Palmotićeva 8

Autor 15.9.2011. u 10:59

Palmotićeva 8

Razmišljanja u stilu “šta bi bilo da je bilo” tzv. popularna mudrost ne ceni baš mnogo, jer drži da su dokona, zaludna i besmislena: tako je kako je; da je moglo biti drugačije, bilo bi drugačije. Nije da u tome nema nečega. Svaki je budni trenutak ljudskog života svojevrsna raskrsnica: hoćeš ovamo, hoćeš onamo, ali uz posledice. To je ona kunderinska “nepodnošljiva lakoća postojanja”. Staza kojom kreneš ne može retroaktivno da se poništi, ako se pokaže pogrešnom; možeš, naravno, pokušati – pa i uspeti, ponekad – da se vratiš na polaznu tačku nakon što si, recimo, uvideo grešku, ali to iskustvo greške, kao i greška sama, naprosto se ne da opozvati. Ili, kako bi to rekao Đinđić u jednom od svojih znamenitijih zen-koana: “Možeš da uzmeš akvarijum i da od njega napraviš riblju čorbu, ali ne možeš od riblje čorbe da napraviš akvarijum. Skuvao si ribe – gotovo je! To je istorija!”

Pa ipak, nije nužno svako “what if…” razmatranje zaludna rabota. Stvari se ne mogu vratiti u pređašnje stanje, ali razmatranje tzv. alternativnih istorijskih scenarija može pomoći da se vidi gde se pogrešilo u “pravoj” istoriji, i kako da se nešto slično ne ponovi. Uzgred, romani sa “alteristorijskom” fabulom vrlo su popularan odsek književne fantastike, i tu ima sjajnih dela koja daleko nadrastaju žanrovski zabran: te šta da su Nemci & Japanci dobili II svetski rat (Otadžbina, Čovek u visokom dvorcu), te da je Amerika, a ne Rusija, postala zemlja proleterska (SSSAD), te da su Sovjeti okupirali Pariz (Pariž), te ovo te ono…

Kako god, ovih mi se dana, a ne bez povoda, iznova mota po glavi (kažem “iznova” jer sam o tome često zaludno maštao tokom govnjivih devedesetih) jedan naš mali, lokalni alteristorijski scenario, sa ne baš tako lokalnim konsekvencama. A ide otprilike ovako: u znamenitim unutarpartijskim obračunima srpskih komunista u drugoj polovini osamdesetih pobeđuje mekša i liberalnija struja; pokreću se reforme, možda vrlo stidljive i “gorbačovljevski” konfuzne, ali ipak u dobrom pravcu; Srbija tako dočekuje pad Berlinskog zida kao neka vrsta “pravoslavne Slovenije”: skockana i spremna za bal. Evropa zdaj, bre! Prva raspisuje višestranačke izbore, a za predsednika republike – sa simboličkim ovlašćenjima – novonastale stranke levog i desnog centra i niz uglednih i uticajnih pojedinaca kandiduju vremešnog, ali još sasvim “fit” Milovana Đilasa, uz Solženjicina globalno najpoznatijeg disidenta komunističke epohe, što “u svetu” sjajno odjekuje. Uz tako široku podršku, Đilas dobija izbore ili pak biva izabran za predsednika u Skupštini, voljom nove, demokratske parlamentarne većine. I šta potom biva? Nemam pojma, dopišite sami, ali jedno je jasno kao sunce: biva sve drugačije od onoga što je sa Srbijom stvarno bivalo od poznih osamdesetih do kraja veka, naprosto zato što ta “alteristorijska”, nedogođena Srbija kreće i stupa fundamentalno drugačijim putem. Samim tim, i današnja Srbija izgleda sasvim drugačije.

Ha, reći će neko, ovo je (tragično nerealizovani) scenario pojave “srpskog Havela”. Netačno: da je bilo tako kao u gornjem pasusu, ne bi Đilas bio “srpski Havel”, nego bi Vaclav H. bio “češki Đilas”. Eto, tolika je bila Đilasova znamenitost i ugled da je pan Havel – čovek koji ni u kojem smislu nije za potcenjivanje – u poređenju s njim u tom trenutku mogao delovati samo kao skromni rođak iz provincije.

Povod ovim mojim lamentacijama je otkrivanje spomen ploče na zgradi u beogradskoj Palmotićevoj 8, gde je Đilas proživeo poslednje četiri decenije svog života (1954-1995), dakle, praktično ceo “disidentski” period (to jest, kad nije bio u Mitrovici…), kao i preostalo “zaustavno” vreme u kojem je dočekao da mu se ostvare i najlepši i najgrozniji snovi: da padne totalitarna tvrđava “novog čoveka”, ali bogme i da njegova zemlja potone u “etničko” nasilje i u više nego organizovano varvarstvo. Tom i takvom vremenu Đilas nije bio potreban; zato se niko nije ni osvrnuo za njim kada se kreirao profil postkomunističke Srbije, kao da niko u toj provincijalnoj baruštini nije ni bio svestan ko je čovek koji živi tu negde u komšiluku, u toj Palmotićevoj 8.

Enivej, vidim na televiziji (nijesam, naime, u Beogradu) da je otkrivanje spomen-ploče pretvoreno u pravi mali ivent, onako kako to u tužnom Beogradu već biva. Bio je tu i ministar kulture (opravdano, pače neophodno) u službeno-otvaračkom svojstvu, a primećen je i krem one “stare disidencije” (Ćosić, Bećković etc.) beogradske, koja se sa Đilasom ponajviše družila, mada kao da se u “godinama raspleta” nekako potiho i razišla s njim. Kako god, neka su bili, ništa normalnije od toga, taman posla da prigovaram. Zanimljivo je, međutim, da nije bilo, s izuzetkom Borke Pavićević – ili ih bar kamera nije uočila? – onih ljudi koji simbolizuju, hm, kako bih to nazvao, jednu drugačiju, zlim prilikama izazvanu neodisidenciju devedesetih, onu koja je iznela otpor etničkom ludilu, nacionalizmu, ratu, pa bogme i huškačkom ludilu pobrljavelih Očeva i Stričeva nacije. Gde li su se denuli onoliki znameniti NGO-ovci, mirotvorci i mirotvorkinje, vaskoliki alternativci, antirepresivci, bezbedno odocnelo razgnevljeni mladoknjiževnici? Šta, Milovan Đilas nije njihova političko-intelektualna baština?! Izgleda da oni ne znaju ništa o tome da taj čika nije napisao ni Knjigu o Milutinu ni Memorandum SANU, nego Novu klasu i još svašta, bez kojih nema ovakve liberalno-demokratske misli druge polovine XX veka, a što je notorna stvar opšte kulture na globalnom nivou. Pa lepo, drugari, ako vam Milovan Đilas nije političko-intelektualni predak, je li to onda možda Jovo Kapičić, ili šta?!

Dobro je da je ova tabla našla svoje mesto tu, pred ulazom u Palmotićevu 8, mesto gde su godinama dežurali špiclovi i žbiri. Nekakav dug se tako ipak bar malko otplaćuje. A to što je gro zemlje Srbije u svakom mogućem smislu prevideo Milovana Đilasa – i tokom nametnute disidentske izolacije, i nakon nje – to vam, znate, ovde tako ide. Ili zavijaj s vukovima, ili protiv njih, ali tek nakon što im mrtvima izmeriš repove. Ako izabereš Ono Treće, ili si lud, ili si Đilas. Dobru se svakako ne nadaj.

 Vreme

Autor 15.9.2011. u 10:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija