Odgovor na destilovanu propagandu truta

Željko Pavićević
Autor 22.3.2013. u 10:09

Odgovor na destilovanu propagandu truta

Nakon jutarnjeg tuširanja toplom vodom, dok je para ispunjavala kupatilo, nisam ni slutio da će me, samo nekoliko minuta kasnije, zapljusnuti „vedro ledene vode“ prof. Begovića.  Kao klasičan predstavnik negativnog autoriteta i kvazi intelektualne elite Srbije, prof. Begović je još jednom na perfidan i krajnje perverzan način stao rame uz rame sa politikom destruktivnih snaga „državice“ čiji je građanin. Bliskost u stavovima sa „Šešeljem u fraku“, Begoviću daje novu intergalaktičku dimenziju gurua liberalne demokratije čija je osnovna moć blokada mozga prosečnog, već dovoljno konfuznog, građanina/građanke Srbije.

Prema prof. Begoviću (1), Srbija je još 2008. godine, nakon jednostranog proglašenja neovisnosti Kosova, trebalo da redefiniše svoj odnos prema EU i zauzme drugačiji, ofanzivniji stav prema evrointegracijama. Zar delovanje slabe koalicione vlade Srbije i precenjenog predsednika nije išlo u tom pravcu? Bivši predsednik Srbije je svojom klimavom politikom želeo zemlju da postavi na „četiri oslonca“. U tom periodu imamo i najofanzivniju vanjsku politiku u poslednjih 23 godine moderne srbijanske političke misli, zaokret u politici prema nesvrstanima i jačanje bilateralnih odnosa sa Ruskom Federacijom i Kinom. Moraću da se složim sa prof. Begovićem da je u ovom periodu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju predstavljeno sa mnogo pompe, ali ne i sa njegovom konstatcijom da je to istovremeno značilo „kako je sve u najboljem redu“. Baš naprotiv, vlast u Srbiji je izvodila površne radove na oslanjanju zemlje na jedan od četiri oslonca, EU oslonac. Politika oslanjanja i neiskreno otvaranje Srbije ka ostatku sveta je sigurno uticalo na  usporavanje evrointegracija, ali i na postavljanje novih uslova od strane EU koji se nisu odnosili samo na problem „Kosovo“. Jednostavno, kilava akcija Srbije izaziva već razrađenu reakciju EU.

Povratak „crveno-crne“ koalicije na vlast u Srbiji osvežila je sećanja međunarodne zajednice na ne tako davna dešavanja na ovim prostorima. Rizici su postali veći, a pritisci jači. Javnost u Srbiji bi svakako morala da se priseti, možda pomalo i neiskrenog odnosa međunarodne zajednice prema politici pokojnog premijera u vezi sa Kosovom. Iako nije bila u centru pažnje domaće javnosti, politika premijera Đinđića prema Prištini je imala za cilj normalizaciju postojećih i stvaranje novih odnosa sa vlastima na Kosovu. U svom ekspozeu Đinđić je poručio Albancima sa Kosova da „svoje ekonomske i ljudske interese danas i ubuduće mogu da ostvare samo u saradnji sa Srbijom i preko Srbije, jer ona postaje motor regionalnog razvoja“. No, kontinuitet destruktivne politike prošlih vremena je morao biti nastavljen, a smetnja je bio premijer. Period kohabitacije, a kasnije i „pomirenja“, za posledicu je imao posmatranje Kosova, od strane međunarodne zajednice, kao slučaj sui generis jer je Srbija svojim perverznim ponašanjem u vođenju unutrašnje i spoljne politike, sama po sebi, bila slučaj sui generis.

Realno, prof. Begović bi kao neko ko se bavi ozbiljnim poslovima u „državici“ morao da zna, uzimajući u obzir istorijske činjenice, da Kosovo nije oduzeto Srbiji, već da je vlast u Srbiji aktivno učestvovala u stvaranju potrebnih i dovoljnih uslova da se Kosovo „samo-oduzme“. Čak i retorika kojoj pribegava guru liberalne demokratije o aktivnom učešću EU u projektu otimanja dela srbijanske teritorije je sama po sebi degutantna i neukusna te podseća na onu iz perioda vladavine porodice Milošević. Možda mi baš zato smeta Begovićeva skrivena paralela političkih dešavanja u Srbiji sa problemima Republike Srpske, te neizostavno kritikovanje američke spoljne politike od strane autora svojstveno Miloševićevim poltronima tokom devedesetih. Dok baca prašinu u oči konfuznom narodu Srbije plasirajući izlizane ideje Vojislava Koštunice, Begović kao reprezent destruktivne politike „državice“ na Balkanu,  istovremeno gura prst u oči međunarodnoj zajednici komentarišući, javno, ponašanje pojedinih ambasadora.

Na kraju, sve što je napisao završava pozivanjem na zdrav razum. Prof. Begović predlaže ekonomske, a ne političke integracije, odnosno, pristupanje Srbije Evropskom ekonomskom prostoru bez političkih uslovljavanja, jer za tako nešto po njemu, ukoliko ima zdravog razuma, nema mesta. Klasična demagogija i populizam. I sam Begović jako dobro zna da je ovakav scenario nemoguć te da Srbija mora da ispuni nekoliko veoma bitnih uslova za kredibilitet zemlje, a time i njen razvoj. Za to nam nisu potrebni politički pritisci međunarodne zajednice, već taj „zdrav razum“ (na koji se autor poziva) i politički konsenzus. No, kako govoriti o zdravom razumu prof. Begovića kada je njemu „vidljivo i trajno poboljšanje odnosa sa Prištinom“ nebuloza koju svako može da interpretira na neki politički zgodan način. Posledično, siguran sam da su mu i reči iz ekspozea Zorana Đinđića, koje su se ticale opšte političke stabilnosti u regionu, gde Zoran poziva na istinsku saradnju sa susedima, isto tako tada bile nebulozne.

No, ne bih izmišljao rupu na saksiji, jer ona već postoji. Populizam prof. Begovića je destilovana propaganda „truta“ i kao takva nema uporište u „zdravom razumu“. Srbija treba i mora da ispuni uslove koji se tiču opšte političke stabilnosti u regionu, izgradnje i reforme institucija, stvaranja ambijenta za privlačenje investicija (zakonodavstvo pre svega u oblasti poslovanja), infrastrukture (konceptualne i fizičke), obrazovanja i stvaranja kvalifikovane i pouzdane radne snage. Isprepletanost ekonomskih i političkih uslova je neminovnost svakodnevnice i rezultat dinamičnog okruženja u kojem živimo i stvaramo. Plasiranje populističkih teorija o nekakvim alternativnim pravcima (bez političkih uslovljavanja) je jednako plasiranju laži zarad manipulacije širokim narodnim masama i rušenja onog što smo uspostavili kao temelj modernog razvoja Srbije nakon petooktobarskih promena.

(1) prof. Boris Begovic ‘‘Preokret” http://www.politika.rs/pogledi/Boris-Begovic/Preokret-Boris-Begovic.sr.html

Željko Pavićević
Autor 22.3.2013. u 10:09