NEMAM KAD DA SE OSVRĆEM, DA SE VRAĆAM

Čedomir Petrović
Autor 19.11.2017. u 16:37

NEMAM KAD DA SE OSVRĆEM, DA SE VRAĆAM

Ako vidite nekoga, da lagano tone i gleda u vas, ne morate čekati da vam zatraži pomoć, pomozite mu, da bi vam pomogao.

Od kada je došao na vlast, od Aleksandra Vučića, prvo kao premijera i sada kao predsednika, stalno neko nešto traži. Kao kolektiv ili pojedinac. Došao je trenutak kada bi kao građanke i građani, trebalo da pomognemo Vučiću, da donese odluku, ne toliko zbog nas i zbog njega, koliko zbog onih koji će se roditi u nekim budućim vremenima.

Od prozaičnog pitanja, koliko bi trebalo da košta jedno jaje na pijaci, do sudbinskog o Kosovu, srpski narod će tražiti da se izjasni. Svi bi hteli nešto da kažu, svako ima neko svoje mišljenje.

Referendum o Kosovu, bio bi skup svih pojedinačnih mišljenja, koja su već izražena na izborima, na kojima je Vučić, više nego ubedljivo pobedio. Bilo bi potrebno mnogo izgubljenog vremena, koje nam je sada dragoceno, za tako nešto i mnogo nepotrebno bačenog novca, zbog jednog užeg kruga ljudi, koji su dosta putovali u tu Evropsku uniju, živeli tamo i zarađivali po tim zemljama, gde im deca danas studiraju i rade i znaju da tamo pripadamo, samo zbog netpeljivosti prema Vučiću i dolaska Srbije na mesto, na koje je oni nikad ne bi doveli, ruše ga, uprkos zdravoj pameti koju poseduju, ali koju neće da upotrebe i saznanju, da je to jedino dobro za Srbiju.  Njihova patološka mržnja prema Vučiću, nagriza ih i dovodi u ludilo, na vrat na nos, dovedenih likova u obliku opozicije.

Možda je dobra ova, nepodnošljiva lakoća mržnje opozicje prema Vučiću. Ona ga tera, da u inat njima, uradi mnoge stvari. Inat je oduvek bio najefikasnije pogonsko gorivo u Srba.

Da li je Srbija u situaciji da odugovlači, mrcvari i još opasnije, ugrožava svoj ionako krhki položaj u odnosu na Evropsku uniju? Da prizna nezavisnost nečega što već duže vremena ne poseduje?

Vratio se Vučić iz Brisela i doneo stav Evropske unije, čija suština ostaje uvek ista, a forma se menja. EU neće dozvoliti da Srbija postane punopravna članica Unije, bez pravno obavezujućeg dokumenta, na kraju procesa normalizacije odnosa sa Prištinom. Što bi rekli naši akademici, isto sranje, samo drugo pakovanje.

Nema ni govora da mi možemo tu nešto zanovetati, predlagati ili menjati. Mi smo đak. Učiteljica stoji nad nama i kaže: Danas ćemo imati diktat. Otvorite vaše sveske, zašiljite olovke i pišite čitko i jasno. Obavezujem se da ću…

Kažu, Aleksandar Vučić radi od jutra do mraka, što povećava mogućnost njegovih grešaka, ali mu i pruža vremena da učini dobrih stvari. Ima grešaka u postavljanju kadrova, gde prednjači, daleko ispred svih, njegov imenjak, a prezimenom Vulin, koga bi zaista trebalo ukloniti sa svih i najmanjinih, rukovodećih mesta. Ni u kućni savet.

Kažu, mora da se menja Ustav! Menjajte Ustav ako ne valja, a mnogo ne valja, ako nas dovodi u situaciju da ozbiljno ugrožava opstanak nacije.

Amerika je otkrivena sto godina posle boja na Kosovu. Mi još uvek vodimo bitku. Ulazimo u sedmi vek trajanja. To je najduža bitka na svetu. Menjale se vojske i vojskovođe. Menjale se žrtve, ali uvek je to narod.

Sve se može dogoditi, ali nikada nećemo postići sporazum između sebe, u Beogradu. Pre ćemo to učiniti s albancima.

Kaže Vučić, da nam predstoji veliki problem i nećemo moći bez drastičnih promena u odnosu, našem i sveukupnom odnosu prema Kosovu i Metohiji, da postanemo član EU.

Bili su za nas, slovenci glupi Janezi i austrijski konjušari, hrvati ustaše i sluge pokorne, muslimani su turci, balije, vehabije, albanci su nam sekli drva, ubacivali ugalj u podrume i prodavali kikiriki i semenke… A, mi smo dotle, vodeći brigu o drugima, zapostavljali sebe, sve više i više i zaostajali u svemu. Burgijali, čivijali, tražili mala vrata, hvatali krivinu, bili zauzeti obožavanjem i hvaljenjem, samih sebe. Mržnjom prema svemu tuđem, hranili smo svoju sujetu i sada posle svega, želimo da se sve zaboravi, da što pre, odradimo to uspostavljanje prijateljstva s albancima, pa da krenemo u tu Evropu. Sve radimo pogrešno, glupo i tupo. Svet zna da nam je mudrost lošija strana. Mi živimo i radimo impulsivno. Od danas ujutro, do danas u podne. Mi jesmo kvarni, kao i drugi, ali nismo toliko perfidni, da to prikrijemo. Kod nas nema sredine, ili se bratimimo s nekim, ili ga koljemo.

Halejeva kometa pojavi se na nebu svakih 76. godina. Retki srećnici mogu da je ugledaju dva puta u životu. Ako propustimo ovakvu priliku ulaska u Evropsku uniju koju sada imamo, iduću će doživeti tek neke sledeće generacije. Ukoliko dožive.

Kod srba nema ničeg težeg, og pohvale drugog. Da skupljaš pikavce godinama ili da čistiš ulice, pa bi ti neko rekao, hvala. Skupimo još to malo ljudskosti i morala što nam je ostalo, pa makar pukli, recimo, da taj Vučić radi za dobro ovog naroda. Imao je grešaka u mladosti i danas ih ima. Vi, koji ste bili na mestima, sa kojih ste mogli učiniti mnogo za ovaj narod, stali ste na mestu odakle je počinjao najopasniji deo puta.

Srbija će ući u Evropsku uniju, ne onda kada bude zatvorila sva poglavlja, to je sranje. To je forma. Ući će, kada bude shvatila, da je ovde važna suština menjanja, a za to su potrebne generacije. Gde god se može, kaznom udariti po džepu, udri, tu je srbin najslabiji i najviše ga boli i postaće najprimerniji građanin sveta, samo mu ne diraj u lovu.

Vučiću i Vladi Srbije, koji nisu ni luk jeli, ni luk mirisali, ispostavlja se račun, da imaju platiti sve ono što su mnogi drugi, pre njih, jeli, popili, palili, ubijali, ostali dužni muzici i baba seri i uništili kompletan kafanski inventar. Velika šteta, koju drugi moraju plaćati, da bi bili primljeni u restoran, po evropskim standardima, sa prisutnima koji su ispunili formu, ali za suštinu nisam siguran. Kriju duboko u sebi, svoju suštinu, za razliku od nas, koji ne možemo, kada je potrebno, zaćutati, prećutati, preći preko nećega… Mrze nas mnogi, ali to ne ispoljavaju. Smeše nam se lažno, rukuju prljavim rukama, grle, a zadavili bi nas. Moramo i mi tako, bar na javnim mestima, gde su oni. Kad dođemo kući, zatvorimo se u podrum i vrištimo i urlajmo i jebimo im majku i sve po spisku, koliko god hoćemo i možemo. Izbacimo sav bes, u podrumu. Gore, u prizemlju i bašti, navucimo te licemerne osmehe, namažimo ruke vazelinom, zagrlimo ih snažno, da im leđa pucaju. Možemo mi to. Nismo baš toliko naivni.

Umesto referenduma o statusu Kosova, trebalo bi pitati srpski narod: Ukoliko nam vrate Kosovo, šta bi danas radili s njim?!

Na šesdeset albanaca, dođe jedan srbin.

Čedomir Petrović
Autor 19.11.2017. u 16:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija