Novi Sad – (almost) “kreativni grad”, hronologija

Povezani članci

• PAKETIĆ ZA SVAKO DIJETE U GRADU MOSTARU
• Psihijatrija Hrvatska
• SNJEŽANA KORDIĆ: SVIJET O NAMA
• Mi, tolerisani
• Zoran Pusić: Ne postati zlo koje osuđujemo
• TOČKA NA U

Fantom kulture i proces akumulacije kapitala u neoliberalnoj niši

“Sasvim iznenada, grad Novi Sad je objavio nameru da se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Jedini protiv-kandidat za sada je grad Beograd, što i liberalno-autonomaške i desničarsko-nacionalističke struje navodi da neprestano ističu prednosti i kulturna dostignuća provincije naspram prestonice. Istovremeno, na ovu inicijativu gradskih struktura je već prve godine kandidature odvojen pozamašan budžet od oko 60.000 evra, koji je alociran Kulturnom centru Novog Sada ..

Seminalno mesto savremenog procesa globalizacije jeste grad, kao mesto formiranja novih tipova transnacionalnih političkih, socijalnih, kulturalnih i subjektivnih dinamika. Grad se javlja kao mesto konflikta između globalnog kapitala koji koristi grad kao “organizacijsku robu” i obespravljenih delova urbane populacije. Štaviše, grad je mesto gde su svi aspekti života uposleni, gde se kultura smatra materijalnim proizvodom kao svaki drugi i gde je kolektivna proizvodnja imaginacije preuzeta i usmerena na uvećanje privatnog profita – u ovom slučaju govorimo o konceptu “kreativnog grada”.

Da li bi se moglo reći da se Novi Sad razvija u pravcu koncepta “kreativnog grada”? I da i ne, ali ne iz razloga što se Srbija nalazi u procesu “tranzicije” i što još uvek nemamo razvijeni kapitalizam na delu (jer kapitalizam je ovde zaista kod kuće!). Globalizacija je svugde kapitalistički projekat, koji se istovremeno razvija na regionalnom i svetskom nivou, ali se uvek izražava kroz lokalne sisteme uprave i kulture. Lokalno, neoliberalne prakse parazitiraju na već postojećim infrastrukturama, crpeći profit kroz mehanizme u okviru kojih paralelno egzistiraju: arbitrarno delovanje birokratije i manipulacija lokalnih sistema moći/privatnog profita. Kultura je naizgled najčešće marginalizovana pojava u sveobuhvatnom procesu “tranzicije”. Primer “kulturnog razvoja” Novog Sada bi mogao da ukaže upravo na suprotno. Naime, urbani razvoj grada često podrazumeva osmišljavanje projekata koji se tiču planiranja i uspostavljanja novih prostora za kulturne aktivnosti. Problem je što se ti planovi retko realizuju, što nije slučajno, jer u međuvremenu dolazi do privatizacije predviđenog zemljišta za izgradnju najčešće privatnih poslovno-rezidencijalnih kompleksa. Interesantno je da se u svakodnevnom rečniku zvaničnih gradskih urbanista, kao sinonim za projekte namenjene kulturnim delatnostima u okviru Generalnog urbanističkog plana, koristi izraz “bela fleka” kao oznaka za nešto što je nedefinisano, lako zamenjivo, prekarno. Kultura u ovom slučaju služi kao marker lokacije u fazi planiranja, čime lokacija dobija na atraktivnosti i promoviše se u svrhu prizivane, buduće privatne investicije.

2007. godina

Najočitiji primer opisane strategije je odustajanje od izgradnje nove zgrade Muzeja savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) na obali Dunava, u tzv. Kineskoj četvrti (na prostoru nekadašnje fabrike eksera ‘Petar Drapšin’). Kineska četvrt se sastoji iz niza starih industrijskih zgrada koje se trenutno koriste kao radionice različitih zanatlija/malih preduzetnika i kao prostori za kulturne aktivnosti različitog tipa. Nekoliko bivših industrijskih zgrada su ustupljene na korišćenje Muzeju zaboravljenih umetnosti privatnog preduzeća The Manual Co. i Studentskom kulturnom centru Novog Sada. Ubrzo nakon usvajanja arhitektonskog rešenja nove zgrade Muzeja, od izgradnje se odustalo zbog nemogućnosti utvrđivanja prava o korišćenju zemljišta u Kineskoj četvrti. Međutim, ubrzo je postalo jasno da je plan za regeneraciju ove lokacije privukao pažnju privatne holandske kompanije Vondel Capital, koja je u blizini Kineske četvrti već započela izgradnju ekskluzivnog poslovno-rezidencijalnog kompleksa. Međutim, bankrot kompanije izazvao je zastoj u daljoj realizaciji interesa. Plan nacionalnih kulturnih politika i kulturne industrije da se izgradi infrastruktura državne kulturne institucije, ustupljen je perifernim strategijama globalnog kapitala, sa intencijom da posredno transformiše kulturni domen u novu nišu za akumulaciju kapitala (koja bi se u ovom slučaju postigla eksploatacijom nematerijalnog domena od strane materijalnog). Konačno, celokupna oblast je do danas ostala neizmenjena. I dalje je to mesto alternativne kulturne produkcije i privatnog preduzetništva malih razmera, trenutno van tačke fokusa tržišne optike, značajno je marginalizovano u ekonomskom i socijalnom smislu.

Izgradnjom nove zgrade MSUV-a u Kineskoj četvrti je u kontekstualnom smislu predviđeno očuvanje nekoliko starih industrijskih zgrada i zadržavanje i opremanje nekih od postojećih zanatskih radionica za podmirivanje potreba i aktivnosti Muzeja. Izvesno je da bi se jedan deo postojećih radionica izmestio ili zatvorio. Takođe je pretpostavka da bi ovakva urbana regeneracija mogla uticati na transformaciju celokupnog urbanog okruženja tog dela grada – kao opšti ekonomski podstrekač i kao potencijalni razlog za porast cena nekretnina. U izvesnom smislu se može spekulisati da bi izgradnjom nove zgrade MSUV-a došlo do procesa gentrifikacije – u ovom trenutku je to jedna nepravilna, odložena, strpljiva i potencijalna gentrifikacija. Kolektivni simbolički kapital i posebni znakovi distinkcije koji bi se pridodali ovom mestu (i koji se postepeno i polagano pridodaju interesantnom mešavinom malih privatnih preduzetnika i alternativne kulture), potencijalno bi imale značajnu pokretačku moć nad tokovima kapitala. Kolektivna proizvodnja imaginacije je u ovom slučaju isprojektovana i usmerena na povećanje privatnog profita, u perspektivi.

2009. godina

Ova godina je bila obeležena pokušajem izgradnje “Eko Parka” koju je pokrenuo komercijalni muzički festival Exit, konglomerat koji spaja dve nevladine organizacije, filmski festival i devet privatnih kompanija proizašlih iz ovih organizacija, u netransparentno i profitabilno poslovanje sa gradskim političkim strukturama. Predviđena lokacija za izgradnju “Eko Parka” je bila obala Dunava ispod podgrađa Petrovaradinske tvrđave, na kojoj se muzički festival odigrava svakog leta poslednje decenije. Plan je bio da se regeneriše obala Dunava ispod Tvrđave, pre svega, u svrhu kampa u kome bi se smestili posetioci festivala, dok bi kao “Eko Park” koji bi se protezao na 600.000 m2 bio na raspolaganju građanima i građankama Novog Sada ostatak godine, da koriste predviđenu botaničku baštu, marinu, restorane, prostor za sportske aktivnosti, galerije, itd. Ogroman deo gradskog budžeta je alociran u svrhu izgradnje Parka (330.000 evra, dok je te godine celokupan gradski budžet za sve nezavisne kulturne aktivnosti iznosio oko 200.000 evra). Odmah po početku radova, Dunav je poplavio celokupnu obalu i onemogućio izgradnju “Eko Parka” u predviđeno vreme, dok se trag već alociranog javnog novca izgubio.

“Eko Park” bi bio izgrađen na mestu već postojećeg javnog prostora, plaže koju redovno posećuju i koriste građani i građanke, dok je u blizini smešteno staro ribarsko naselje u kome se nalaze vikendice, ostave ribara, ribarske kafane i domovi raseljenih lica i romskih porodica. Da bi utabali put za planiranu investiciju u javni prostor, inicijatori ideje su upotrebljavali specifičnu retoriku koja je trebalo da “senzibilira” javnost ka negaciji solidarnosti sa stanarima obližnjeg naselja. Rečeno je da ta lokacija nema nikakvu posebnu ili korisnu upotrebu, da se neki njeni delovi koriste kao divlje deponije, da je izvor vode kojim se snabdeva veliki deo grada potpuno nezaštićen od zagađenja i da je primećena pojava divlje plaže sa brojnim ilegalnim kućama i restoranima. Pokrenuta je eko-retorika kojom je postojeće naselje okarakterisano kao divlje, ilegalno i ne-higijensko, čak i ne-prirodno – što vrlo podseća na ideale savremene fašističke ideologije i retorike kulturne, rasne i svake druge čistote i neiskvarenosti.

Delovanje Exit-konglomerata se može poistovetiti sa strategijama profitno-orijentisanih perifernih kulturnih industrija i lokalnih menadžerskih struktura, koje deluju u okviru uigrane logike kapitalističke eksploatacije. Da bi kreirali i monopolizovali svoje tržište, periferni menadžeri eksploatišu postojeći kulturni materijal i generalnu društvenu dimenziju, honorarno angažujući na hiljade mladih ljudi da opslužuju njihove festivale, kao i kreativce i kulturne radnike za uređenje pojedinih delova fetivala, koji im se izlažu za vrlo niske nadoknade (realna nadoknada su stečene veštine i ostvareni kontakti, dakle, socijalni kapital). Autonomni kulturni radnici i radnice se potčinjavaju kapitalu, a njihov socijalni kapital se neprestano i istovremeno akumulira i ekspropriše. Time se logika eksploatacije uvlači u sve društvene sfere perifernog kapitalizma.

2011. godina

Sasvim iznenada, grad Novi Sad je objavio nameru da se kandiduje za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Jedini protiv-kandidat za sada je grad Beograd, što i liberalno-autonomaške i desničarsko-nacionalističke struje navodi da neprestano ističu prednosti i kulturna dostignuća provincije naspram prestonice. Istovremeno, na ovu inicijativu gradskih struktura je već prve godine kandidature odvojen pozamašan budžet od oko 60.000 evra, koji je alociran Kulturnom centru Novog Sada (inače ova gradska institucija dobija nerealno-enormne budžete, što navodi na korupciju širokih razmera), iako su planovi inicijative nepoznanica. Ono što je poznato je da su predstavnici Organizacionog odbora kandidature Novog Sada posetili Maribor tokom septembra ove godine, radi prikupljanja iskustava i podrške. Na (opet) netransparentan i neorganizovan početak inicijative za kandidaturu Novog Sada za Evropsku prestonicu kulture 2020. godine, bilo je zabrinutih reakcija pojedinaca i organizacija sa kulturne scene.

Postaje jasno da učinkovita kritika ovakve inicijative ne može da se zasniva na kritici netransparentnosti i nekompetencije gradske vlasti (što je ravno pozivanju na i priželjkivanje ‘pravog’ i učinkovitog neoliberalnog kapitalizma), već na kritici političke strategije kapitala (EU programi za primenu kreativnih industrija, strategije fondacija, države, lokalnih vlasti, pa i koncept evropskih prestonica kulture), koja kulturne radnice i radnike fleksibilizuje, atomizuje, fragmentiše i onemogućuje u formiranju kritičke pozicije i političkog delovanja odatle.