O NAŠIH DVANAEST TUŽNIH GODINA

Autor 22.2.2012. u 09:31

O NAŠIH DVANAEST TUŽNIH GODINA

A sve se to, zamislite, dešava u jednoj državi čiji glavni grad radi na tome da dobije kandidaturu za Evropsku prestonicu kulture 2020. U jednoj oholoj, nekulturnoj, lažljivoj državi koja, iživljavajući se na suštinski nemoćnom državnom službeniku Ugričiću, istovremeno svim snagama štiti jednog svog drugog službenika. On, istina, nije književnik, a nije ni potpisao nikakav apel, nije valjda budala. On je naprosto optužen za ratni zločin počinjen nad albanskim civilima na Kosovu krajem devedesetih godina, i eto, šta sad. Reč je o načelniku generalštaba Ljubomiru Dikoviću, ni manje ni više.


“Србија je divna, šteta što ne postoji.

Србија je jeziva, dobro je što ne postoji.”

– Neznanom junaku, Sreten Ugričić

 

Pre nešto više od godinu dana, grad Beograd se kandidovao za Evropsku prestonicu kulture 2020. Pored elegantno dizajniranog internet-sajta (www.beograd2020.com) kojim se srpska prestonica predstavlja kao otvoren i savremen, dinamičan i kosmopolitski grad, do sad je održan i čitav niz različitih manifestacija i gostovanja pažljivo biranih umetnika i profesionalaca iz drugih oblasti u zemlji, regionu i inostranstvu, a bilo je i uzvratnih poseta, ne bi li se Beograd svim tim aktivnostima dodatno približio dobijanju laskave kandidature.

Po mišljenju potpisnika ovih redova bila bi to, zaista, fantastična stvar za ovaj grad koji već predugo, s pravom ili ne, živi s užasnim osećanjem da je neprestano sputavan, devastiran, doslovno ubijan u pojam, te na najrazličitije načine onemogućavan da u potpunosti raširi krila i pokaže se pred ostatkom sveta u onom “pravom svetlu”, šta god to da značilo.

Beograd je, znamo to veoma dobro, evropska prestonica propuštenih šansi i slabo iskorišćenih prilika. Grad u kome se česti ratovi (koji neizostavno, pre ili kasnije, završe teškim razaranjem gradske strukture koja potom retko kad bude obnovljena), neprestano smenjuju s periodima lutanja, posrtanja i slepog udaranja u zidove (koji neizostavno, pre ili kasnije, završe teškim političkim mahinacijama i razaranjem svake vere u bolju budućnost koja potom retko kad bude obnovljena).

Upravo stoga je kandidatura Beograda za Evropsku prestonicu kulture i došla na izvestan način u pravi čas – 2010. godine, punu deceniju po konačnom oslobađanju iz destruktivnog stiska Slobodana Miloševića čijim je padom okončana i dugogodišnja međunarodna izolacija Srbije. Kako će navedena kandidatura potencijalno biti realizovana 2020. ona tako predstavlja fantastičnu priliku da se na pravi način označi i dvadeseta godišnjica istog događaja – takozvanih “petooktobarskih” protesta koji su davne dvehiljadite oborili Miloševića i stvorili uslove za postepeno ponovno otvaranje Srbije prema regionu, Evropi i svetu. A dvadeset godina svakako bi moralo da bude dovoljno da se izvučemo iz strašne bede duha u koju nas je srozao period Miloševićeve vladavine. Dvadeset godina, jasno nam je, nikako nije kratak rok ni za šta. Rusi su, recimo, 1945. postavljali sovjetsku zastavu na berlinski Rajhstag. Dvadeset godina kasnije, Bitlsi su snimali “Help”.

Razumete šta hoću da vam kažem?

Međutim, da li je u našem slučaju to zaista tako?

Već je dvanaest godina prošlo od te za nas jako važne dvehiljadite, od naše jedinstvene prilike, one tako olako propuštene nulte tačke koju danas setno ili ogorčeno nazivamo “šestim oktobrom”. Dvanaest dugih godina, a Srbija je sada, na početku druge decenije prvog veka trećeg milenijuma, zbunjena republika s krunom na grbu i zastavi koju su izigrale sopstvene “patriote”, jedna zalutala zemlja s neslavnom prošlošću, nečistom savešću i u večnoj svađi kako sa samom sobom tako i s celokupnim svojim okruženjem.

Srpsko društvo, stoga, osuđeno je na neprestano klackanje između histerije i letargije. Većinski srpski građanin je zbog toga poslovično mrzovoljan i dezorijentisan. Zahvaljujući kontinuiranom sinhronom delovanju osnovnih stubova ovog društva (politike, medija, školstva, crkve i Novaka Đokovića) mozak tog domaćeg everymana već odavno je procvrčao i on više nije u stanju da razmišlja normalno. Stoga neguje jedan krajnje nekritički odnos prema stvarnosti. Suštinski je preplašen sadašnjošću, agresivan i u večitoj potrazi za novom žrtvom na kojoj će iskaliti sve svoje besove i svu svoju frustraciju.

I dok taj naš građanin – ne treba ga kriviti, kriv je, znam, uvek neko drugi – prema političarima gaji jedan odnos ekstremne i na izvestan način pornografske ljubavi-mržnje, on svoj najdublji prezir usmerava uglavnom prema nezavisnim javnim ličnostima, posebno onima iz NGO-sektora i intelektualcima (izuzev ukoliko nisu oni državotvorni, iz podkategorije nacionalnih bardova koje, zauzvrat, obožava nekritički i naslepo) jer ih već na intuitivnom nivou doživljava kao sopstvenu suprotnost. Kao anti-Srbe, dakle. Svako ko iole nijansira i meandrira u svom javnom govoru, svako ko promišlja neprijatne istine u ovoj zemlji (u kojoj je, kako je nedavno neko primetio, genocid zabranjena reč uvek izuzev kad ga poričete), svako ko barem jednom tokom replike ne lupi pesnicom o sto ili ne izvređa sagovornika na mrtvo ime – nema nikakve šanse kod njega.

Taj anti-intelektualni prezir, često gunđajuć i tih, provalio je poput bujice ovih januarskih dana 2012, u jednom opštem harmonijskom saglasju političara, medija i uvek dežurnog hora građana i kolektivnoj histeriji koja je zavladala i zbog koje je upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričić smenjen po hitnom postupku, prekim sudom koji se ovde kod nas naziva “telefonska sednica Vlade”. I to samo zato što je kao književnik i osoba s pravom na sopstveno mišljenje stavio svoj potpis na kampanju Foruma pisaca protiv neviđene medijske i političke harange koja se prethodno obrušila na crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa. Pa kako je Nikolaidis zbog svog, sad već čuvenog, spornog teksta – objavljenog u tri dana na tri internet-portala pod tri različita naslova – u Srbiji demonizovan preko svake mere i optužen ni manje ni više nego za podsticanje terorizma protiv čitavog državnog vrha, za isto je, zahvaljujući svom potpisu, optužen i Ugričić. Ministar policije, nekadašnji bliski saradnik, portparol i klon Slobodana MiloševićaIvica Dačić, javno je zapretio državnom službeniku Ugričiću zatvorom, a promptno je organizovana i prljava medijska kampanja protiv njega koju je u delo sproveo beogradski dnevni list Press. Smenjen je za manje od dvadeset četiri sata od počinjenog “zločina”.

Na stranu političari, na stranu i mediji – najsramotniji u svemu tome ipak je podanički i beskrajno ljigav način na koji je deo naših građana sve to spremno i rado dočekao, učestvujući aktivno u tom kolektivnom spinovanju tako što je po prostorima namenjenim za komentare na portalima velikih medija, na mnogim forumima i društvenim grupama, ostavljao najrazličitije paušalne ocene i ishitrene vrednosne sudove, kako o Nikolaidisovom tekstu koji se, to se jasno videlo, većinom nisu ni potrudili da pročitaju, tako i o Ugričićevoj ulozi u čitavoj stvari, o kojoj su krajnje slobodno i uglavnom zlonamerno lupetali.

Neki, naravno, tvrde da je sve to integralni deo velikog spina, i da te komentare po forumima organizovano pišu nadležne službe, ali ja ne mislim tako. Držim da je naše javno mnenje, upravo ovakvo kakvo je, ujedno i naša najveća Služba.

Bilo kako bilo, odjednom su se mnogi u Beogradu ovih januarskih dana 2012. osetili kao da su vraćeni u istu onu krvožednu atmosferu prezasićenu mržnjom, u kojoj smo živeli u osvit tragičnih devedesetih. Nisu samo Nikolaidis i Ugričić izolovani i potom nemilice stavljeni na medijski stub srama od strane onih koji su, pokazalo se, ponosno nesposobni da razumeju jednu slojevitu i provokativnu metaforu o poetskoj pravdi. U usijanoj atmosferi koja se odavno već nije podigla oko jednog teksta, na razne su načine osporavani, vređani i optuživani za sve i svašta mnogobrojni članovi Foruma pisaca, kao i mnogi drugi koji su njihov apel potpisali, a često su izdvajani upravo oni čija imena zvuče evidentno nesrpski, poput samog osnivača Foruma, Filipa Davida, ili takođe jednog od njegovih istaknutih članova – Lasla Vegela. Lista članova javno je skrutinizirana u odlučnoj potrazi za potencijalnim novim žrtvama ove posprdne i apsurdne čistke-u-pokušaju koju je Sreten Ugričić, njena principijelna žrtva, duhovito nazvao “pokaznom vežbom ’24 sata smena'”.

A sve se to, zamislite, dešava u jednoj državi čiji glavni grad radi na tome da dobije kandidaturu za Evropsku prestonicu kulture 2020. U jednoj oholoj, nekulturnoj, lažljivoj državi koja, iživljavajući se na suštinski nemoćnom državnom službeniku Ugričiću, istovremeno svim snagama štiti jednog svog drugog službenika. On, istina, nije književnik, a nije ni potpisao nikakav apel, nije valjda budala. On je naprosto optužen za ratni zločin počinjen nad albanskim civilima na Kosovu krajem devedesetih godina, i eto, šta sad. Reč je o načelniku generalštaba Ljubomiru Dikoviću, ni manje ni više. Još, naravno, ništa od svega toga nije dokazano, a ja i ne tvrdim da znam bilo kakve detalje, ali za mene lično već sama činjenica da čitava država tako grčevito brani tog generala baca ogromnu sumnju na njegovu navodnu nevinost. Ne bi se oni ni trudili oko njega da mu nisu ruke okrvavljene do lakata. Niko u današnjoj Srbiji, to je i maloj deci ovde poznato, nije tako dobro zaštićen kao zločinci.

I zato se pitam, ne mogu da odolim, ima li, zaista, smisla, kad su okolnosti već takve kakve su, kada živimo tu gde živimo, kad se događa to što se događa i kad smo takvi kakvi smo, da za samo osam godina Beograd postane Evropska prestonica kulture?

Možemo li mi to?

(Sa sve fensi sajtom ili bez njega.)

Mislim, da budemo ta prokleta Evropska prestonica kulture 2020!

Bila bi to, zaista, kako sam već rekao, fantastična stvar za ovaj grad koji već predugo, s pravom ili ne, živi s užasnim osećanjem da je neprestano sputavan, devastiran, doslovno ubijan u pojam i na najrazličitije načine onemogućavan da u potpunosti raširi krila i pokaže se pred ostatkom sveta u onom “pravom svetlu”, šta god to da značilo.

Ali, ne čini li se i vama, kao i meni, da je za tako nešto možda ipak prerano?

Stoga ja, kao Beograđanin, patriotski predlažem da povučemo kandidaturu. Da se ne brukamo. Da sačekamo malo. Koju deceniju, možda i vek. Zašto da ne? Tako ćemo kupiti nešto dodatnog vremena koje ćemo posvetiti ozbiljnom radu na sebi i upristojiti se, barem donekle. Nama to teško ide, ali vreme je na našoj strani.

Uostalom i “Beograd – Evropska prestonica kulture 3020.” uopšte ne zvuči loše.

Maribor 2012 – zivljenjenadotik


Autor 22.2.2012. u 09:31

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija