Nema razloga za kajanje

Autor 19.6.2011. u 01:08

Nema razloga za kajanje

       ( Komentari na intervju koji je otac Gavrilo dao novosadskom Dnevniku )

Nakon prikazivanja kasete u Haškom tribunalu o likvidaciji šest Muslimana zarobljenih u Srebrenici, javnost se pitala ko je sveštenik koji blagosilja pripadnike “škorpiona” pred odlazak u borbu. “Daj vernoj vojsci tvojoj da bude na savlađivanje neprijateljskog naroda… U ime Oca i Sina i Svjatogo duha, sretno otišao i došao…” tako je svešteno lice pred egzekuciju u Srebrenici blagosiljalo “škorpione”.

Danas saznaje iz pouzdanih izvora da je sveštenik sa snimka otac Gavrilo (Marić), starešina manastira Privina Glava u istoimenom mestu kraj Šida.

Srpska pravoslavna crkva se još nije oglasila. Jeromonah Gavrilo u lokalnim krugovima važi kao kontroverzni sveštenik, jer mu mnogi za “greh” uzimaju što se u poslednjih nekoliko godina bavio isceliteljstvom. (Danas, 4. jun 2005)

 

“Nisam gledao snimak zločina nad civilima, ali sam za njega čuo. To je mogao uraditi samo ekstrem koji se izvukao kontroli ili neko u svojoj ogorčenosti, što ga, opet ne opravdava. Ako je urađeno to što je urađeno, onda se odgovorni moraju naći. Naša crkva zemaljska, srpska, ne želi nikome zlo.”

     Tako je govorio otac Gavrilo. On za zločin jeste čuo, ali ga nije video. Takođe otac Gavrilo mudro zaključuje, iako nije gledao snimak, da je to «mogao uraditi samo ekstrem». Paradoksalno, naš junak je blagosiljao ove ekstreme, ali, bože moj, on nije znao da su oni tako zli. Otac Gavrilo zna da naša crkva «ne želi nikom zlo», ali zlo je večno i prikriva se čak i iza časnih, crnih uniformi Škorpiona. Otac Gavrilo kaže: «zločin nisam blagoslovio». Otac Gavrilo takođe smatra da nema razloga za kajanje. Dakle, pošto zločin on nije blagoslovio, logično je zaključiti da onda nema ni razloga za kajanje. Pa, šta je ovde problem? Mislim da ga moramo potražiti u samom kajanju. Otac Gavrilo se ne kaje, jer nije znao za zločin. Zar se tako ne oseća i veliki deo naše, srpske javnosti. Mi to nismo znali, dok nam nisu  prikazali na televiziji taj grozomorni video snimak i nepravedno nas uznemirili u našem ravnodušju. Otac Gavrilo je blagosiljao srpske branioce i časne ratnike, kao što smo ih i mi ispraćali uz cveće i uzvike: u boj junaci! Otac Gavrilo je čuo za zločine,  nije ih video, a ni mi ih nismo videli do sada. Sada se slažemo sa ocem Gavrilom da se «odgovorni moraju naći» i kazniti, ali molimo uradite to što pre i što bezbolnije po nas jer mi nemamo nikakve veze sa zločincima. Zar posle svega što smo proživeli još i to breme? Kao što se  nekad govorilo: svi smo mi Karadžić, ili Mladić, sada se ovi ekstremni toponimi transformišu u blage i frizirane izjave tipa oca Gavrila. On je progovorio kroz nas i nema razloga za bilo kakvu odgovornost ili kajanje. Svi smo mi blagosiljali neke ratnike, a sada se užasavamo nad zločinima koje su pojedini od njih napravili. A opet, to su bili pojedinci i na njih pokazujemo prstom. Stepen hipokrizije koji vlada našim društvom najbolje pokazuju reči ‘naivnog’ Gavrila. Otac Gavrilo prava je slika i prilika stanja svesti i savesti danas u Srbiji. Prvo smo navijali za ‘konačno rešenje’ srpskog pitanja na svim ‘našim’ teritorijama, a sada posrednike i izvršioce ovih težnji odbacujemo kao zločince. Nema kajanja, oni su to uradili, a ne mi. Drugi su bili krivi ( Muslimani, Hrvati, Albanci) jer su stajali na putu naših interesa, a sada su opet neki drugi, do duše naši, ali ih odbacujemo jer mi, kao ni naša crkva, ne želimo nikome zlo. Ali zlo vreba iz ponora naše savesti i kad tad ćemo se morati suočiti sa njim. 

       “U isto vreme ne smeju se zaboraviti isti i gori zločini počinjeni nad srpskom decom. Postoje sudovi i neka sude odgovornima u sva tri naroda”.

       Ovim rečima otac Gavrilo poseže za našom, trenutno, popularnom parlamentarnom retorikom. Postoje i gori zločini koji  su “počinjeni nad srpskom decom” i svi oni moraju biti procesuirani i kao takvi objedinjeni u zajednički korpus svih zločina koji su počinjeni. Možda bih se i složio sa ocem Gavrilom da nisam ovolike godine bio izložen upornom relativiziranju srpskih zločina i njihovom guranju pod tepih od strane naših političkih zvaničnika, a sve pod devizom: i oni su nas. Otac Gavrilo se nalazi na istom evolutivnom stepenu svesti o zločinu kao i veliki deo srpskog društva. Prvo smo optuživali druge za zločine nad Srbima, a onda kada se počelo govoriti i  o srpskim zločinima mi smo to sa indignacijom odbacivali. Međutim, proces evolucije je bio nemilosrdan i došli smo u situaciju da, posle svih dokaza, ipak priznamo neke zločine, ali uz obaveznu opasku da su nama činili i gore stvari. Na to nas je sada podsetio i otac Gavrilo, šta više, on mudro zaključuje: “Postoje sudovi i neka sude odgovornima u sva tri naroda”. Legalističkim ribanjem zločina i njegovom relativizacijom u devizi: svi su krivi, znači niko nije kriv, naš Gavrilo je ponovo zaplivao vodama parlamentarne retorike. Ova retorika savršeno odgovara našoj političkoj eliti, a otac Gavrilo je samo rekao ono što trenutno oni zastupaju: pravda za sve! I zato nema razloga za kajanje…

Nema razloga za kajanje

Na naše otvoreno pitanje da li se možda kaje posle svega, otac Gavrilo kaže da nema razloga za kajanje. „LJudi su odlazili sa zastavom, a ne bez zastave i bez sopstvenosti. Pošli su hrabro da se za sebe izbore na pravi i pravedan način”, kaže otac Garilo.

“Video sam po osvećenju kako mladim vojnicima drhte noge i ruke jer ne znaju kuda idu. Nikome se u rat ne ide. Bodrio sam ih govoreći da, ako već moraju da idu, budu dostojni i da nepotrebno ne proliju ničiju krv. Blagosiljana su čeljad i naša zastava da se zna da je Pravoslavlje hristoljublje, pravdoljublje i smirenoumlje da ne dođe do pometnje i lutanja u mozgu ka zlu “, govori nam starešina manastira Privina glava. On potom navodi da i posle emitovanja snimka na TV, u manastir kraj Privine glave dolaze i Srbi i Muslimani, Šiptari, Rusini, Slovaci…

“Ljudi su odlazili sa zastavom, a ne bez zastave i bez sopstvenosti.” Tako kaže otac Gavrilo u svom filozofskom maniru. Imali smo zastavu i sopstvenost koju smo poneli u borbi za pravdu. Samo je problem u tome što je ova sopstvenost ili samosvest našeg društva  otprilike i ostala negde na ispraćaju onih koji su odlazili da brane našu zastavu. Tada smo, svesni uloge naših boraca, bili jedinstveni u oceni njihove mesijanske uloge u odbrani “svetih” srpskih zemalja, ali se vremenom ova svest sve više cepala i zadobijala neke čudne forme. Samosvest srpskog bića, koja se kao monolitna gromada nadvijala nad nesrećnom svešću ostalih naroda na prostoru ex YU, najedanput počinje da zapada u sve teže aporije koje ne ume da reši. Samosvest, koja nije htela da zna za Drugo i na taj način ga i lako odstranjivala, sada je žrtva sopstvene narcisoidnosti. ‘Poderano’ Ja ne može da prizna Drugom izvesnost njegovog Ja i zatvara se u sopstvenost koja pred pritiskom Drugog puca i razlama se u mnoštvo objektivacija sebe bez pravog identiteta. Danas Srbija nema drugog načina no da prizna sebi poraz i oslobodi se pakla praznog egoizma u koji je zapala. Pravoslavna crkva mora da pomogne Srbiji u tom bolnom procesu osvešćenja, a ne da i dalje potura prazne floskule o srpskoj žrtvi. Crkva treba da pomogne Srbiji da prizna i iskupi grehe koje je počinila, a to će učiniti onda kada prizna samo “naše” zločine. Možda će se tada i ‘naš’ otac Gavrilo pokajati za onaj blagoslov.

 

Izišlo u Vremenu broj 755 (23.06.2005.)

 

 

Autor 19.6.2011. u 01:08

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija