(Ne)suočavanje

tačno.net
Autor 18.10.2015. u 11:20

Izdvajamo

  • Kada sam bila mala mama me je vodila u Višegrad da onako provedemo jedan lep dan u šopingu, šetnji, ručku, da uživamo u drugom gradu, ono što bismo danas žargonski rekli da preblejimo. Kasnije me je tokom školovanja Višegrad pozitivno asocirao na Ivu Andrića. Nakon devedesetih godina mene ovaj grad isključivo asocira na mesto zlostavljanja, silovanja, etničkog čišćenja i uvek se prisetim užasno teških ispovesti preživelih žrtava, kao što mi ni Split nikada više u životu neće biti prijatna asocijacija na plažu i Dioklecijanovu palatu, već na zloglasnu Loru. Razlika je samo u etničkim pripadnostima zločinaca i žrtava, a identična je nesposobnost suočavanja sa samim zločinima i zločincima i to sa tim „malim, običnim ljudima“ koje je rat pretvorio u oružje, u mašine za izvršavanje masovnih ubistava. Bez njih ne bi bilo bolesnih ideologija, postojale bi kao nešto suludo i loše, ali benigno i bezopasno. Tek sa takvim nahuškanim ljudima nečije bolesne ideje se realizuju i postaju zbilja pogubne za čovečanstvo.

Povezani članci

(Ne)suočavanje

Razlika je samo u etničkim pripadnostima zločinaca i žrtava, a identična je nesposobnost suočavanja sa samim zločinima i zločincima i to sa tim „malim, običnim ljudima“ koje je rat pretvorio u oružje, u mašine za izvršavanje masovnih ubistava. Bez njih ne bi bilo bolesnih ideologija, postojale bi kao nešto suludo i loše, ali benigno i bezopasno. Tek sa takvim nahuškanim ljudima nečije bolesne ideje se realizuju i postaju zbilja pogubne za čovečanstvo.

Piše: Nataša Šikić

U nemačkom filmu Labyrinth of Lies iz 2015. godine prikazano je suočavanje nemačkog naroda sa zlodelima u Aušvicu, najvećem nacističkom koncentracionom logoru za masovna uništenja ljudi, a koji je bio poznat i po najokrutnijim medicinskim eksperimentima na živim ljudima. Desetak godina nakon Nirnberškog procesa novinar jednog dnevnog lista u Frankfurtu će izazvati najpre veliku pažnju, a potom i živi zid neprihvatanja i negodovanja, nakon pokušaja da podnese krivičnu prijavu protiv bivšeg čuvara u logoru Aušvic, koji sada bezbrižno živi i radi kao nastavnik, a koga je slučajno u školskom dvorištu prepoznao preživeli zarobljenik logora. Ovaj događaj će dovesti do prvog suđenja u Frankfurtu 1958. za strašna zlodela u Aušvicu, ali za razliku od Nirnberškog procesa, u kome je suđeno samo visokim funcionerima, istaknutim političkim i vojnim zapovednicima nacističke Nemačke i ideolozima nacizma, ovo suđenje je bio prvi pokušaj suočavanja građana Nemačke sa zlodelima tzv. „običnih izvršilaca naređenja“, koji nisu imali komandnu odgovornost i nisu ni mogli biti osuđeni nakon rata, a svakako su bili izuzetno odgovorni za ubistva nekoliko miliona nedužnih zarobljenika.

Visokim funkcionerima je odavno suđeno, nekima u odsustvu i još uvek su u bekstvu, u tome im pomaže i nemačka državna bezbednost, gde je posle rata jedan veliki procenat nacista pronašao sigurno utočište i egzistenciju (niži oficiri, čuvari po logorima i svi oni koji su „samo ispunjavavali i izvršavali naređenja“), neki su oslobođeni nakon desetak godina robije navodno zbog lošeg zdravstvenog stanja, iako su osuđeni na doživotne robije. Ali šta će se desiti u društvu i u svesti svakog pojedinca kada bivši zarobljenik, kome su u najstrašnijim mukama ubijeni žena i deca i nad kojima su vršeni najokrutniji medicinski eksperimenti u logoru, prepozna jednog dana slučajno i na ulici bivšeg čuvara logora i jednog od krvnika. Kako će tom jadnom čoveku izgledati ponovljeni pakao prisećanja, kako društvu koje ne želi da sazna istinu i da se suoči sa njom, a kako bivšim zločincima, koji sada spokojno žive i rade kao nastavnici ili pekari, a nekada su bili sposobni za najsvirepija zlodela. Interesantna je scena u filmu kada se novinaru, koji pokušava da otkrije i objavi istinu, obraća pekar (nekada čuvar logora) gotovo dečački bezbrižnog i naivanog izraza i objašnjava mu kako sigurno nikada nije jeo tako dobre kroasane.

Pre par dana je u Srbiji jedan dnevni list objavio tekst o tome kako su se haški optuženici skrivali i kako su im u tome pomagale mnogobrojne ljubavnice. Ovakve romansirane biografije ratnih zločinaca, u kojima se veličaju njihova ljubavna postignuća, dodatno udaljava naciju da konačno pokrene bolno, ali ozbiljno suočavanje sa posledicama njihovih zločina, ali i sa odgovornošću svih građana. Ovo je samo jedan od načina udaljavanja od istine, u ovom slučaju na prvi pogled trivijalan, ali sa nesagledivim posledicama ako se zna da se u marketingu koriste slični mehanizmi povezivanja seksa i prestiža kada je potrebno prodati neki prestižni proizvod. Ponovo gledamo jedan od oblika sada već nepodnošljivog neprihvatanja odgovornosti celog društva – koliko je svaki pojedinac doprineo, ili koliko nije pokušao da spreči, da se stvore preduslovi u kojima će ovakvi monstrumi preuzeti kormilo, koliko puta su „obični glasači“ i u koliko izbornih ciklusa i krugova glasali za inspiratore ratova, koliko je među nama „običnih, malih ljudi“, a nekada velikih zločinaca, koji su nakon ratova prošli nekažnjeno i negde živi, zdravi i bezbrižni otaljavaju ostatak svog mizernog života.

Jednom sam pre petnaestak godina putovala linijskim taksijem i naš vozač je najprirodnije objašnjavao kako je bio dobrovoljac u ratu u Bosni i kako bi to ponovo radio. Imao je u kolima saputnika identičnih stavova i ubeđenja i odmah su pronašli zajedničku temu. Mogla sam u nekih dvadesetak minuta vožnje da posmatram zapanjujuću fizičku i psihološku transformaciju od izraza lica i tona ljubaznog prevoznika do iznerviranog ratnika nedovršenog posla, koga su prekinuli da do kraja obavi poverenu mu i dodeljenu ratničku misiju. Od tog momenta ja sam uvek razmišljala o tome gde su sve i koji su to ljudi oko nas koji su u tih nekoliko godina i uglavnom dobrovoljno klali, ubijali, palili, silovali, krali, a sada nakon ratova žive i rade „normalno“, da li su to svi oni preterano iznervirani i agresivni učesnici u saobraćaju, zlostavljači žena i dece , ili su zaposleni u policiji, prosveti, sudstvu i sada su požrtvovani porodični ljudi koji perfekcionistički pristupaju svojim radnim zadacima i obavezama – kako su poznanici i saradnici na suđenju ocenili bivšeg zapovednika logora Aušvic.

Film je izuzetno dobar jer govori o suočavanju cele nacije sa onim na šta su u datom momentu svi pristali i šta su podržali, odlična je rečenica u filmu: „Zar misliš da je sa Hitlerovom smrću nestao nacizam i svi nacisti koji su ga podržavali?“, dobro je prikazano bolno suočavanje sa istinom – da su sve te zločine počinili naši prijatelji, komšije, kolege, roditelji i da su svi bili izvršioci jedne pogubne ideologije. Potrebno je da postoji komandna odgovornost, često je, ako ne i jedina, ono bar najlakše dokaziva na suđenju, a vrlo često je samo preterano pojednostavljeno suočavanje sa odgovornošću za masovna zlodela. Ako odgovara samo čovek koji je došao na bolesnu i bizarnu ideju stvaranja ideologije etničkog čišćenja i stvaranja logora smrti, ako je samo birokratski rukovodio i potpisivao svoju ideološki ostrašćenu zamisao, šta se dešava sa svim onim ljudima koji su to sprovodili u delo, koji su pucali gledajući lica svojih žrtava, koji su prenosili, iznosili i prevozili leševe, prali krvave podove, kopali masovne, tajne i neobeležene grobnice – kako se njima u tim trenucima nije aktivirala empatija, oni su ti koji gledaju živog čoveka, vezanog, poniženog i uplašenog. Njima on ne može nikako da bude broj i ideološko uverenje, ne može da bude potpis na papiru koji je pravno najlakše dokaziv, njemu taj živi čovek nad kojim se iživljavaju i koga na kraju ubija ne može da bude neki apstraktni pojam nacionalne i verske pripadnosti. Isto je zanimljiva i činjenica kako nikada o tome i na takav način ne razmišljaju svi oni „obični ljudi“ koji možda te 1995. godine nisu bili ni rođeni u Srbiji, ili su bili mali i maloletni, a danas bizarno učestvuju u višegodišnjim debatama o tome da li je u Srebrenici ubijeno sedam hiljada ljudi ili više ili kao što se u poslednjih godinu dana popularno raspravlja o tome („po njihovim najnovijim saznanjima“) da ipak svi ti ljudi nisu „tamo“ ubijeni, već su ih „doneli“ sa nekih drugih lokaliteta, kao da govore o lutkama ili statistima u nekom holivudskom epskom spektaklu.

Kada sam bila mala mama me je vodila u Višegrad da onako provedemo jedan lep dan u šopingu, šetnji, ručku, da uživamo u drugom gradu, ono što bismo danas žargonski rekli da preblejimo. Kasnije me je tokom školovanja Višegrad pozitivno asocirao na Ivu Andrića. Nakon devedesetih godina mene ovaj grad isključivo asocira na mesto zlostavljanja, silovanja, etničkog čišćenja i uvek se prisetim užasno teških ispovesti preživelih žrtava, kao što mi ni Split nikada više u životu neće biti prijatna asocijacija na plažu i Dioklecijanovu palatu, već na zloglasnu Loru. Razlika je samo u etničkim pripadnostima zločinaca i žrtava, a identična je nesposobnost suočavanja sa samim zločinima i zločincima i to sa tim „malim, običnim ljudima“ koje je rat pretvorio u oružje, u mašine za izvršavanje masovnih ubistava. Bez njih ne bi bilo bolesnih ideologija, postojale bi kao nešto suludo i loše, ali benigno i bezopasno. Tek sa takvim nahuškanim ljudima nečije bolesne ideje se realizuju i postaju zbilja pogubne za čovečanstvo.

tačno.net
Autor 18.10.2015. u 11:20

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija