Nikola Kovačević: Da li znamo ko smo mi?

Nikola Kovačević
Autor 2.3.2017. u 12:19

Nikola Kovačević: Da li znamo ko smo mi?

“Mi definitivno imamo problem sa pamćenjem, mi definitivno imamo problem sa historijskim pamćenjem i mi imamo problem, zapravo, sa kriterijima pod kojima ćemo nešto pamtiti. Najprije, kako ćemo pamtiti ono što nam se desilo, što se nama samima desilo, a kako ćemo pamtiti historiju kao proces u kojemu nismo sudjelovali i nismo ni mogli da sudjelujemo? Dakle, tu je od prvorazrednog značaja kriterij vrednovanja – sa koje mi platforme želimo nešto vrednovati, kako ćemo to vrednovati, a zavisno od toga kako ćemo vrednovati, onda ćemo tako i pamtiti. A zavisno, opet, od toga kako pamtimo izgradjivaćemo najprije odnos prema nama samima, a zatim prema našoj primarnoj okolini, koja također ima potrebu da pamti. Da li ćemo, na kraju, doći do sučeljenih i nepomirljivih pamćenja ili ćemo biti u stanju da formiramo, ne neko unikatno,  monološko pamćenje, nego pamćenja koja se međusobno ne potiru i koja u onome, barem za mene, najznačajnijem polju, a to je politička kultura, zapravo, ne djeluju eksluzivistički i isključujuće.” Profesor Dr. Dubravko Lovrenović, govor na skupu “Trauma, pamćenje, ozdravljenje” u Jajcu, 23. avgusta 2014. godine.

Kako definisati problem ako se ne slažemo oko činjenica? 

U govoru na tribini “Trauma, sjećanje i ozdravljenje” profesor Lovrenović, sumira suštinu problema kod nas. Kako pomiriti naše subjektivne stvarnosti i kako postići vrednosni konsenzus koji bi nam omogućio elementarnu rutinizaciju svakodnevnog života? Kako ćemo se mi, Bošnjaci, Hrvati, Srbi i drugi (što se s pravom može protumačiti drugorazredni), dogovoriti o tumačenju naše neposredne stvarnosti, ako sebi dozvoljavamo da stvarnost tumačimo iz perspektive pojedinca kome je egzistencija neprestano ugrožena? Kakvu širinu perspektive prostorno i vremenski možemo očekivati od čoveka u stalnom iščekivanju sudnjeg dana? Nemojmo se više samoobmanjivati – dok stvarnost interpretiramo kroz brojne nužnosti i nametanja koja sa sobom nose pojmovi Bošnjak, Srbin i Hrvat preko njihovih primarnih tumača – velika većina nas nastaviće da egzistira na nivou proste reprodukcije. Dakle, mi nećemo imati pravo na slobodu, niti sreću, niti na nadu u bolje sutra, niti će bilo kakav pozitivan ishod biti realno očekivati. Ipak, bićemo živi, a zajedno sa onima koji su, prema uputstvu – “naši”, borićemo se za kolektivni biološki opstanak i protiv armagedona koji nam pripremaju “njihovi” koji evo ga samo što nije. Opstanak drugih tj. drugorazrednih, kao što sledi, nas ne interesuje jer oni nisu “naši”.

Sloboda Alisinog sina i Dubravkovog posinka Mahira podrazumevala je da ne odlazi na džumu, za razliku od dominantne većine vršnjaka u školi koju je pohađao, koji su, nastavivši da reprodukuju nametnute norme, rešili da se obračunaju sa slobodoumnim Mahirom. Vršnjačko disciplinovanje ovog dečka dovelo je do njegove duboke inhibicije nasilno nametnutih normi i fatalnog samo-obezvređivanja u direktnoj posledici, koje je završilo dečakovim samoubistvom. Njegovo samoubistvo dovešće uskoro do smrtonosnih stadijuma kancera, prvo kod njegovog poočima Dubravka, a zatim i kod njegove majke Alise, koja se dok ovo pišem nalazi u mnogo teškom zdravstvenom stanju. Slobodno tumačenje stvarnosti, kao i odbijanje nametnute identifikacije sa većinom – dovelo je do fizičkog uništavanja prvo jednog mladog života, a onda i jedne časne, dobronamerne i važne sarajevske, tuzlanske, jajačke, bosanskohercegovačke, jugoslovenske, balkanske i evropske porodice. Ako bi zaključivali o Bošnjaštvu na osnovu ovog tragičnog slučaja mogli bismo reći – o da, proklete balije, strah Srba, Hrvata i drugih je potpuno opravdan, balije nisu sposobni da prihvate postojanje drugih niti ih zanima kultura različitosti. Balijski sinovi i ćerke će biti spremni da ubiju onog ko nije kao oni, baš tako kao što su ubili Mahira. I oni koji to zaključe biće u pravu.

Sloboda Srđana Aleksića da brani svog nenaoružanog komšiju Bošnjaka od sigurnog ubistva isprsivši se ispred trojice četničko-zločinačkih bandita u toku njihovog besomučnog gaženja tog čoveka, završila se herojskom pogibijom i odbranom osnovne vrednosti civilizovanih društava – ljudskog života. Smrt Srđana, osim što se kvalifikuje ubistvom, jeste i još jedan primer komuniciranja normi i identiteta – u glavi somnabulnih četničkih zveri nije bilo dileme – Bošnjaka treba ubiti, ali će ipak prednost u smrtnoj presudi, na osnovu identiteta, nad njim dobiti “naš” koji se usudi da odbaci normu o granicama između “nas” i “njih”. Srđana su, dakle, rukama i nogama, strastveno ubili trojica njegovih “saboraca” iz Vojske Republike Srpske. Mnogi će sa pravom reći, eto vidiš prokleti četnički zlotvori, strah Bošnjaka, Hrvata, i drugih jeste opravdan – oni jesu vesnici kraja sveta i nama je evidentno ugrožen biološki opstanak. I biće u pravu.

Sloboda Josipa Reihl-Kira da se suprotstavi nabrijanim umobolnim ustašama na barikadama u Slavoniji, nadajući se da će na taj način da spreči ili bar uspori početak rata, dovela je do 16 metaka u njegovom telu koje je u njega ispalio ustaški potomak Gudelj, avanturista iz Australije kome je bilo potrebno da na ovaj način iskomunicira svoje, ustaško-ubilačke svetonazore. Josipova umerenost, briga za mir i sposobnost empatije sa svim njegovim sugrađanima doživljavani su smrtonosnom pretnjom svakom ustaši za dom spremnom. Josipa je trebalo izrešetati pa bi on shvatio da se ustaše ne šale, da je podela realna i jasna, a da će ga provokativna umerenost i prelazak crvene linije koštati života. Tako ustaše, slično malim (i velikim) balijama i četnicima komuniciraju mnogima i dalje vrlo nejasne pojmove nacionalnog identiteta i normi koje iz istog proističu. Većina bi rekla, vidiš molim te, kakvi su to ustaški zlotvori, potpuno je opravdan strah nas Srba, Bošnjaka i drugih, klali su u NDH, pokušaće opet ako im dozvolimo. I bili bi u pravu.

Sa balijama, četnicima i ustašama naša inhibicija o skorom kraju sveta rađa potrebu da se nacionalno ukotvimo za svaki slučaj, jer košmar nam neprekidno preti, ne shvatajući da upravo tako inhibiciju hranimo i da to radimo iz straha da ne završimo kao Mahir, Srđan i Josip. Mi se vodimo poukama naših najvećih trauma – dakle našim najiskonskijim strahovima. Naši košmari, koje malo sanjamo, malo živimo, imaju utemeljenje u realnim događajima iz kategorije “historijskog pamćenja … koje se nama samima desilo”, te događaje znamo pod nazivnicima Srebrenica, Prijedor, Lora, Vukovar, Dubrovnik, Ćuška, Račak, Bratunac itd.. Oni, takođe, imaju utemeljenje i iz istorijskog pamćenja “u kojemu nismo sudjelovali”, a posredno ih se sećamo pod imenima Jasenovac, Aušvic, Mathauzen, Banjica, Staro Sajmište itd. Danas, vidimo to svaki dan, među nama žive i rade ljudi koji ove događaje smatraju poželjnim – oni jesu balije, ustaše i četnici, članovi terorističkih grupa koje nikad nismo tako definisali – čekajući da oni definišu nas. U našem hororu, zastrašeni smo sa dva strašila, naizgled razdvojena – prvi, onaj jasni, neprijateljski, nedvosmislen oblik strašila – četnik za Bošnjake, Hrvate, i druge, ustaša za Srbe i Bošnjake, i druge, i balija za Srbe i Hrvate i druge. Strašilo, u drugom obliku da se primetiti u vidu “naših” tumača pojmova u ime svih “nas”. Takvo su strašilo vršnjaci Mahira, saborci Srđana i kolege Josipa. Dakle, u obe varijante identifikatori su oni koje smatramo i zovemo četnicima, balijama i ustašama – i to je jedno te isto strašilo, a uloga nas koji većinski pripadamo nečemu što označavamo pojmovima Srbin, Bošnjak i Hrvat je uloga idetifikovanog. Ili, što bi se reklo ko ima resurse taj određuje pravila igre, u ovom slučaju nameće značenje kolektivnog identiteta. Kako to biva u vremenima smutnim – pametni zaćute, budale drže lekciju, a šljam dođe do resursa.

Identitetske sablasti

Vraćam se na govor profesora Lovrenovića u kojem govoreći o istoriji grada Jajca, gde polemiše o, čini se, fundamentalnom problemu balkanskih društava, on kaže sledeće: “…Ja vam neću predstavljati sada spomenike pojedinačno od Mitrinog hrama do AVNOJ-a, samo kažem sumarno – svaki od tih spomenika nudi svoju priču i svaki od tih spomenika nudi nam identitarnu matricu…”. On o pluralizmu identiteta koji nalazimo u Bosni i Hercegovini (i široj regiji) govori u krajnje afirmativnom tonu, govorivši o bogatstvu istorije i brojnim spomenicima kulture prisutnim u Jajcu od onog iz doba Kulta Mitre, preko Crkve bosanske, istočnih i zapadnih hrišćanskih i islamskih bogomolja, sve do Muzeja AVNOJ-a. Kao ključne tačke profesorovog izlaganja nalaze se dve vrste slobode i prava – sloboda i pravo na samodređivanje sebe, kao i sloboda i pravo ličnog izbora usvajanja (i kombinovanja) postojećih identitetskih matrica. Pa će u nastavku postaviti centralno pitanje uz konstataciju: “…Da li će to biti, naš, autorefleksivni identitet koji mi postavljamo kao kriterij, mislim da to jeste naš pojedinačni i naš zajednički problem…”. Dakle, postoje dve dimenzije njegove konstatacije – prvo, mi možemo biti proaktivni u pogledu definisanja onoga što jesmo i onoga što nismo. Drugo, to je naš zajednički problem – svih nas koji živimo na Balkanu – dakle i naše potrebe za samo-definisanjem kao i uspostavljanjem kriterijuma definisanja toga što jesmo i nismo jesu nešto nama zajedničko.

Profesor Lovrenović u nastavku navodi sledeće: “…Smatram da je dvadeset proteklih godina definitivno diskreditiralo svaki govor u ime nacije. Ja moram da kažem da se kod mene formirao jedan mehanizam, kada čujem politički govor ili bilo koju drugu verbalizaciju ove naše stvarnosti, a koja potiče od nacionalnog, meni je odmah ta priča potpuno završena, potpuno jasna. Dakle, mislim da nam je proteklih dvadeset godina moralo biti jedan jasan putokaz, za nauk, da ne pristajemo više, pogotovo ne na politički govor u ime nacije…”. Tumačenje stvarnosti kroz prizmu nacionalnog, primordijalnog kolektivnog identiteta, nije ništa drugo nego instant rešenje gorepomenutih prvobitnih akumulatora kapitala, koje svodi milione ljudi na nejasne, rigidne i ekskluzivističke pojmove i tako nam nude, zapravo nameću, instant identifikatore i određuju modele ponašanja. Funkcija tih pojmova je opstajanje nametnutih identitetskih struktura, čiji glavni element jeste postojanje crvenih linija koje brižno čuvaju balije, četnici i ustaše. Mi koji se prepoznajemo kao Bošnjaci, Hrvati, Srbi i drugi, prihvatamo da budemo pasivni učesnici u procesu identifikacije, dakle mi ne činimo ništa da se samo-identifikujemo. Mi igramo igru onog istog šljama čiji je modus operandi lov u mutnom i otimanje u istom.

Dubravko Lovrenović zaključuje sledeće “…historija za nas jeste trauma, a pogotovo recentna historija koju smo sami doživjeli, a iz koje očito ne znamo kako izići. Ja se bojim ako sami sebi ne pomognemo… (mi) ćemo, kako to kaže gospodin (Branko) Matan, urednik časopisa “Gordogan”, zapravo neprestano biti suočeni sa sablasti identiteta… One nam se, naravno, ciljano i sistematski serviraju preko medija pisanih ili elektronskih, tako da mi se čini da smo stalno u nekom opsadnom stanju i da smo stalno pod znakom uzbune…”. Bez sumnje mi moramo da počnemo da radimo predano na ispitivanju sebe i našeg okruženja i zaključivanju o tome ko smo i šta smo – ko smo mi sami, a ko smo mi u odnosu na druge. Značenje jedne zamenice naelektrisan je svom tom balkanskom, sablasnošću identiteta – “MI”. Ko smo to mi? Da li smo mi mi, ili smo mi “mi”? Da li ćemo se držati ponuđene simplifikovane matrice prvobitnih akumulatora bogatstva i dalje pristajati na to da budemo identifikovani i držimo se apstraktnih crvenih linija iz primordijalno kvazi-nacionalističke perspektive balija, četnika i ustaša? Ili ćemo da se ohrabrimo i suočimo sa preteškom stvarnošću u kojoj živimo, shvatimo je svojom neponovljivom šansom da pozitivno odredimo sebe, ko to mi jesmo, ali i razumemo druge i zajedno pripremimo platformu pod kojom ćemo moći da slobodno tumačimo stvarnost ne bi li u slobodnoj razmeni iskustava i znanja došli do objektivnih, utemeljenih odgovora na pitanja o suštini postojanja nas, ljudi, na našem prostoru i u našem vremenu.

Po mom mišljenju, mi smo itekako sposobni da definišemo stvarnost u kojoj živimo, da stvorimo platformu i utvrdimo kriterijume vrednovanja. Mi smo takođe sposobni da povežemo univerzalne humanističke principe o vrednosti ljudskog života, pravu na izbor, na ličnu sreću, na rad, nepovredivosti imovine itd., koji zapravo znače kraj destruktivizmu i početak konstruktivizmu. Sve je do nas, sada je pravi trenutak.

Nikola Kovačević
Autor 2.3.2017. u 12:19

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija