ENG
Opasno prilagođavanje
Autor/ica 👤Željko Pavićević
Povezani članci
Kao narod uvek smo nekako bolesno voleli svoje vladare. Kada kažem „svoje“ mislim na one koji su znali da vladaju nama. Nema takvih mnogo, a izdvojio bih Miloša Obrenovića, Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića. Oni koji su bili „naši“ i pokušali da vladaju nama na neki drugačiji, ljudskiji, način, njih smo ubijali ili najgore ponižavali. Ne bih mnogo išao unatrag, jer može da mi pozli, tako da sam rad da ostanem u istorijskom „komšiluku“, novijoj srbijanskoj istoriji.
Tito je oko sebe okupljao političke poltrone i lojalne izvršioce koji su se plašili njegove senke, a o pojavi da ne govorim. Baš „takvi“ su bili alfa i omega tadašnjeg političkog sistema. Jedan od meni najsimpatičnijih je bio Edvard Kardelj. Recept za izlečenje i prosvetljenje bio je izuzetno dobar i plodonosan. Goli otok je ostao zapamćen kao čistilište, a oni koji su bili na njemu, kao trajno oštećeni građani SRFJ bez mogućnosti da bilo šta loše kažu o ideologiji i metodama vladavine „velikog“ maršala. Na „ovaj“ ili „onaj“ način, drugovi i drugarice su se prilagodili jednopartijskom sistemu šireći, voljno ili ne, bratstvo i jedinstvo.
Rezultat „širenja“ videli smo nakon pada Berlinskog zida. Dok su „komšije“ stvarale nekakvu novu nadnacionalnu državu, predstavljajući je kao osmo svetsko čudo, mi smo našu rasturali na najgori mogući način. Politika Slobodana Miloševića je potpuno degradirala narod ili je on možda uvek bio tako jadno degradiran. Solidarnost je zamenila lažna empatija u narastajućem nacionalizmu bez pokrića. Patriotizam se izjednačio sa „kuvanim šovinizmom“, a vojvode Putnik i Mišić zamenjeni su Šešeljem i Mladićem. Moralni sunovrat i ponovno prilagođavanje. Vođeni idejom Memoranduma iz ’86 godine, narod Srbije je vojevao Veliku Srbiju, a dobio eskalaciju sukoba u regionu sa velikim žrtvama, ekonomske sankcije, hiperinflaciju nezapamćenih razmera, agresiju NATO alijanse i rasprostranjeno tranziciono siromaštvo. No, ne može se reći da se nije i nešto lepo iznedrilo iz onako rigidne politike „čoveka pod lipom“. Dobili smo nove reformiste, premijera i prvog potpredsednika vlade Srbije.
Slomom režima porodice Milošević otpočela je nova era svesrpske gluposti. Slaba koaliciona vlada Zorana Đinđića bila je kanta smeća koju je Zoran, zarad ovog naroda, nosio u nadi da će ga nekada moći valjano reciklirati. Njega su ubili, a smeće je reciklirano. Ipak, pojedinci su znali da je ono, što nam se desilo nakon njegove smrti, nekada bilo smeće i imalo tako opor miris da nas je terao u budoare. Usledila je kohabitacija, a zatim i „pomirenje“ u senci narastajuće korupcije, organizovanog kriminala i lažne empatije. Posledice krajnje perverznog stava srbijanske javnosti prema političkim mutacijama jesu dobijanje državnosti zahvaljujući „odlasku“ Crne Gore, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i vaskrs crno-crvene koalicije. Jednom rečju „progres“. S druge strane kolo koje su zaigrale „druga Srbija“ i impotentna, isfrustrirana opozicija pretvorilo se u sabor.
I dok su se opozicionari, sa kapiranja i kopiranja, bacili u utrku ko će bolje da šeta za Zorana, vlastodršci kroje nove mape u senci afera oko mleka i kukuruza. Narod se potpuno prilagodio decenijskoj melanholiji i uživa u melodrami svojih plitčkih i konfuznih života. Dok se širom sveta dešavaju protesti zbog novih mera štednje, recesije i sve većih nameta, mi gledamo kako ćemo da kleknemo, neznajući da li nas na tlu čeka pesak, kamen ili krunjeni kukuruz. Simulirajući ponos i stabilnost, nismo svesni koliko smo jadni i pokunjeni.
Uvek smo bili u raskoraku sa globalnim trendovima, ali nikada kao sada nismo bili u raskoraku sami sa sobom. Demagogija i glupost su naša svakodnevnica. Uživanje u skandalima i politikanstvu postalo nam je opsesija. Stara Srbija tendeciozno gazi mladu, koja preti da postane gora od ove prve. Plitki lični interesi prete da stvore ambijent nedostojan normalnog življenja. Kvazi intelektualci svojom lažnom empatijom i taktičkim proseravanjem doprinose sveopštoj zbunjenosti i ludilu. Društvo je postalo grupacija prepuna socijalnih patologija i pojedinačnih frustracija. Cena površnog odnosa društva, naročito onog kvazi intelektualnog, prema onome što nam se dešava biće naplaćena u bliskoj budućnosti. Optimistično je što će istu plaćati njihova, baš kao i naša deca… a i unuci. Tada će biti sasvim jasno da je sve ovo prilagođavanje bilo veoma opasno, prvenstveno za nas same.
Ipak, nekolicina neprilagođenih pokušava da napravi nešto novo. Ta NOVA i narastajuća kritična masa imaće priliku da nešto promeni… ili će postati kolateralna šteta.
Foto: memotus.hr
Autor/ica 👤Željko Pavićević
