Nacionalistička ideologija

tačno.net
Autor 30.8.2014. u 15:34

Nacionalistička ideologija

Obavezan deo nacionalističkih motiva je neprihvatanje „poniženja“ nacije. Suverenost i pobeda nacionalističke politike traži se da bi se „ponižavanje“ kome su skloni „izdajnici“ prekinulo.

Piše: Vladimir Milutinović

(reprint 26.02.2011. filozofijainfo.com.)

Kao i drugi ideolozi, i nacionalisti misle da je njihovo delovanje posvećeno uzvišenim ciljevima. Tako se nacionalisti zalažu za narod, nacionalne interese, nacionalno jedinstvo, identitet, suverenost, dostojanstvo, slobodu itd. Ko bi mogao biti protiv ovih vrednosti? Međutim, ono što je problem jeste da oni već u sledećem koraku, kada treba pokazati na koji način shvataju ove vrednosti, počinju da se zalažu za mnogo specifičnije stvari koji kada se dobro pogledaju nemaju nikakve veze sa ovim uzvišenim ciljevima.

Moguće je da nacionalisti u stvari ne vide ovu promenu. Zbog toga ćemo ovde pokazati šta su prave vrednosti nacionalista.

Narod

Dakle, nacionalisti tvrde da brane narod u odnosu na vlast. Oni su u svojim očima daleko od svake upotrebe vlasti u privatne svrhe, uvek im je na umu narodni interes.

Ali, hajde da vidimo o kom se narodu radi. U govoru na glavnom odboru DSS predsednik stranke kaže:

Ma koliko prljavih kampanja i laži izmislili protiv Demokratske stranke Srbije zbog naše nacionalne politike u srpskom narodu je ostalo neukaljano ime i ugled naše stranke.“

Na koji narod se ovde misli? Ako je verovati rezultatima poslednjih izbora i istraživanjima javnog mnjenja podrška DSS u populaciji Srbije je oko 5%. Dakle, ostalih 95% se ili ne izjašnjavaju ili su se opredelili za neku drugu stranku. Sva je prilika da se mnogi među njima ne bi složili da je DSS neukaljano ime, inače bi glasali za DSS, a ne za neku drugu stranku.

Jedino rešenje ovog problema je da DSS ne smatra ove građane „srpskim narodom“. Dakle, narod su eventualno građani koji su glasali za DSS.

Ali čak ni to nije sasvim tačno. Verovatno je da bi Koštunica smatrao besmislenom rečenicu „među članovima DSS ime DSS je ostalo neukaljano“. Kada govore o narodu, ideolozi uopšte kao narod ne računaju bilo koga ko je na položaju, odnosno, bilo koga ko je vlast.

„Narod“ su dakle samo simpatizeri DSS minus funkcioneri DSS i njihovo okruženje. Na primer, ni biznismeni koji podržavaju DSS verovatno ne bi smatrali da se sintagma „u srpskom narodu“ odnosi na njih.

Da rezimiramo, „narod“ u ideološkom govoru jednostavno znači: „grupa bezimenih građana koja je spremna da potvrdi da smo mi najbolje rešenje za Srbiju“.

Nacionalni interes

„Narod“ u stvari ne postoji. On je samo fiktivni dodatak nacionalističkom govoru, zamena za pravi narod (građane).

Da vidimo kako stoji stvar sa takođe čestim pojmom u nacionalističkom diskursu – „nacionalnim interesom“.

Da se još malo zadržimo na govoru predsednika DSS od malopre. U njemu se kaže:
„Mi nikada nećemo ustuknuti i nikada nećemo napustiti državotvornu politiku odbrane suštinskih nacionalnih i ekonomskih interesa Srbije.“

Koja je to državotvorna politika odbrane nacionalnih interesa bolje se vidi iz sledeće rečenice:

Sve dok imamo politiku kojoj je nešto preče od Srbije, koja podređuje naše interese, naš Ustav, našu teritoriju, našu privredu, nekim navodno višim interesima i integracijama, u Srbiji će se produbljivati i kriza i politički obračuni.„

Dakle, nacionalne interese brane oni kojima je Srbija „najpreča“, dok, obrnuto, protiv nacionalnih interesa rade oni koji su za „integracije“. Na koje integracije se misli jasnije je iz ove rečenice:

„A stvari u zemlji i ne mogu drugačije stajati kada se uporno vodi pogrešna politika da postoji neki preči cilj od same Srbije, kao što je to Evropska unija.„

Učlanjenje u EU je znak da neko drugi ima neki preči cilj od same Srbije, da mu je EU „milija i bliža“ od Srbije, dok je nacionalistima bliža Srbija. Ali, zbog čega ne bi učlanjenje u EU bilo u interesu Srbije? Zbog čega neko kome je nacionalni interes najpreči ne bi bio za učlanjenje Srbije u EU? Zašto je to nezamislivo?

Ne postoji naravno nijedan razlog da to bude nezamislivo. Povezivanje sa drugima može biti u interesu naroda i država, kao što pokazuju mnogi primeri. Za nacionaliste je ovo povezivanje nezamislivo iz prostog razloga što za njih povezivanje predstavlja ograničenje suverenosti. A suverenost je vrhovna vrednost.

Tako se pokazuje da nije nacionalni interes ono čemu nacionalisti teže nego je to suverenost ili bolje rečeno samovolja. Nacionalisti misle da je vrhovni nacionalni interes biti slobodan od integrisanosti sa drugima. Samovolja je najveća vrednost. Nacionalni interes kao takav ne bi tražio od neke nacije da ne ulazi u veze sa drugima pošto su one ključne za prospertitet.

Da suverenost i nacionalni interes nisu isto svojevremeno se jasno videlo u pozivu, tada potpredsednika SRS, Tomislava Nikolića da se posle proglašenja nezavisnosti Kosova i Crne Gore, svi Srbi koji žive na tim teritorijama presele u Srbiju. U kakvom bi to nacionalnom interesu bilo?

Ali bi sasvim odgovaralo idealu suverenosti. Pošto kao manjina u tim državama Srbi ne bi mogli o sebi da odlučuju potpuno samostalno, oni treba da se presele tamo gde mogu biti suvereni – u Srbiju.

Nacionalno jedinstvo

U okviru nacionalističke ideologije reči „izdaja“ i „izdajnik su sasvim legitiman deo političkog govora. One su naličje takođe uobičajenih poziva na nacionalno jedinstvo i nacionalno okupljanje. Izvestan stepen nacionalnog jedinstva dobar je za svaku naciju, samo je pitanje oko čega bi jedinstvo moglo i trebalo da se postigne.

Nacionalisti ovaj problem rešavaju lako: nacija treba da se okupi oko njih, a na sve druge političke struje treba da gleda kao na izdajnike jedinstva. Drugim rečima, nacionalno jedinstvo ukida slobodu da se imaju bilo kakve druge političke ideje osim nacionalističkih.
U vreme kampanje za poslednje izbore nacionalističke stranke otvoreno su optuživale Savez za promene (DS, G17+ i manje stranke) da su izdajnici. Tadašnji i sadašnji predsednik Tadić javno je nazivan „ustaša“ od strane tadašnjeg potpredsednika radikala T. Nikolića. Posle te kampanje „izdajnici“ su osvojili većinu glasova i formirali vladu. To znači da je verovatno da je više od polovine građana u tom trenutku podržavalo po nacionalistima „izdajničku“ politiku. Pitanje je jednostavno: Kako optuživanje više od polovine nacije da su izdajnici doprinosi nacionalnom jedinstvu? Pojam „izdajnik“ u stvari znači da neko – više – ne pripada jednoj zajednici. Kako isključivanje više od polovine građana iz jedne zajednice može doprinositi njenom jedinstvu?

Nacionalistička ideologija insistira na jedinstvu, ne zbog jedinstva nacionalne grupe, već zbog uspostavljanja autoritarnog poretka među vlastitim članovima i naravno u celoj državi, ako je to moguće. Svako ko bi imao različit stav u okviru grupe, odnosno, različit stav od vođa grupe, može biti optužen da razbija jedinstvo i izdaje grupu.

Nacionalno dostojanstvo

Obavezan deo nacionalističkih motiva je neprihvatanje „poniženja“ nacije. Suverenost i pobeda nacionalističke politike traži se da bi se „ponižavanje“ kome su skloni „izdajnici“ prekinulo.

Opet da čujemo DSS: „On je ocenio da održavanje takvog skupa [Samit NATO u Beogradu] neće predstavljati priznanje za državu i Vojsku Srbije, već će to biti „još jedno poniženje“. Kolumnista Politike misli isto o ovoj temi: „Otkud tolika potreba vlasti da do te mere uvrede i ponize ovaj narod, koji još uvek ima sveže sećanje na „milosrdno” bombardovanje?“

Naravno, bombardovanje Srbije 1999. godine, kao i napad na Irak četiri godine kasnije bili su jasni primeri cinične upotrebe sile koja ima sasvim drugačije razloge od javno proklamovanih. Međutim, primer bombardovanja samo je jedan slučaj „poniženja“. U stvari, nacionalisti smatraju ponižavanjem svaku komunikaciju sa narodima i državama koje su u poslednje vreme bili u ratnom sukobu sa Srbima ili Srbijom. Hrvati, muslimani, NATO, ubijali su nevine Srbe i poniženje je imati bilo kakav odnos sa njima. Celokupno trenutno stanje nacije označava se kao poniženje: „Ako se tome dodaju strane banke i strani ambasadori, koji vladaju našim ekonomskim i političkim životom, slika našeg kolonijalnog poniženja je potpuna.“ (program „Dveri“)

Kao i kod drugih stvari, opet se radi o tome da se ispod naizlged opravdanog cilja krije nešto drugo. Prekinuti svaki kontakt sa svim pripadnicima nacija i država sa kojima smo bili u ratu ne stavlja nas isključivo u poziciju žrtve kojana taj način vraća dostojanstvo. Jer, i neki Srbi su činili iste stvari pripadnicima okolnih naroda, pa bi oni mogli da učine isto. Tako bi zbog zločina određenih ljudi čitave nacije živele odvojeno. Međutim, zbog čega bi članovi nacija koji nisu činili zločine niti ih podržavali trebalo da gube veze sa istim takvim pripadnicima drugih nacija? Ako se od nekoga treba distancirati to su zločinci uopšte, bilo kojoj naciji da pripadaju. U nacionalističkoj vizuri treba se distancirati od žrtava i nevinih na „drugoj strani“. A braniti svoje zločince.

Sloboda

Sloboda je takođe nezaobilazna vrednost u nacionalističkim tekstovima. Nedavno je u slavu pokreta za Srbiju, koji tek treba da nastane, objavljen tekst: „Sloboda u Srbiji nije samo san“. SRS je svojevremeno izdavala, i možda još uvek izdaje, časopis „Slobodna misao“.
Ali teško da je prava sloboda ono na šta nacionalisti misle. Srspki sabor Dveri jedan deo svog programa naziva: „Oslobođenje Srbije iz statusa kolonijalnog ropstva“. Nacionalisti uvek vide naciju kao okupiranu, pod dominacijom stranaca: „strane banke i strani ambasadori, koji vladaju našim ekonomskim i političkim životom.“ Nacionalistička sloboda je biti „svoj na svome“, moći raditi šta te je volja u okviru vlastite teritorije.

U odgovoru Dveri na jedan članak u Blicu jasno se vidi taj ideal slobode. Pošto se Blic označi kao „strani medij“ dodaje se: „Da li ste svesni šta upravo predstavljate u medijskom prostoru jedne suverene zemlje?“ Na ovo pitanje se odgovor ne daje, ali bi trebalo da se podrazumeva: predstavljate strano telo, a naše (i svačije) suvereno pravo je da ono što je strano, odstranimo iz zemlje.

Tu se vidi da je sloboda za nacionaliste mogućnost da se u okviru nacije čini sa njenim prostorom šta je naciji volja. Nasilje i pristrasnost koji se mogu kriti iza ove devize, ne vide se kao problem jer se navodno to isto pravo daje i drugima. Neka u „Evropi nacija“ svaka nacija ima pravo da suvereno čini šta joj je volja.

Međutim ova sloboda nema nikakve veze sa pravom slobodom. Na psihološkom planu, ovakvu slobodu najčešće traži neko ko je pod jakim uticajem želje za osvetom (retorzijom) koja bi ostala nekažnjena. A na društvenom planu, ako zaista hoćete slobodu, pa i slobodu da ugrožavate druge bez kazne, vi sami nećete više želeti da budete sa onima koji vas podsećaju na zločin, a i oni će preduzimati razne mere udaljavanja. Potpuna sloboda ovog tipa u stvari se pretvara u zatvor. Sloboda koja se ne pretvara u zatvor, uopšte nije ova potpuna suverenost, nego sloboda koja uključuje tuđu slobodu i vidi ograničenje za sebe u njoj. Svi nacionalisti ovo odbacuju.

Pravda

Nacionalisti se uvek pozivaju na pravdu. „Pravda“ je i naziv jedinog našeg dnevnog lista koji izlazi u okviru nacionalističke ideologije, a nepravde i dvostruki standardi koji su važili u toku poslednjih 20 godina, uzimaju se kao krunski dokaz da su nacionalistički stavovi opravdani.
Međutim, iako su im puna usta pravde, nacionalisti je u drugom koraku potpuno napuštaju. Iz činjenice da su Srbi ili Srbija bili izloženi nepravdi i dvostrukim standardima , nacionalista izvlači zaključak da onda, ako nije bilo pravde za Srbe, pravda ne postoji. Zbog toga će svaki nacionalista na otvoren ili posredan način braniti sve optužene za ratne zločine. Tu se ne moramo držati samo Srbije. Hrvatska, bošnjačka ili albanska nacionalistička javnost postupaju u dlaku isto. Nije teško zaključiti da je tako u ime „pravde“ legitimisano stanje u kome se traži potpuna nekažnjivost za vlastite zločince, odnosno, uzima zdravo za gotovo da zločini „naših“ protiv njihovih ne treba da se kažnjavaju, odnosno da svakog našeg treba braniti kao da je nevin. Uvek se može kao opravdanje za to reći „a šta su radili oni“, i dodati da bi nilo nepravedno da se samo Srbi (ili Hrvati, Bošnjaci…) kažnjavaju a da ostali ostanu nekažnjeni. Budući da je u Hrvatskoj nacionalistička ideologija na vlasti ovaj stav je jasnije izražen u zvaničnim izjavama: „Vojnici zemlje koja je žrtva agresije ne mogu da počine ratni zločin“.
Dakle, nikakve pravde tu nema. Pravda je za nacionaliste da pripadnici naše nacije mogu drugoj naciji, a kad već steknu to pravo i vlastitoj, da rade šta ih je volja, nekažnjeno.

To je naravno, potpuna suprotnost pravnom, pravednom poretku.

Istina

Nacionalisti se uvek pozivaju na istinu i moral. Oni misle da su njihovi stavovi nužna posledica uvida u određene činjenice i da su zbog toga nužni, moralno naloženi. Za sebe, nacionalista se ponaša autoritarno jer ne može da zamisli da neko nije nacionalista, svaki drugačiji stav čini mu se nerazumljiv i nemoralan. Međutim, kao što se i može očekivati, ovo uverenje nije posledica nekog otkrića istine, jer onaj koji zaista brine o istini zna i da je ne može znati celu, već je samo izraz autoritarnosti mišljenja nacionalista. Nacionalista misli da su njegovi stavovi apsolutno istiniti i jedino moralni, da bi mogao da se prema drugima ponaša autoritarno, a ne obrnuto.

Prva stvar koju nacionalista isključuje iz dopuštene istine je bilo kakva kritika vlastite grupe ili nacije. Ništa negativno ne sme se reći o vlastitom narodu. Oni koji iznose bilo kakvu kritiku „mrze sve što je srpsko“ i nailaze na najžešću osudu, postaju „izdajnici“, i „ustaše“. Ova krajnja pristrasnost smatra se potpuno legitimnom i uobičajenom – svaki narod se po mišljenju nacionalista tako ponaša (primer, hrvatskih nacionalista tu uvek dobro dođe). Oni koji se trude da budu objektivni, u stvari samo rade na štetu vlastite nacije. Međutim, ovi stavovi su naravno potpuno suprotni vrednosti istine koja podrazumeva objektivnost i nepristrasnost. Istina ovde nije nepristrasni ideal, nego prigrabljena vrednost za vlastito mišljenje i vlastitu grupu.

Pošto je samovolja i bezgrešnost vlastite grupe aksiom nacionalističkog mišljenja, celokupna istorija naroda podvrgnuta je ovoj nacionalističkoj reviziji. Dobar primer za to je tretman svega što je povezano sa Jugoslavijom (zajednica sa drugima) i komunizma (sistema u kome je trajala ta zajednica) koji se boje najgorim bojama. „Demon Jugoslavije ponovo pohodi Beograd“. Činjenice da je period posleratne Jugoslavije bio period mira i relativnog prosperiteta, takođe period bogat kulturom više ne postoje. Sve mora da ponavlja i opravdava osnovnu nacionalističku matricu.

A pošto je ona autoritarna, odnos prema istini takođe mora biti autoritatan.

Identitet

Svakome je poznata nacionalistička briga za identitet. Nacionalista misli da su se svi urotili u cilju da unište sve što je srpsko, dok ga on brani. Kao osobine pravog srpskog identiteta vidi se ćirilično pismo i pravoslavna religija (još preciznije – svetosavlje). Tamo gde ih nema, nacionalista vidi odrođavanje, prihvatanje tuđeg pisma i „evrounijatstvo“. Naizgled, ponovo je po sredi briga da Srbi ostanu ono što jesu.
Ali, kada se stvari malo bolje pogledaju ponovo je po sredi nešto sasvim drugačije. Svojevremeno je u cilju čuvanja identiteta u tek nastaloj Republici Srpskoj proglašena obavezna upotreba „ekavice“, kao srpskog izgovora, dok je „(i)jekavica“ viđena kao hrvatska. Opet je naizgled sve tačno i čisto: nema nikakvog mešanja, jedni imaju jedno drugi drugo, i tako dobijaju jasan identitet.

Međutim, iako ovo rešenje pravi jasnu razliku u odnosu na Hrvate, teško da je ovaj potez čuvao nacionalni identitet. Najpre, verovatno više od trećine Srba su jekavci, među njima skoro svi u samoj R. Srpskoj koja je donela ovaj zakon. Potom, prvi rečnik srpskog jezika je „Srpski rječnik“ autora Vuka Karadžića, pa sa ovom jasnom podelom i Vuk počinje da govori hrvatski. Jednom rečju, mnogi Srbi tako gube deo svoje istorije i identiteta, a u ime sasvim apstraktnog pravila čiji je cilj da se razlikuju i distanciraju od Hrvata. Ovo je slučaj sa svim „politikama identiteta“ koje predlažu nacionalisti. Cilj nije da se sačuva identitet, već da se on naknadno tako oblikuje da se dobije što veća distanca, u najvećoj meri od Hrvata, a onda i od svih ostalih.

Ista stvar je i sa svim ostalim pitanjima identiteta. Latinica je tokom prošlog veka postala uobičajena i normalna među Srbima na svim meridijanima. Danas je veliki deo literture na latinici i verovatno svi pismeni Srbi znaju oba pisma. Ovi običaji danas su deo srpskog identiteta. Ništa u lingvistici samoj ne protivi se ovoj praksi, a jedini problem koji stvaraju dva pisma je praktične prirode.

Celokupno insistiranje nacionalista na identitetu je na brzinu sklepan pokušaj da se napravi distanca u odnosu na Hrvate. Tako se i srpski i hrvatski nacionalisti složno zgražavaju nad činjenicom da govore istim jezikom, što mogu svakodnevno da sebi potvrde tako što mogu da se međusobno čitaju bez prevoda. Boris Dežulović je napisao čitavu dužu kolumnu koji je završio pozivom da mu neko odgovori da li je taj tekst napisan na srpskom ili na hrvatskom (sve su reči bile iste u obe varijante)? Nacionalisti kao identitet priznaju samo vlastitu projekciju pravih osobina koja uključuju međusobnu distancu i odanost religiji. A religija se tu javlja više kao odličan način za identifikovanje pripadnika nacija (jer je stanje već takvo da su Hrvati katolici, a Srbi pravoslavci i da nema izuzetaka) i za opravdavanje vlastite superiornosti u odnosu na one druge.

Ono što zaista jeste identitet naroda, a to su sve njegove prošle i trenutne osobine, veoma lako se briše u ime ovog izmišljenog, autoritarnog identiteta:

Mi zaista sve unapred što nam se može desiti posmatramo kao jednu veliku tajnu sa nadom da će se u okviru nje izroditi neka snaga koja je će konačno uspeti da nas izvuče iz ovog neduha, nedržave, nenaroda, nejezika i vratiti nas u narode koji imaju svoju državu, autentični duh.“

Sve što trenutno postoji je nenarod, nejezik.

O čemu se radi u nacionalizmu?

Iako će nacionalista za sebe reći da on želi da se bori za svoj narod, istinu, pravdu, slobodu itd., kada se bliže pogledaju njegovi stavovi, on se bori za to da jedna grupa, zaštićena vlastitom snagom, može da radi šta hoće.

Iza „nacionalnog jedinstva“ krije se spremnost da se veliki delovi naroda, a virtualno i svi, proglase izdajnicima, iza „nacionalnog interesa“ krije se uska nacionalistička politika koja postaje autoritarna dogma, iza borbe za pravdu krije se zaštita ratnih zločinaca, iza slobode krije se odbrana samovolje, iza istine krije se potpuno legitimizovana pristrasnost, iza borbe za identitet krije se denunciranje normalnog preplitanja kultura.

Skoro svaki nacionalistički tekst u sebi sadrži ovu matricu. Jedna grupa želi da je suverena i da ne vodi računa ni o kome. Naizgled, tu je kratkoročni dobitak, osećaj moći, samopoštovanje koje prati distanciranje, sloboda.

U to ime radi se sve ono što je zajedničko nacionalističkim politikama:

protivi se svim Jugo-EU integracijama (ograničavaju suverenost)

insistira se na razlikama u odnosu na susedne nacije (bliskost stvara obzire)

pamte se tuđi zločini (distanca omogućava veću samovolju)

tolerišu se vlastiti (suverenost podrazumeva da nas niko ne može kazniti)

prepravlja se prošlost kako bi se sve ovo prethodno potvrdilo i učinilo večnim (distanca treba da bude nepopravljiva)

Svi nacionalistički stavovi dakle nastaju po jednostavnoj matrici:

Naša grupa je uvek u pravu, može nekažnjeno da radi šta hoće, treba da bude potpuno suverena

Da bi se ovaj imaginarni svet obezbedio treba napraviti što veću distancu prema drugima.

Još sažetije, nacionalistička ideologija ima matricu:

samovolja nacionalističke grupe (+) sve što se protivi ovoj samovolji (-)

Nacionalizam je ideologija zato što ne može da ostvari nijednu univerzalnu vrednost. Istina, pravda, sloboda – sve ove vrednosti, da bi bile ostvarene, zahtevaju upravo suprotno ponašanje od ponašanja nacionalista. To nije nikakvo čudo, nacionalističke norme služe opravdavanju samovolje jedne grupe, a univerzalne norme upravo služe da se takva samovolja pojedinca ili grupe spreči.

Ono što je privlačno u nacionalizmu je iluzija o moći, fantazam o mogućnosti da se nekažnjeno radi šta nam je volja.

Međutim, to nije recept za sreću: mogućnost da se nekažnjeno radi šta nam je volja, pre je recept za sunovrat nego za uspeh.

Dvogled

tačno.net
Autor 30.8.2014. u 15:34

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija