ENG
NOVINE ZA SPECIJALNE OPERACIJE: Kratka istorija srpskih tabloida
Autor/ica 👤 Tomislav Marković
Povezani članci
Iza beogradskih tabloida stoje političke, tajkunske i bezbjednosne strukture koje su neformalni centri moći. Teško je u doglednoj budućnosti očekivati promjenu profesionalne paradigme koju su nametnuli
Medijska scena u Srbiji u poslednjih 15-ak godina obeležena je fenomenom tabloida. Pritom, kad se povede reč o tabloidima, niko ne misli na listove koji se bave životima poznatih i slavnih (kakvi su Story, Svet, Gloria, Scandal i slični), već se isključivo misli na tiskovine kao što su Informer, Kurir, Srpski telegraf, Alo, Pravda, Nacional, Identitet… Neki od njih i dalje izlaze, neki su se odavno ugasili, ali svima je zajedničko da su pokrenuti u vreme nakon 5. oktobra 2000. godine.
Tabloidi jesu fenomen postmiloševićevskog doba, ali njihove korene treba tražiti u periodu koji im prethodi. Nisu tabloidi pali s Marsa, niti su se pojavili niotkuda, već su nikli iz dobro pripremljenog tla devedesetih godina, obilno pripremljenog ratnom propagandom, teorijama zavere i šovinističkom histerijom do tada neviđenih razmera. Miloševićevu vladavinu obeležio je sunovrat novinarske profesije, tokom kojeg su se mediji pretvorili u propagandne mašine za širenje mržnje, pripremu i opravdanje zločina. Zato kada, primera radi, tabloid Kurir u januaru 2013. piše kako je tokom rata Hanka Paldum mučila srpske zarobljenike u logoru, to ne može da nas ne podseti na Drugi dnevnik iz 1992. godine, u kom je Davorin Popović optužen da u Sarajevu drži javnu kuću s maloletnim Srpkinjama, ili na priču kako Mirza Delibašić ima privatni logor za Srbe, ili na izveštačicu Radu Đokić koja je ustvrdila da srpsku nejač bacaju živu lavovima u sarajevskom ZOO vrtu. Tabloidi nisu nikakva anomalija na zdravom društvu i pristojnoj medijskoj sceni, već prirodna posledica destrukcije iz devedesetih godina za koju su velikim delom zaslužni upravo režimski mediji.
Medijska priprema atentata
Svrha tabloida nije informisanje, oni nisu mediji u strogom smislu reči, za njih važi ono što se nekad govorilo za Politiku – kupuju se na trafici, ali nisu novine. Njihov osnovni sadržaj trebalo bi da bude zabava, ima i toga, ima seks-skandala, crvenih tepiha i tračeva o estradnim zvezdama, ali to nije suština ovih tiskovina. Reč je o nečemu drugom: tabloidi su zapravo štampane stvari za specijalne operacije. Jedna od prvih specijalnih operacija koje su tabloidi izveli bila je medijska priprema atentata na Zorana Đinđića. Kampanja protiv Đinđića i njegove Vlade vođena je u čitavom nizu medija, pogotovo u tabloidima Svedok, Nacional i Identitet. Upravo je u Nacionalu Aleksandar Tijanić objavio čuvenu rečenicu: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.” Svedok je dan pre atentata, 11. marta 2003. godine, objavio tekst preko cele strane s naslovom “Ukoliko Đinđić izvede policiju na narod, to će mu biti kraj”. Nakon ubistva premijera pokazalo se da su pravi vlasnici Identiteta Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević, jedan od šefova Zemunskog klana, iako se kao zvanični vlasnik vodio glavni urednik Gradiša Katić. Mesecima su ovi listovi objavljivali tekstove čiji je jedini cilj bio dovođenje Zorana Đinđića u vezu s mafijom, kriminalizacija premijera, stvaranje predstave da će, ako mu se nešto desi, tu biti reč o mafijaškom obračunu a ne o političkom atentatu. Što je najgore, kampanji protiv Đinđića pridružili su se i brojni tzv. ozbiljni mediji, uključujući i mnoge novinarske “moralne vertikale”; skoro da nema nekog ko nije bacio bar grančicu na medijsku lomaču. Tu se prvi put pokazalo da tabloidni sadržaji nisu rezervisani samo za tabloide, već da je tabloidna svest zahvatila mnogo šire segmente društva, čak i one gde bismo je najmanje očekivali.
Posle probnog testa sa premijerom Đinđićem, tabloidi su nastavili sa kampanjama i crtanjem meta brojnim pojedincima sa javne scene, doduše sa manje tragičnim posledicama. Nacional je zabranjen nakon atentata, ali se brzo razmnožio prostom deobom. Bivši urednici Nacionala Svetomir Marjanovići Dragan J. Vučićević udružili su se sa Đokom Kesićem i osnovali Kurir čiji je vlasnik bio Radisav Rodić. Kasnije su Marjanović i Vučićević postali urednici tabloida Press, da bi prvi potom prešao u Blic, a potonji dogurao do vlasnika i urednika Informera. Zanat u Kuriru ispekao je i Milan Lađević koji je postao osnivač najnovijeg tabloida Srpski telegraf. Na tabloidnoj sceni se već petnaestak godina vrte isti ljudi koji regrutuju nove generacije urednika, menjaju vlasnike i političke simpatije, čas su bliski s jednom čas s drugom političkom garniturom, ali sve vreme se bave istom vrstom snajperskog novinarstva. Poslovica “veži konja gde ti gazda kaže” malo je modifikovana i glasi “pucaj u metu koju ti gazda pokaže”.
Reketiranje i ucenjivanje
Nije medijski linč jedina nečasna rabota kojom se tabloidi bave, a i sami napadi na pojedine ličnosti često nisu samo politički motivisani. Tu je uvek prisutan i neizbežni lukrativni momenat. Bivši predsednik Demokratske stranke Dragan Đilas, koji je mesecima bio meta Kurira, otkrio je u intervjuu za Blic da mu je jedan od vlasnika tabloida tražio milion evra u zamenu za prestanak kampanje, što je Đilas odbio. Nakon odlaska iz Kurira i osnivanja Srpskog telegrafa, Milan Lađević i Saša Milovanovićdanima su gostovali po provladinim televizijama (uglavnom na Pinku i Studiju B) gde su iznosili podatke o načinu funkcionisanja medija u kojem su do nedavno bili zaposleni. Prema njihovim pričama, Aleksandru Rodiću Kurir i drugi mediji koje poseduje služe uglavnom za reketiranje i ucenjivanje svakog ko je spreman da plati za prestanak medijske harange, u čemu su i oni koji svedoče o tome učestvovali. Na listi ucenjenih našli su se političari Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i Dragan Đilas, kao i biznismen Miodrag Kostić. Lađević je izneo drugu verziju priče o Đilasu po kojoj je bivši predsednik DS-a ponudio da plati milion evra Rodiću za prestanak medijskih napada. S druge strane, Rodić je ustvrdio da su ga Lađević i Milovanović ucenjivali da im isplati po 90.000 evra ili će osnovati novi tabloid za koji su obezbedili novac od Vučića. Teško je ovakvim ljudima bilo šta verovati, ali bojim se da su u ovom slučaju, poneti žarom međusobne borbe, obe strane iznele insajderske činjenice koje nam govore mnogo o tome kako nastaju tabloidi i kakav je njihov model poslovno-uređivačkog funkcionisanja.
Zanimljivo je da je upravo targetirani Đilas koji je postao žrtva progona, prema svedočenju Borisa Tadića, bio suvlasnik tabloida Press (uz Miroslava Miškovića), koji je izlazio u vreme vladavine demokrata. Press se svojevremeno proslavio harangom na Andreja Nikolaidisa, Sretena Ugričića i Forum pisaca u kojoj su svi pomenuti proglašeni teroristima opasnim po državu, zbog Nikolaidisovog teksta “Šta je ostalo od Velike Srbije” objavljenog na portalu E-novine. Rezultat tog medijskog linča vođenog u januaru 2012. godine – u okviru kojeg su objavljivani tekstovi tipa “Upravnik Narodne biblioteke podržao atentat na Tadića”, kao i privatni mejlovi članova Foruma – bila je sednica Vlade Srbije na kojoj je Ugričić razrešen dužnosti upravnika Narodne biblioteke. I u tom slučaju se pokazalo da je srpska medijska scena prilično fluidna, a granica između tabloida i “ozbiljnih” medija vrlo propusna, pa su se u linč pisaca-terorista zdušno uključili Politika, B92 i mnogi drugi.
Ispostavilo se i da nije previše bitno s kojih političkih pozicija nastupaju tabloidi, sredstva su uvek ista. Svejedno je da li je vlasnik tabloida demokrata ili autokrata, suština se ne menja. Nema velike razlike između provladinog Informera, koji objavljuje nenaučno-fantastične tekstove tipa “Pakleni plan tajkuna i Demokratske stranke: Vučića udaviti u poplavama!” ili opozicionog Tabloida koji se odao fikciji u maniru telenovela garniranih homofobijom, pa piše kako je Vučić sin Fahrija Musliua, te kako je njegovo okruženje – “Prva pederska loža Srbije”.
Oružje paradržavnog kartela
Vlasnička struktura tabloida često je obavijena velom tajne, a za prave vlasnike se često sazna tek nakon burnih političkih promena, kao što smo videli u slučajevima Nacionala i Pressa. Međutim, čak i kad je zvanični vlasnik poznat javnosti, mnogo toga ostaje nejasno. Na primer, kada znamo da su urednici vlasnici ili suvlasnici tabloida kao u slučaju Informera ili Srpskog telegrafa, ne znamo otkud im početni kapital, a ni mnoge druge činjenice o njihovom poslovanju. Bez obzira na količinu prodatih primeraka, nijedan medij ne može da preživi bez oglasa. Distribucija oglasa medijima nalazi se pod političkom kontrolom, kako pod demokratama tako i pod naprednjacima. Jasno je da nepodobni mediji ne mogu da dobiju oglase od marketinških agencija, a i vlasnici kompanija se ustežu jer ne žele da stvaraju sebi problem s vlastima.
Sve to pogoduje stvaranju klijentelističkog sistema i nezdrave sprege biznisa, medija i politike u kojem tabloidi plivaju kao riba u vodi, dok kritički nastrojeni mediji bivaju potisnuti na marginu. Zato ne čudi što Draganu J. Vučićeviću tako dobro ide, pošto je pretvorio Informer u neku vrstu psa-čuvara Vučićevog režima. Svako ko se usudi da nešto zucne protiv aktuelnih vlasti može da računa da će se naći na meti ovog tabloida.
Milje koji stoji iza tabloida uključuje političke, tajkunske i bezbednosne strukture koje formiraju neformalne centre moći. Možda je tu vrstu strukture najpreciznije opisao profesor Nenad Dimitrijeviću tekstu “Srbija kao nedovršena država”, kad je ustvrdio da je u Miloševićevo vreme dominirao “kompleksan netransparentni sistem privatizovane vladavine”. Prema Dimitrijeviću, “Srbijom je vladao paradržavni kartel koji su tvorili ‘zvanične’ političke institucije, vladajuća partija sa njenim ‘koalicionim’ satelitima, vojska, raznovrsne policijske formacije, mafija, dvorski intelektualci, sa Predsednikom Republike kao centrom paukove mreže i personifikacijom sistema”. Kartel do dana današnjeg nije razbijen, samo je u međuvremenu sticao nove članove, neki elementi u njemu su se menjali dok je struktura ostajala nepromenjena. Ako ovako posmatramo srpsko društvo, moglo bi se reći da su tabloidi moćno oružje u rukama pojedinih članova kartela koje im služi za jačanje moći i obračun s političkim protivnicima. Politički ciljevi tabloida podređeni su interesima struktura koje stoje iza njih i uglavnom se svode na održavanje statusa quo u kojem bogati i moćni drže u pokornosti većinu stanovništva na čiji račun žive.
Tabloidni sistem vrednosti
Dovoljno je nasumično pogledati naslovne priče u tabloidima da bi postalo jasno za kakve se vrednosti oni zalažu. Srpski telegraf: “Gejevi šire sidu po Srbiji”, “Srbi, bićete za NATO topovsko meso”, “Šiptari silovali dete pred majkom pa ga zapalili”, “Putin Srbiji šalje najmoćnije oružje”. Informer: “Stravične pretnje klana Haradinaj: Klaćemo srpsku decu”, “Hrvati nas siluju, EU podržava”, “Prva srpska haška pobeda: Mi oslobođeni za genocid, Hrvati osuđeni za ‘Oluju’”, “Zaev i Rama dogovorili udar na Srbiju”. Alo: “Kolinda sprema napad na Srpsku”, “Za Srbe nema pravde”, “Orgijaju na mestu klanja Srba”. Kurir: “Putine, care!”, “Zlikovci ponovo ubijaju srpske žrtve”, “U Srpskoj se sprema novi rat”, “Crnogorci, marš iz Srbije”.
U osnovne vrednosti koje propovedaju tabloidi spadaju raspirivanje međunacionalne mržnje, zlostavljanje manjina, medijski linč, poricanje srpskih zločina, slavljenje masovnih ubica kao heroja, stvaranje atmosfere ugroženosti od suseda, širenje straha i paranoje, mizoginija, homofobija, rasizam… I očigledno nailaze na dobar prijem kod čitalaca.
Ono što tabloidima daje moć jesu upravo veliki tiraži i popularnost kod široke publike. Prema nekim procenama, od ukupnog tiraža dnevnih novina u Srbiji, oko dve trećine odlazi na tabloide. U septembru 2016. godine najprodavanije dnevne novine bile su Informer (106.603 primerka dnevno u proseku), na drugom mestu je bio Kurir sa 73.234 prodata primerka, na petom mestu bio je tabloid Alo (58.348), a sveže pokrenuti Srpski telegraf dosegao je broj od 30.915 prodatih primeraka. Poređenja radi, Politika je u istom periodu imala 41.898 prodatih primeraka dnevno.
Potcenjeni publikum
Publiku tabloida uglavnom čini manje obrazovani sloj stanovništva koji od medija i ne očekuje da ga informišu, (jer to nosi odgovornost sa sobom), već želi zabavu. Tu medijski linč služi kao surogat za javna pogubljenja i gladijatorske igre. Ideološka podloga tabloidnog pisanja sačinjena je od opštih mesta velikosrpskog nacionalizma na koju je publika već naviknuta tokom prethodnih 30 godina. Tu nema nikakve suštinske razlike između tabloida, SANU-a, SPC-a, konzervativnog dela intelektualnih krugova ili većine ozbiljnih medija, samo su tabloidna sredstva malo eksplicitnija i drastičnija.
Oni obrazovaniji i kulturniji čitaju nacionalistička naklapanja Miroslava Lazanskog ili Nenada Kecmanovića u ozbiljnoj Politici, dok se niža klasa zadovoljava jednostavnijim sadržajima koji se mogu sažeti u par reči: “Udri i ubij”. Dok fin svet uživa u nepostojećim autorima koji u Politici pravdaju nasilje nad ženama, prost narod se naslađuje detaljima o ubistvu pevačice Jelene Marjanović. Svakom svoje.
Jedina svetla tačka u popularnosti tabloida mogao bi da bude klasni momenat. Glavni junaci tabloida su političari, estradne zvezde, biznismeni, selebritiji, bogataši, pripadnici više klase prikazani u najgorem mogućem svetlu. A nema tog sebra koji ne uživa u prizoru velmože bačenog u blato. Tu bi se možda mogao pronaći i način borbe protiv tabloida, ako bi čitaoci vremenom shvatili da tabloidi svojim šarenim lažama samo odvlače pažnju od pravih problema i rade u korist onih koji im uništavaju živote. Naravno, to spada u domen utopije, ali su se ionako sva dosadašnja sredstva – od tužbi do opomena Saveta za štampu zbog kršenja Etičkog kodeksa – pokazala kao neefikasna. A tek kada se pasivni konzumenti preobraze u aktivne građane, može da dođe do transformacije društva u kojem više ne bi bilo mesta za toksične tiskovine kakvi su današnji tabloidi.
Autor/ica 👤 Tomislav Marković
