Nataša Šikić: Idiocracy

tačno.net
Autor 12.10.2015. u 10:58

Izdvajamo

  • Naravno, u celoj priči nisu toliko bitni oni koji su primljeni bez adekvatnih kvalifikacija, već oni koji su ih izabrali. Kada se ostave na stranu elementi krivičnog dela i korupcije, otkrivena i dokazana krađa intelektualne svojine za koju u ovoj zemlji niko nikada nije odgovarao (sigurno bi daleko više odgovarao da je komšiji ukrao kokošku), ostaje najzanimljiviji momenat analize profila ljudi koji sede u tim komisijama i koji veoma lako potpisuju sve što se od njih traži. Tu je negde ključna povezanost sa Uelbekovim istrošenim profesorom.

Povezani članci

Nataša Šikić: Idiocracy

Corax-karikatura

Pokoravanje je po identičnom principu, totalno je nebitno da li je pokoravanje nekoj vlasti, promenjenom sistemu ili pokoravanje narušenim moralnim vrednostima. Jedino što ostaje bitno je nastaviti formu dotadašnjeg života i odigravanje dodeljene uloge i na taj način dočekati penziju i identično kao Uelbekov Fransoa – ne razmišljati, ne buniti se, prihvatiti dobro plaćenu tezgu u vidu predavanja, objavljivanja knjige, prihvatiti dobru večeru uz odlična vina. Jedini problem koji može da nastane u takvom narušenom sistemu vrednosti je mogućnost sistematskog zatupljivanja društva kroz konstantnu negativnu selekciju sve dok se ne stvori identična slika i atmosfera kao u filmu „Idiocracy“ – kada stanovnici jedne zemlje toliko zatupe da počnu biljke da zalivaju gaziranim sokovima i na taj način ostanu bez neophodnih bioloških uslova za život.

Piše: Nataša Šikić

Kada je najavljen izlazak romana „Pokoravanje“ Mišela Uelbeka u Francuskoj, a ubrzo i u Srbiji, ja sam čvrsto odlučila da ga neću čitati verujući da je neki oblik, ako ne direktne, onda namerno loše i površinski zamaskirane ksenofobije i već dobro poznate i sveprisutne evropske islamofobije. Međutim, desilo se da sam pročitala odlomak iz romana na sajtu domaćeg izdavača i odmah nakon toga poručila roman. U odlomku je bio opis sredovečnog, a već intelektualno istrošenog univerzitetskog profesora, koji je izgubio potrebu preteranog razmišljanja, koji je izgubio sposobnost stvaranja i utopio se u malograđanska uživanja u dobroj hrani i odličnim vinima, koji slobodno vreme provodi gledajući trivijalne televizijske emisije, a njegovu usamljeničku svakodnevnu rutinu povremeno prekidaju samo seksualne veze sa daleko mlađim studentkinjama, bez sposobnosti da uspostavi emotivnu vezu sa nekim drugim ljudskim bićem i bez sposobnosti da doprinosi zajednici čiji članovi finansiraju njegovo univerzitetsko mesto. Od tog prvog susreta sa ovim delom pa sve do poslednje stranice romana sve vreme sam čitala jednu odličnu kritiku savremenog evropskog društva u kome misleći ljudi gube svoje glavne uloge u tom društvu i izgubivši sposobnost mišljenja i kreativnog stvaranja pokoravaju se ukusima i vrednostima većine.

pokoravanje

Dolazak drugih ljudi, promena državne i društvene strukture, uvođenje nove religije ili bilo kakva druga spoljašnja promena nemaju nikakav bitniji značaj, samo mogu biti jedna od ponuđenih opcija kojima takva mentalna i intelektualno prazna ljuštura može, ili čak i mora, da se prikloni. Prisila je unutrašnje prirode, a ne spoljašnje, jer samo tako neko ko prividno zadrži formu nečega što realno već ne postoji može da prolongira svoj opstanak. Roman je savršena kritika učmalog ksenofobičnog i u osnovi šovinističkog evropskog društva, koje formalno brani neke idole i vrednosti iz prošlosti, koje još uvek ima samo fornu socijaldemokratije, a suštinski je nezinteresovano za budućnost i bez sposobnosti jasnog sagledavanja sadašnjosti.

tomislav-nikolic-aleksandra-vranes-filoloski-fakultet-foto-tanjug-zoran-zesti-1444139011-756153

Kod nas se u poslednje dve godine skoro svakodnevno pojavljuju afere u vezi sa validnošću akademskih titula i zvanja sve do ovog najnovijeg grotesknog odlikovanja predsednika države. Verovatno je dekanica Filološkog fakulteta odlikovala predsednika zbog njegovih specijalnih zalaganja u pokušaju da nauči jedan strani jezik, ne postoji neko drugo smislenije obrazloženje, koje ne bi imalo elemente satire, groteske i apsurda. Za razliku od afere sa malom maturom, koja je imala nekakav i neki epilog, afere sa fakultetskim diplomama, plagiranim doktoratima i korupcijom na Univerzitetu nisu nikada dobile nikakav epilog. Priča o drastičnom opadanju kvaliteta visokoškolskog obrazovanja je nekako krenula od samog vrha i to u jeku predizborne kampanje koja se završila pobedom kandidata sa sumnjivom diplomom, a to je zapravo i simbolički bitan momenat, jer je predsednik države neko ko predstavlja sve njene građane. Dalje su se ređale afere plagiranih doktorata ključnih ljudi u zemlji i to podjednako i na privatnim i na državnim fakultetima. Mene je posebno zapanjilo reagovanje, zapravo nedostatak adekvatne reakcije, jednog od državnih fakulteta u Beogradu, koji je među retkima koji ima međunarodni ugled i priznanja. Osim smene rektora Megatrenda, ništa se drugo nije promenilo, niko nije odgovarao, nisu se preispitivale odluke članova komisije koji su potpisali radove, dekani nisu smenjeni, a novonastali doktori nauka su zadržali svoje fejk titule i nisu ostali bez svojih omiljenih dvoslovnih praporaca.

Ovih dana na Fejsbuku vidim status jedne prijateljice koja je, iznervirana zbog montiranih konkursa u Srbiji, pronašla jedan konkurs i obrazloženje odluke o izboru dvoje mladih kandidata na mesta saradnika u nastavi na jednom državnom fakultetu u unutrašnjosti. Da se ne radi o našim životima i o našoj zemlji verovatno bismo se i dalje slatko smejali tom obrazloženju komisije fakulteta koja potpisuje zasnivanje radnog odnosa mladog čoveka koji ima prosek na osnovnim studijama 7,47 i upisao je master akademske studije, a ima u planu i doktorat! Možda ima u planu da počne i baletom da se bavi nakon doktorata, ali sve to ne bi trebalo da ima nikakav uticaj na vrednovanje njegovih dosadašnjih akademskih postignuća, osim ako im namera nije bila da zapsosle budućeg „doktora nauka“ sa najnižim prosekom na osnovnim studijama u Srbiji i to na jednom državnom fakultetu koji finansiraju poreski obveznici ove zemlje, kao i tu komisiju, koja se nije stidela da otkuca i potpiše jedno takvo mizerno obrazloženje. Komisija koju plaćaju poreski obveznici ne bi trebalo da procenjuje kandidatove želje, snove, planove, sanjarenja, već realno dosadašnje akademsko postignuće. Nekako paralelno sa ovom komedijom „engleskih pačića“ iz unutrašnjosti pojavljuje se i priča u medijima o najmlađem doktoru nauka u Novom Sadu (nema prosek 7,47) koji ne može da pronađe posao.

355921_stefanovic03fonetfoto-fonet_f

Nekako počinju da se dešavaju masovne i ciljne negativne selekcije kako bi društvo dodatno nazadovalo i bilo u pokornosti pred svakom vlašću, nesposobno za bilo kakve reforme i promene. Nije više samo priča o korupciji, partijskim vezama, nije više priča o kandidatima koji su uplatili određeni iznos za koji se u palanci tačno zna koliko iznosi i za koje radno mesto ili za koju akademsku titulu, nisu više samo u pitanju „nečija deca“ ili nečije ljubavnice zaposlene bez ikakvog konkursa i bez rang liste. Čitavo društvo je počelo gotovo svojevoljno da se uklapa u priču o selekciji prosečnih i ispodprosečnih, nestručnih i nemislećih ljudi bez ličnog i profesionalnog integriteta.

pokoravanje1

Naravno, u celoj priči nisu toliko bitni oni koji su primljeni bez adekvatnih kvalifikacija, već oni koji su ih izabrali. Kada se ostave na stranu elementi krivičnog dela i korupcije, otkrivena i dokazana krađa intelektualne svojine za koju u ovoj zemlji niko nikada nije odgovarao (sigurno bi daleko više odgovarao da je komšiji ukrao kokošku), ostaje najzanimljiviji momenat analize profila ljudi koji sede u tim komisijama i koji veoma lako potpisuju sve što se od njih traži. Tu je negde ključna povezanost sa Uelbekovim istrošenim profesorom. Pokoravanje je po identičnom principu, totalno je nebitno da li je pokoravanje nekoj vlasti, promenjenom sistemu ili pokoravanje narušenim moralnim vrednostima. Jedino što ostaje bitno je nastaviti formu dotadašnjeg života i odigravanje dodeljene uloge i na taj način dočekati penziju i identično kao Uelbekov Fransoa – ne razmišljati, ne buniti se, prihvatiti dobro plaćenu tezgu u vidu predavanja, objavljivanja knjige, prihvatiti dobru večeru uz odlična vina. Jedini problem koji može da nastane u takvom narušenom sistemu vrednosti je mogućnost sistematskog zatupljivanja društva kroz konstantnu negativnu selekciju sve dok se ne stvori identična slika i atmosfera kao u filmu „Idiocracy“ – kada stanovnici jedne zemlje toliko zatupe da počnu biljke da zalivaju gaziranim sokovima i na taj način ostanu bez neophodnih bioloških uslova za život.

tačno.net
Autor 12.10.2015. u 10:58