednji događaji koji su aktuelizovali pitanje srpske monarhije usledili su posle odluke Vlade da, u vreme teške ekonomske krize, promeni politiku finansiranja boravka Karađorđevića u dvoru na Dedinju. U dnevnom listu “Politika” je na naslovnoj strani je osvanuo tekst “Srbija nije plodno tle za monarhiju”, na dočeku sportista pred Skupštinom grada zavijorile su se brojne zastave sa krunom i natpisom KS, a u toku je rasprava i predstoji odluka Vlade na zahtev Aleksandra Karađorđevića da se preseljenju posmrtnih ostataka članova kraljevske porodice na Oplenac da državni značaj i počasti, naravno, o trošku svih građana, iz budžeta Republike Srbije.
Posebnu ulogu u širokoj strategiji obnove monarhije ima Srpska pravoslavna crkva, a o njenom stavu po ovom pitanju ne treba trošiti reči – treba samo imati u vidu parolu “Za Kralja i otadžbinu!” Crkva je u Republici Srbiji postala, uz vojsku i policiju, jedan o stubova države. Osim što deca u drugom razredu osnovne škole uče da je Bog stvorio svet za šest dana, što se u prisustvu sveštenstva, čelnika lokalne samouprave, i “NJKV” sportisti, oficiri i policajci takmiče u vađenju krsta iz zaleđenih reka, a nastavnici biologije, fizike i hemije uz kandila prosvetiteljski kliču Svetom Savi, i sam predsednik Republike u ime svih građana valjda, verske praznike provodi u bdeniju zajedno sa klerom, ljubi krst i celiva ikone.
Sve zajedno, bezobzirnim falsifikovanjem činjenica, briše se iz sećanja kompromitujuća uloga monarhije u istoriji Jugoslavije 1920-1945. Koliko puta treba podsećati na deset krvavih godina i šestojanuarsku diktaturu, četničku izdaju u kolaboraciji sa nacistima, fašistima i ustašama tokom Drugog svetskog rata, i ratne zločine počinjene tada i ponovljene nedavno, pod obeležjima koje je ova današnja republika usvojila i nametnula građanima kao svoje simbole!?

Lov u mutnom

Druga dimenzija u strategiji obnove monarhije jeste stanje u kojem se nalazi Republika, njene institucije, njena privreda, ekonomija i socijalni položaj građana. Permanentna kriza i niz problema koji se ne rešavaju nego se samo umnožavaju i uvećavaju, utiču na stavove i mišljenja građana koji se od nade i poverenja u političke stranke, u demokratske institucije republike, usmeravaju ka bilo kakvim novim rešenjima. Rezultat dvadeset godina prakse višepartijskog sistema, i dvanaest godina demokratskih promena jeste gubljenje poverenja u institucije parlamentarne demokratije, političke partije i lidere. Ponašanje političkih partija i Predsednika države sve više liči na prelazni oblik ka ustavnoj monarhiji, u kojoj bi se monarh ponašao kao sadašnji predsednik – kako misle zagovornici obnove monarhije, čak i sa više demokratičnosti jer, on bi bio izvan i iznad političkih partija.
Drugi najviše istican argument za uspostavljanje ustavne monarhije jeste postojanje takvih političkih sistema u jednom broju evropskih država, pa se tu pominju zemlje Skandinavije, Holandija, Belgija, Velika Britanija i njihova efikasnost i funkcionalnost. A računa se i na nekakve rođačke odnose koji bi nas (kako?) izvukli iz krize.
U nacional-patriotskom zanosu se ide toliko daleko da se tvrdi kako je monarhija za Srbe “prirodno stanje” a da je republika veštačka, nametnuta tvorevina koja nije ništa dobro donela. Da li se upuštati u nabrajanje svega dobrog što je u Republici ostvareno? Možda je dovoljno samo navesti nedavni paradigmatičanslučaj nabavke novih inkubatora za bebe. Kao da su oni dotrajali, nabavljeni pre tri-četiri decenije, pali s neba – o tome koliko, kada i ko ih je platio, u ovoj medijskoj kampanji nije bilo ni reči.
U vremenima teške krize, siromaštva, beznađa, izgubljenog poverenja u sve postojeće političke aktere, kad su zaista zamućene vizije izlaska i oporavka, kada je čitav politički prostor zagađen, kolektivna svest se okreće ka rešenjima koja su pre svega drugačija, nova i još neisprobana. U takvoj situaciji prošlost se falsifikuje a činjenice, istorijske istine, razumne alternative koje nude mukotrpan put obnove, gube snagu pred agresivnošću zahteva za brzim rešenjima.

Živeti od tuđeg rada

U teškom poslu razvejavanja magli monarhističke ideologije u Srbiji treba poći pre svega od stava koji nije ni republikanski ni monarhistički, a to je da ni jedno ni drugo uređenje samo po sebi nije ključ, čarobna formula za rešavanje naših problema. Ono što treba definisati kao naš suštinski problem podjednako efikasno uništava svaku instituciju razumnog funkcionisanja države i društva, pa se dovođenjem naslednog monarha taj problem može samo još više uvećavati. Taj problem je bio faktor političke nestabilnosti Srbije tokom cele moderne istorije. Od Prvog srpskog ustanka do današnjih dana politička konstanta u Srbiji bila je borba za vlast, a ne borba za izgradnju demokratskih institucija koje počivaju na Zakonima i unapređenje kvaliteta života građana. Kraljevina, Srbija je sastavila jedva četrdeset godina – za to vreme je jedan kralj abdicirao, drugi je ubijen, a za vreme trećeg je Srbija u dve decenije prošla kroz tri rata. Za dve decenije Kraljevine Jugoslavije, opet je kralj ubijen, a država prepuna unutrašnjih protivurečnosti se raspala za dve nedelje. Tako izgleda ta “monarhistička tradicija” u Srbiji.
U izbegavanju definisanja tog nečeg što je stvarni uzrok našeg jada treba primetiti kako se ovdašnji monarhisti sa lakoćom upoređuju sa Danskom na primer, kad je u pitanju ustavna monarhija, a ne vide, neće da se uporede za nivoom obrazovanja građana Danske, sa nivoom produktivnosti u poljoprivrednoj proizvodnji, sa radom njihovih demokratskih institucija. Da li oni stvarno misle da su Danska i ostale evropske države bogate i razvijene samo zato što su ustavne monarhije? Zašto se ne upoređuju sa Francuskom, Švajcarskom, ili Austrijom koja je svoju čuvenu monarhiju takođe smestila u muzeje?
To nešto koje postaje naša kob moglo bi se definisati i kao kulturološka osobina vrednovanja života bez mnogo rada, to jest dobrog života od rada drugih. Još iz hajdučkih vremena je uspostavljen obrazac otimanja, pljačke i ugodnog života u provodu i lepom oblačenju. Pokriće (opravdanje, alibi) za ostvarenje ovakve životne filozofije traži se u zloupotrebi nacionalnih mitova, religije, ideologije. Sve, pa i republika i monarhija, mogu kao magla ili dimna zavesa biti upotrebljeni da bi se ostvarili vrlo konkretni i trenutni materijalni interesi pojedinaca i grupa da se živi od tuđeg rada. O tome naravno, svedoče i brojni slučajevi u privatizaciji. Kao primer treba javno zatražiti da se utvrde sve zloupotrebe vlasti i korupcija (pljačka) koja je sprovedena u Skupštini grada Beograda za vreme kratkotrajne vladavine jedne monarhistički deklarisane političke partije u poslednjim godinama prošlog veka. A šta bi se tek dešavalo kad bi monarhisti dobili vlast koja bi bila preko srpskog patrijarha overena i od samog Boga, nije teško pretpostaviti. Sa Bogom (i njegovim zastupnicima) se o demokratiji ne diskutuje.

Nije svejedno
Sa stanovišta običnih građana sasvim je svejedno ko je više krao u ove dve decenije uzurpacije – republikanci ili monarhisti – demokrate ili patriote. Ali, nije svejedno gde će ti obični građani u budućnosti pronaći alternativu za izlazak iz ćorsokaka. Da li u kozmetičkoj promeni državog sistema u ustavnu monarhiju, u veštačkom održavanju postojećeg kvazi demokratskog republikanizma.
Da li je moguće danas formulisati – zaista ne “novu” nego – ovom vremenu i ovom narodu, u ovom istorijskom trenutku odgovarajuću alternativu koja neće društvo vraćati u nazad u već viđene pljačke i ideološke sukobe? Alternativu koja će se otvoriti prema svim onim građanima koji su se u proteklim decenijama sklanjali pred bahatim i nesposobnim političarima svih fela. Alternativu koja će se zasnivati na starim, ali univerzalnim vrednostima republike, slobode, bratstva i jednakosti svih građana, koja će pre svega zaštititi osnovno ljudsko pravo na rad i dostojanstven život od svog rada.
U pomenutom članku u “Politici” predsednik Krunskog veća se zapitao “zbog čega se onda mi od svega što je Tito stvorio držimo samo toga?” (republike m.p.) Dakle, samo to je još ostalo za demontažu – za ovaj „intelektualni“ soj, republika je komunistička tvorevina (!!!), a njenim ukidanjem bi se konačno valjda, omogućila obnova srednjovekovnog, srpskog pravoslavnog “carstva”!
Ostaje samo nada da će u inače buntovnim srpskim glavama, pa makar formalno i iz iracionalnih razloga, preovladati opredeljenje za oblik državnog uređenja u kojem neće biti podanici, da će izabrati alternativu u kojoj će uvek bar imati mogućnost da postanu slobodni građani, da menjaju vlast, ali i sebe same.

Autor 13.3.2012. u 18:18

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija