O zmijama i žabama

Autor 10.6.2011. u 03:41

O zmijama i žabama

Da u dosadnom i ispraznom uvek ima nečega podlog i opasnog, pokazao je i intervju koji je Dobrica Ćosić pre nekoliko dana dao Politici. Još od Amfilohijeve presude nad odrom pokojnog premijera, jer je “u momentu najdubljeg poniženja svog naroda na obrenovićki način pružio ruku mira i pomirenja Evropi i svijetu”, što u prevodu znači TAKO TI I TREBA kada ne slušaš Nikolaja – nije iskonstruisana malignija analogija nego u pomenutom intervjuu.

Prepričavajući svoj susret sa Đinđićem, Ćosić sa bezbedne vremenske distance, kao i u slučaju ogovaranja Miloševića, bez svedoka i argumenata, potvrđuje “pravosnažnost” presude koju je mitropolit u ime “antihaškog suda” izrekao osam godina ranije.

Prema očekivanjima, on je prvo amnestirao sebe (“I Đinđić je dete titoizma”), da bi Đinđića na najpodmukliji način, deleći mu komplimente za “političku pamet u uviđanju neuspeha svoje politike”, u stvari predstavio kao izdajnika. Naime, Ćosić citira Đinđića koji mu je sredinom decembra 2002. navodno rekao da “više u Srbiji demokratija ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa”. Potvrđujući još jednom vrhunsku sposobnost političkog Galeb-arenja i memoarskog kalemarenja, Dobrica je Zorana predstavio kao Rembrantovog Bludnog Sina koji se, u završnici, vraća pod skute Oca (nacije). Nadahnut zlobom, koja najbolje uspeva u misaonoj senci između četiri tarabe, Ćosić nam je priredio scenu u kojoj Đinđić sam sebe proglašava izdajnikom, a on mu, ispovednički mirno i jezuitski staloženo, samo pruža priliku za to. Jer, kako Ćosić citira Zorana, ako demokratija VIŠE ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa, znači da se DO TADA upravo tako dokazivala. A pošto je Zoran i kao lider demokratskih promena i prvi demokratski premijer oličavao tu politiku, ispada da je samoga sebe proglasio simbolom dotadašnje izdaje. Kako se sve odigrava tri meseca pre Zoranovog ubistva, istorijska poruka koja nam stiže danas glasi da je Zoran skoro tokom cele svoje političke karijere, u stvari, izdavao nacionalne i državne interese.

U završnoj sceni koja po svojoj prepredenosti, dostojnoj pravog srpskog domaćina, daleko nadilazi lako prepoznatljivi, primitivni i divlji ton kletve i osvete Amfilohija Radovića, Ćosić posthumno prevodi pokajanog Zorana, a gde drugde nego na pravu, svoju stranu. Nudeći nam ga kao izdajnika, kroz njegovo sopstveno priznanje (takva priznanja je Partija najviše volela), pritom ga amnestirajući kao pokajnika (to opet Crkva najviše voli), on nam prikazuje Đinđića koji prelazi na pravu stranu samo zato da bi potvrdio vrednost istorijski već poraženih Dobričinih političkih stavova. To je slika pred kojom pristojan čovek može samo da zanemi. Ni vatikansko-kominternovski umovi, ni enkavedeovska kreativnost istražitelja Fedjukina u slučaju Borisa Davidoviča Novskog, ne bi mogli da dosegnu i izoluju ovaj virus koji vekovima razara našu istorijski pamet.

Ljudi koji su lično poznavali Zorana Đinđića, ne samo kao političara, i sa njim delili civilizacijska stanovišta, savremeni kulturni model evropskog življenja i promišljanja, urbani kodeks postmodernog i postindustrijskog sveta, kao i jasnu i čvrstu etiku postholokaustovskog doba, sa sigurnošću mogu da identifikuju i raspakuju istorijsku laž koju je Dobrica Ćosić pokušao da “spakuje” Zoranu, a na našu adresu.

Ja neću citirati Zorana, osim u slučaju da za te reči postoje svedoci, pisani ili snimljeni dokazi. Ukazujući na koncepcijske različitosti koje su totalne i očigledne, pokušaću da sugerišem da su njih dvojica imali veze koliko i Velja Ilić sa Žarkom Koraćem, struje od 110V i 220V, analogno i digitalno, vojvoda Putnik i general Mišić u Suvoborskoj bici…

Kada promišlja Nemačku (“Sada moramo sa njima”), Dobrica opet “citira”, sugerišući nam da je za Zorana Evropa bila stvar prolaznog političkog MORANJA, a ne strateškog civilizacijskog IZBORA. Siguran sam da tu Ćosić “piše”: moć, istorija, ratovi, hegemonija, a Zoran “pamti”: ljudska prava, decentralizacija, ekonomija, suočavanje sa prošlošću…

Za Zorana, kao i za svakog odgovornog filozofa, intelektualca i političara svoga doba, Kosovo nikada nije bilo izgovor za očuvanje nama tako svojstvenog centralističkog koncepta vlasti, za zajmove, ratove, inflacije, niti su mu “padale roletne” na pomen “svete srpske zemlje”, “najskuplje srpske reči” (recite nam cenu, pa da vidimo da li smo spremni da je platimo), “srca Srbije” – on je znao da iza tih opasnih parola nema čvrstog tla i da su one povez na očima nacije koja hoda ka provaliji.

Kosovo je za njega bilo PROBLEM koji što pre i po svaku cenu treba rešiti, kako bi se deblokirala budućnost koja je ionako već bila načeta, delimično potrošena i opljačkana fatalnim i nezajažljivim “kreditiranjem” bliske i daleke prošlosti.

Pored svih aspekata razlikovanja, ovom prilikom bih posebno istakao ovaj, upravo nagovešteni, koji smatram suštinskim u beskrajnoj vrednosnoj udaljenosti Đinđića i Ćosića. Govorim o načinu na koji su u, za Srbe izgubljenoj, a za Evropu i svet najdinamičnijoj i najvažnijoj, poslednjoj deceniji 20. veka, njih dvojica tretirali faktore VREMENA i PROSTORA.

Ne samo zbog one istorijske “kasno Marko na Kosovo stiže”, Zoran je dobro znao da su kašnjenje, odlaganje, sporost, lenjost, odsustvo vizije, postupanje u iznudici i pod prisilom, koje su kod nas devedesetih metastazirale, samo oblici fatalnog bagatelisanja najvrednijeg resursa – VREMENA – koje je, mimo nas, upravo tih godina uspostavljanjem interneta strateški porazilo PROSTOR. “Ako moraš da progutaš žabu progutaj je odmah”,”Spavaćete kada odete u penziju”, kao i priča o “preskakanju tri stepenika”, samo su neke od mnogobrojnih tipično filozofskih dnevnih minijatura kojima je on okruženju nametao svoj politički tempo.

Dobrica je za sve to vreme, pa do danas, neuobičajeno dosledno ostao zaglibljen u Prostoru: u istorijskoj konfuziji (“Dublja mi je strepnja nego nada”, “Ljudska prava će poništiti srpski identitet”), pognut nad kartama podele Kosova, mapama Velike Srbije, Velike Albanije i, naravno, Veličanstvene Rusije – i Prva srpska armija bi ostala tako zaglibljena i bila poražena na Suvoborskom vencu, da je Mišić ustuknuo pred Putnikom. “Strateškim povlačenjem do konačne pobede” – napuštanjem Prostora i sticanjem Vremena – generalova poruka je upućena ne samo vojvodi, nego i piscu koji nije razumeo ni svog književno-istorijskog junaka, a kako bi Zorana, političara 21. veka, koji je i sam Ćosić u svom poslednjem dnevničkom nastavku označio sebi Tuđim.

U ravni ideologije, ključni momenat kojim je Zoran Demokratsku stranku i sebe strateški distancirao od političkog bastarda rođenog u strastvenoj vezi komunizma, nacionalizma i klerofašizma, jeste politički testament koji nam je ostavio još 2001, i time falsifikate Dobrice i ostalih “maratonaca” unapred obesmislio. Objašnjavajući, uglavnom zatečenim članovima Glavnog odbora DS zašto na predstojećoj skupštini stranke treba da se dugoročno profilišemo kao moderna evropska socijaldemokratska stranka, Đinđić je stavio akcenat na istorijsko i trajno distanciranje od NACIONALIZMA. Sećam se da je posle nekoliko konfuznih suprostavljanja, on finiširao za govornicom stavljajući stranački auditorijum pred dilemu bez dileme. Objašnjavajući da ideološki paketi, sami po sebi, nisu dovoljni, kao i da levica ili desnica u Srbiji ne podrazumevaju isto što levica i desnica u nekoj drugoj zemlji, on je zaključio da danas u Srbiji biti levo ne znači samo biti ideološki socijaldemokrata, nego i civilizacijski na suprotnoj strani od Šešelja, Koštunice, garašaninovskog lamentiranja Akademije i političkog angažmana Crkve (SPC će se Zoranu “odužiti” za dovršavanje hrama Svetog Save i uvođenje veronauke u škole tako što će, samo sedam nedelje nakon njegovog ubistva, proglasiti Nikolaja Velimirovića za sveca).

Na kraju, postavlja se pitanje zašto realne događaje iz 1999, smeštene u literarno nezahtevnu formu dnevnika, koja je po definiciji najspremnija za brzo objavljivanje – pisac štampa celih deset godine kasnije? Zašto nešto što je napisano nekoliko godina pre smrti Đinđića i Miloševića pisac objavljuje nekoliko godina nakon njihove smrti? Da nije, kojim slučajem, “kvaka” baš u tome?

Peščanik.net

Autor 10.6.2011. u 03:41

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija