Odlazim, a volim te

Željko Pavićević
Autor 12.5.2016. u 14:46

Odlazim, a volim te

Ne mogu se porediti Pavićevićev i Živkovićev politički aktivizam, niti se ova dva „političara“ mogu stavljati u isti koš. Ukoliko je vaš stav o Živkoviću negativan, onda nemojte govoriti o Pavićeviću kao „svecu“ političke scene Srbije jer on to nije bio, nije i nikada neće biti. Sve drugo je paradoks.

Zamenik predsednika Nove stranke je podneo ostavku. Mnogi su ovaj čin g. Pavićevića ocenili kao „herojski“ i, kako bi to Vučić rekao, „istorijski“. Mnogi misle da su Pavićevića upoznali preko TV ekrana dok su posmatrali njegove performanse u Parlamentu Srbije. Neki su mu dodirnuli ruku na gradskim ulicama i pijacama, prozborili pokoju sa njim. Malo ko zna kakav je Pavićević zaista bio političar iza zatvorenih vrata. Možda je nekima bio dobar profesor, docent. Možda je nekima bio i dobar govornik u Parlamentu, političar, politikolog… Nemam problem sa tim, jer nekima su Vučić, Milošević ili Šešelj dobri govornici, političari, lidere, vođe. Pokušaću kao neko ko je sarađivao sa g. Pavićevićem da vam objasnim ko je zaista bio on. To ne činim da bih nešto promenio u vašoj percepciji ovog veoma interesantnog lika, već da bih ostavio trag i neku drugu priču o čoveku koji je bio ništa drugo do narcis političke scene Srbije.

„Budući da nijedan cilj u čijem sam definisanju učestvovao uoči izbora na izborima nije ostvaren, smatram da je jedina primerena reakcija da postupim u skladu sa principom etike odgovornosti za koji sam vezao svoje političko delovanje.“ Ovako je Vladimir Pavićević obrazložio podnošenje ostavke na mesto zamenika Zorana Živkovića. Šta se to promenilo izborne 2016. u odnosu na izbornu 2014. godinu, a u vezi je sa ovom strankom? Ništa, osim da Pavićević ovoga puta, zahvaljujući lošijem koalicionom sporazumu i pogrešnoj političkoj proceni, neće biti poslanik Nove stranke u Parlamentu. No, vratimo se na početak ove tužne „Vladine priče“.

Nakon osnivanja, koji je bio obećavajući, Nova je baratala programskim i ljudskim kapitalom. Ponosno na svoju logistiku i infrastrukturu, predsedništvo donosi odluku o samostalnom izlasku Nove na lokalne izbore raspisane na Opštini Voždovac i za šefa Izbornog štaba imenuje Pavićevića. Dobro organizovana kampanja i veliki entuzijazam članstva sa ove opštine kao rezultat su imali Novu ispod cenzusa (1,49%) i ogromno razočarenje u redovima stranke, posebno Pavićevićevo. Ovoga puta je izostala ona „Ako imaš rezultat – nastavi, ako nemaš – pomeri se“.

“Nova stranka će izaći na izbore sama, zato što ne vidimo nikog sa kim bi trebalo praviti predizbornu koaliciju, jer mislimo da su predizborne koalicije izborna prevara građana“ – naglasio je Živković nekoliko meseci pred vanredne parlamentarne izbore i vanredne izbore za lokalnu vlast u Beogradu. Ova izjava predsednika Nove bačena je na talon i nakon unutarstranačke rasprave doneta je odluka da se na Vanrednoj konferenciji, sazvanoj neposredno pred izbore, raspravlja o predlogu ulaska Nove u koaliciju sa Demokratskom strankom i da se taj predlog usvoji. Ovaj predlog je morao imati većinsku podršku, a Pavićevićev zadatak je bio da obezbedi većinu. Korišćenjem „demokratskih sredstava“ on je to i učinio. Pavićević je predsednicima Opštinskih odbora sugerisao da na Konferenciju ne šalju delegate koji nisu za ulazak Nove u koaliciju sa Đilasovom DS. Predlog je usvojen. Nova na izbore izlazi sa Demokratskom strankom koja osvaja 19 mandata (6,03%) od kojih su dva mandata pripala liderima Nove stranke. Takođe dobija i jedno odborničko mesto u Gradskoj skupštini koje će dve godine kasnije, neposredno pred vanredne parlamentarne izbore, biti „vraćeno“ demokratama. Pavićević „zamrzava“ svoje mesto na Fakultetu političkih nauka i postaje narodni poslanik. Njegov rejting raste, a Nove opada. Paradoks?

Pavićević je bio jako dobar u gušenju unutarstranačke demokratije. Nebrojeno puta je svoju poziciju „javne ličnosti“ koristio kako bi zataškao ili sprečio iznošenje drugačijeg mišljenja, onog koje ne bi pogodovalo stranačkim organima. Bio je zagovornik uvođenja „vanrednog stanja“ unutar stranke i imenovan za šefa Štaba u vanrednim okolnostima. Nakon sukoba Radulovića i Pavlovića sa Živkovićem, bio je „opasan“ protivnik saradnje Nove sa pokretom Dosta je bilo, nazivajući ga „Vučićevim projektom“. No, to ga nije sprečavalo da u nekoliko navrata vodi „političke“ razgovore i pregovore sa liderima ovog pokreta iza „zatvorenih vrata“. Nije tajna da su u DJB bili raspoloženi za eventualni prelazak „istaknutog“ poslanika u njihove redove. Takođe, nije tajna da Pavićević nije gajio simpatije prema konkurenciji u Parlamentu, pre svih prema koalicionom partneru Borku Stefanoviću. Nazivajući njegovo delovanje levičarenjem i ismevajući ga pred članovima stranke, Živković je za svoje komentare o Stefanoviću nailazio na podršku i kod Pavićevića. Svojim insistiranjem na određenim kadrovskim rešenjima Pavićević je direktno uticao na stalni „egzodus članstva“, a u cilju građenja svog i srozavanja rejtinga stranke. Licemernom ponašanju Pavićevića nije bilo kraja. Znao je to i Živković.

Dve godine kasnije, nakon „osvetljavanja Srbije“, velikog broja podnetih i jako malog broja usvojenih amandmana, izuzetne parlamentarne samopromocije lidera, negativne selekcije i gušenja unutarstranačke demokratije, Nova donosi odluku da ponovo na izbore izađe sa demokratama. Rezultati skoro identični. DS sa partnerima prelazi cenzus (6,02%) i zbog ulaska većeg broja političkih organizacija u Parlament u odnosu na 2014. godinu, osvaja 16 mandata od kojih samo jedan pripada Novoj stranci. Dakle, ne radi se ovde o rezultatima stranke, jer njih nije ni bilo, već o neispunjavanju Pavićevićeve lične satisfakcije. Igrajući na kartu časti i etike, Pavićević beži od obaveza koje stranački aktivizam bez medijske propraćenosti kakvu je imao u Parlamentu, a u okolnostima koje vladaju Srbijom danas, nameće. Zato je bolje „sedeti i laditi“ na Fakultetu nego „menjati Vučićevu Srbiju“. On, reklo bi se, nije slučajno bio ni broj 35 liste „Za pravednu Srbiju“. Punih usta etike, pristao je da bude deo jedne istrošene priče u društvu Pajtićeve, Petrovićeve, Ničićeve i Stevanovićeve bulumente govoreći da je sam pristao na broj 35, da je on za njega izazov i da nije prepreka, a može biti velika šansa. Paradoks?

„Ostajem u Novoj jer verujem u sistem ideja, vrednosti i mišljenja na kojem se temelji politika Nove i zato što verujem u hrabrost, posvećenost i čestitost ljudi koji su se okupili u Novoj“ – završava Pavićević. Teško da će „popularni“ Pavićević ostati da sedi u stranci „nepopularnog“ Živkovića. Pre će biti član Nove na Fakultetu. Takođe, licemerno je govoriti o „dobrom“ Pavićeviću i „lošem“ Živkoviću kada se zna da su ova dva čoveka bili najbliži saradnici u Novoj, strogo upućeni jedan na drugog. Živković je stvorio Pavićevića, napravio od njega političara, dao mu šansu da zablista. Ne mogu se porediti Pavićevićev i Živkovićev politički aktivizam, niti se ova dva „političara“ mogu stavljati u isti koš. Ukoliko je vaš stav o Živkoviću negativan, onda nemojte govoriti o Pavićeviću kao „svecu“ političke scene Srbije jer on to nije bio, nije i nikada neće biti. Sve drugo je paradoks.

Željko Pavićević
Autor 12.5.2016. u 14:46