Nikola Samardžić: Celulit u mozgu Ivice Dačića

Autor 23.6.2012. u 10:11

Nikola Samardžić: Celulit u mozgu Ivice Dačića

Srbija je u ovim danima pozornica grotesknih ličnosti koje, napumpane samouverenošću i holesterolom, zamajavaju javnost, nekad i aktuelne političke partnere, beskrajnim kombinacijama o sastavu budućeg kabineta. Prikrivanje pripadnosti sve jasnije polarizovanim interesnim klanovima, izazvalo je i bujicu principijelnosti, „mi smo oduvek“, „mi nećemo nikad“. Centralna ličnost je Ivica Daćić.

On je u proteklih deset godina iskoristio opštu zbunjenost, dezorijentaciju i povratak na monopolizaciju politike, ekonomije i kulture. I on kao da obnavlja epohu u kojoj je njegova SPS bila okosnica vladajuće strukture kojoj se, doduše mlitavo i prekasno, presudilo tek spolja, pošto se preigrala u ulozi gospodarice života i smrti. Vesna Pešić, koju je „vesela Udba“, „liberalno“ krilo bezbednosno-lopovskog establišmenta, potisnula iz GSS, potom i iz LDP-a, budući da opozicija (jedina stvarna opozicija) smeta i kad je minimizirana, izjavila je da Dačić i od naprednjaka i od demokrata „traži premijersko mesto i da su ga u tome podržali Rusija i supruga bivšeg predsednika Slobodana Miloševića Mira Marković. Ovakvih ljudi kao što je Dačić treba se osloboditi da bismo rešili prošlost“.

Prošlost je u našoj politici devetoglava aždaja. Budući da je prošlost nemoguće saznati u svim pojedinostima, ona je podložna distorziji i manipulacijama. U iracionalnim ljudskim zajednicama uvek je tamna senka sadašnjosti i pogrešna putanja u budućnost. Prošlost je i neponovljiva. Zato se postavljaju uloge ličnosti koje su prethodnu etapu prošlosti, kojoj su izmakli, učinili sopstvenim zalogom za budućnost, dok ucenjuju i Tadića i Nikolića. Koji su istovremeno pobednici i gubitnici proteklih izbora pošto ti izbori nisu bili demokratski, a niska izlaznost je lišila legitimiteta sve aktuelne političke činioce. Najvažnija pitanja ostaju otvorena: kako će se siromašna i neuka društva reformisati, pri tom svodeći svoju preteranu, nezarađenu potrošnju u okvire realne ekonomije, a da pri tom počnu i da plaćaju dugove? Dačić, umesto „evropske“ i „ruske“ politike nudi „srpsku“ politiku. Ali mi smo bankrot, dužni i haotični, a finansijeri političkih partija spremni da i mandat naredne vlade prilagode svojim monopolističkim zaradama. Slično se dogodilo na ponovljenim izborima u Grčkoj: većina glasova otišla je levici, ekstremnoj levici i ekstremnoj desnici (a to je i u Grčkoj i u Srbiji isto), i sad se traga za modalitetima, kako tu opštu zbunjenost, koja se svodi i na nespremnost društva da prestane da troši nezarađeno i počne da vraća dugove, prevesti u racionalan politički sistem.

Zapadna Evropa i SAD su 1945, suočeni sa iscrpljenošću i svim svojim ograničenjima, prepustili istočnu Evropu Sovjetima. Svet koji je trebalo da postane jedinstven, na iskustvu antifašizma i demokratije, podelila je Gvozdena zavesa. Logika Gvozdene zavese danas okuplja, na gotovo identičnoj platformi, nacionaliste, socijaliste, ekstremnu levicu i desnicu. Evropski projekat je u najvećoj krizi od svog postanka, ali se ta kriza, u svom ekonomskom segmentu, zasniva na pretpostavci da su krize u kapitalizmu povremene, a u socijalizmu stalne. Nedovršene države i neuspešni sistemi zatečeni su u planetarnom raskoraku koji ometa evropski projekat u logici obuhvatanja onog prostora koji je već pripao teritorijalnoj evropskoj strukturi.

Zapadni Balkan je verovatno marginalan, u smislu demografskih i ekonomskih potencijala, ali je loš primer. Dugo se zanemarivalo da je Grčka sa svojim mentalitetima i nerazvijenim građanskim društvom u svakom smislu i dalje u Jugoistočnoj Evropi. Zapadnom Balkanu bi dobrodošla, u ovom trenutku, i simulacija približavanja evropskim institucijama, bez obzira na sve političke i institucionalne deficite. Ako je „stara Evropa“ danas „umorna“ ili „zamorena“, njenoj verodostojnosti neće doprineti odustajanje od suočavanja sa izazovima koji su tako duboko istorijski ukorenjeni. Veoma su popularne, i na levici i na desnici, komparacije savremene Nemačke sa onom iz „tridesetih“. U tom smislu je tranutno stanje postjugoslovenskog prostora – prezaduženost, korupcija, nepovoljna ekonomska struktura – jedno od izvorišta zamene teza u kojima se poveriocima daje uloga planetarnog zla, a dužnicima koji su se baškarili na olako prihvaćenim pozajmicama, žrtvama „neoliberalizma“. Odustajanje od sopstvene odgovornosti jeste ona odlika ovdašnjeg mentaliteta koja nas čini nesposobnim da razumemo i svet oko sebe, i da od tog sveta uzmemo samo najbolje.

Sve su češći komentari u Srbiji, da je zapravo svejedno ko će činiti narednu vladu. Ali se rezignacija ne zasniva na realnosti slobodne, tržišne ekonomije i vladavine prava, u kojoj je to zaista svejedno. Svejedno je u kojoj meri će se nastaviti praksa korupcije, javnih obmana i socijalističke potrošnje ekonomske supstance i političke budućnosti. Holesterol, koji je zapatio političku filozofiju savremene Srbije iskazane u političkim partijama, liderima i njihovim svitama, gazdama, medijima i celulitima, teško se leči kao i onaj stvaran, medicinski. Koji u krvotok ulazi i posredstvom nezdrave hrane, i pod uticajem nezdravog odnosa prema životu, i stresnog odnosa života prema organizmu.  Osim vapaja upomoć, nisam u stanju da ponudim ništa delotvornije. U podgoričkoj Pobjedi pišem i kao politički emigrant iz kulture koja je ukinula raznovrsnost mišljenja, ne samo iz potrebe koja je samo lična.

 
Pobjeda

Autor 23.6.2012. u 10:11