Nema konsenzusa o temeljnim vrednostima

Povezani članci

• Terazije zla prepodobnog Irineja
• Kastro, brate srbine!
• Tri mušketira zahrđalih mačeva
• Sidran na skupu podrške Murizu Memiću: Mi ne možemo maknuti ako ne popravimo stanje u pravosuđu
• Nezrelost društva dokazuju i ekstremne reakcije na Bandićevo uhićenje
• To(beja)rabi u Predsjedništvu

Srbijanske elite su 2011. godinu potrošile pokušavajući da ubede građane da ima smisla živeti getoiziranu anti-utopiju proglašavajući pritom balvanima ograđeni autistični zabran, 
najboljim i najpravednijim od svih svetova.

Naša je vrlina to što znamo kojim putem treba da idemo dalje.

(Boris Tadić, GO DS-a, 04. septembar 2011.)

Omeđili smo srbijanski zabran najboljeg i najpravednijeg od svih svetova crvenim linijama nepristajanja na realnost. I, najfrekventnijim od svih zaveta – zavetom da nikada nećemo priznati realnost koju prihvata preko 80 država, poručili svetu da “barikade ostaju kao odraz jedinstva”. Logično, ukoliko nam je sva politička mudrost ugrađena u barikade pred nama stoji samo jedan put: nastaviti nikada okončanu bitku – bitku protiv vlastite budućnosti. Perjanice samouništenja su politički šarlatani koji su otvoreno stupili u savez sa nasilnicima i kriminalcima angažovanim u državnoj službi.

Ko će vraćati dugove?

Srbijanske elite su 2011. godinu potrošile zadužujući ne samo sadašnjih 7 miliona građana Srbije, već i još nerođene generacije: od formiranja, jula 2008. godine, ova Vlada se po proračunima ekonomista zaduživala – 58 eura u sekundi. Pomnožimo broj sekundi u jednom danu, pa u mesecu, pa puta broj meseci u poslednjih 3,5 godine… pa sve puta 58 eura. Zastrašujuće.
Predsednik Republike Srbije ( u posedu znanja o putevima koji otvaraju svetle perspektive budućnosti), zahvalio se svim privrednicima, a posebno “Svevišnjem što nismo dugo bili u recesiji.” Ustav Republike Srbije, koji sadrži opis radnog mesta predsednika Republike ne ostavlja mesta sumnji – država je odvojena od crkve. Pozivanje na Boga je legitimno pravo koje možda olakšava lične dvojbe i strepnje, ali ne odgovara na prosta pitanja: ko će vraćati desetine milijardi dugova, a još manje ko će odgovarati za svaku sekundu potrošenih života 7 miliona građana. Kroz sumnju i egzistencijalnu strepnju, “strah i drhtanje” odgovore tražimo mi – legitimni vlasnici potrošenih života.
Ritualna osveštavanja kockarnica, internet sala i prostorija javne uprave (u državi koja je po Ustavu sekularna) samo su dnevne doze ideološkog ‘ekstazija’ koje uzimaju paralisani građani zaslepljeni odsjajem ordena Belog anđela – ordena koji na svojim odorama nose: vladika procesuiran za krivično delo pedofilije i vladika koji svoj, Bogu posvećen život provodi u zlatnim dvorima. Ljubav mača i oltara je blagosiljana za večnost – otuda ne čudi da orden sija i na grudima onoga koji je zabranio “paradu srama”. Samo je on, najevropljanin i promoter procesa restauracije 90-tih, imao snage da zabrani skup kojim se želelo “zaseniti tragično stanje srpskog narodna na tužnom Kosovu i Metohiji.”
Bauljajući u katakombama svakodnevice, dostojanstvo, sloboda i pravo na život suvišnih građana Srbije nisu tema. Tema je “goloruki narod čijom se nevinom krvlju natapa sveta srpska zemlja” – goloruki narod utkan u mistični koloplet u kojem mrtvi, živi i još nerođeni Srbi žive zajedno uronjeni u najdublje kutke narodne, sveslovenske duše. Mi suvišni građani ne samo da nismo spremni da budemo ubijeni simbolom, već nismo spremni ni da se dobrovoljno žrtvujemo za mit. Zna se koji. Kosovski. Jer, “klicanje predaka” za sada na barikadama čuju samo pojedinci, dobro poznati državnim službama, dakle oni istinski Srbi, koji imaju to mitsko znanje o putu “kojim treba da idemo dalje.”

I dok Srbijom odjekuje “klicanje predaka” procesi institucionalne demokratske konsolidacije ostaju nedovršeni. Razlog je očit: srbijanske elite nisu uspele da postignu konsenzus oko temeljnih političkih vrednosti koje su uslov za okončanje procesa ekonomske, političke, institucionalne tranzicije, ali su uspele da se dogovore oko potpisivanja Deklaracije o političkom pomirenju DS-a i SPS-a. Potpisivanjem ove Deklaracije postignut je konsenzus: da se više nikada ne postavi pitanje u čije ime su vođeni ratovi i ko snosi odgovornost i krivicu za počinjene zločine. Potpisivanje Deklaracije je značilo i direktno kršenje odredbi Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (lustracija). Očekivano, kada se umesto akcionog plana konsolidacije demokratskih institucija dekretira koncept nacionalnog pomirenja sledi nedvosmislena pouka: odgođena konsolidacija nije ništa drugo do odgođena budućnost građana Srbije.
A do odgođene budućnosti stići ćemo račijim hodom: hodajući unazad u 90-te, omamljeni muzičkim notama koje prizivaju vreme sunovrata i mrtvačkih kovčega iz ratova koji Srbija nije vodila ali ih je sve izgubila, svedočeći aroganciju PR-a 90-tih, koji svima koji se drznu da dovedu u pitanje politiku ove Vlade poručuje da “malo zapuše usta”.
A iz jednog drugog kosmosa, svetlosnim godinama udaljenim od Srbije pisao je Bela Hamvaš: “U drevnom stanju čovek je Adam Kadmon – sjajni čovek. Inkarnacija praslike Adama Kadmona su veliki kraljevi i zakonodavci i mudraci čovečanstva.”

U Srbiji nema velikih zakonodavaca i mudraca – odluke se donose van institucija, na ponoćnim sednicama, po mehanama, slanjem SMS-a. U Srbiji, donosioci ključnih političkih odluka prave ustupke besprizornicima – batinašima ćelavih glava pokrivenih fantomkama. Stvara se iluzija da “Srbija ratuje sa institucijama međunarodne zajednice van svoje teritorije” (Jelko Kacin), stvara se iluzija da iza imena – postoji država. Sada već samo naivan se može zapitati – ukoliko su Ivica Dačić i Boris Tadić bili spremni da potpišu Deklaraciju o političkom pomirenju, da li su u ime naše budućnosti spremni da Albancima na Kosovu pruže ruku i prihvate već ponuđeni Sporazum o prijateljstvu dve nezavisne države?
Nažalost, oni misle na svoju vlastitu, ali ne snose odgovornost za našu budućnost. Stoga mudrost i razboritost još dugo neće biti putokazi na onom putu koji je omeđen crvenim linijama. Jedini putokazi u “vremenu zmija” su zastave koje se vijore na barikadama. A kako kaže jermenska poslovica “kada zastave zavijore, sva pamet se izduva kroz trube”.
Šta možemo uraditi mi, kustosi banalnih, unapred zaduženih i potrošenih života koji živimo u vremenu uzaludne potrage za velikim mudracima i zakonodavcima? Na sledećim izborima moramo pokazati da nismo nemoćne jedinke koje iščekuju ravnodušno, stvarni ili virtuelni lapot. Moramo zahtevati poštovanje našeg prava na život u sigurnom i bezbednom okruženju. I moramo se odupreti nagonu da poverujemo “usrećiteljima”. Zadatak političkih elita je konsolidacija demokratskih ustanova, a mi, suvišni građani, ćemo se za svoju vlastitu sreću pobrinuti sami.