ENG
Pančić: Nagradni kviz
Autor/ica
Povezani članci
Leto odmiče i skoro da izmiče, demokrate se bave međusobnim autogenocidnim overavanjem kao u finalu filma Reservoir Dogs, a ekipa na vlasti se za to vreme polako kompletira, blago nama; a tu, kod tog kompletiranja, bogme “čuda i pokore”, što bi rekao Basara. Samo što to uglavnom nema ko da (javno) primeti, a kako bi i bilo: preletaštvo dežurnih intelektualaca opšte prakse i diskretno uslužnih novindžija (jbg, opet Basara) u punom je zamahu te se od takvih nemate čemu ni nadati, a oni drugi, dostojniji, od kojih bi čovek još i nešto očekivao, ili su preumorni i pogubljeni, ili blazirano ravnodušni, sterilno ironični i, uopšte, Iznad Situacije (e, takvi su najgori za podnošenje) ili pak filozofski doživljavaju nastajuće Stanje Stvari kao nekakvu prirodnu nepogodu koja se ne može izbeći i protiv koje je džaba rogoboriti, nego lepo, prikane, zavuci se u venjak i ćuti dok ne prođe kijamet… Verovatno su ovi potonji negde i “najmudriji”, ali kako se nisam nikada odlikovao – a nadam se da neću ni ubuduće – tom vrstom upadljivo korisne mudrosti, ja ću ipak još malo na istu temu…
Krenućemo, dakle, od nagradnog pitanja. A nagrade – primamljive! Ko pogodi ime autora sledećih reči, od autora ove kolumne dobija po primerak novih knjiga Petra Lukovića i Vesne Pešić. I to sa potpisom! Ali ne njihovim. Elem, slede reči i misli: “U državna pozorišta odavno ne idem jer nisam mazohista. Ne gledam domaće filmove. Bilo koji pacijent sa Guberevca ili neke druge klinike za ljude pomerenog uma duhovno je uravnoteženiji od autora i aktera dela koja se tamo igraju i prikazuju. Ako ću da gledam ludake, ići ću u ludnicu. Ne pristajem da na moj ukus i vrednosni sistem utiču komesari titoističko-krležijanske svesti.”
Priznajte da ne znate tačno čiji je ovo proizvod, ali da ima mnogo sumnjivih… Hmmm, nešto onako “desno” na ovdašnji zaplotnjački način, možda NSPM-ovsko? Ma jok, ovo je nešto tvrđe, da nije neki Našista, Dverjanin, ili šta koji q?
Ništa, idemo dalje kroz reč & misao: “Predstava o Zoranu Đinđiću samo je posledica, pojedinačni slučaj, sistema koji u Srbiji proizvodi dela političke i ratne propagande. Takvih dela koja se finansiraju iz budžeta Srbije ili od kredita koje Srbija uzima od svetskih lihvara, koje će vraćati naši potomci, ima previše: svi filmovi snimljeni u vreme Slobodana Miloševića, pa do dana današnjeg, i mnoge pozorišne predstave (koje su plaćali Milošević i njegov sistem “kulture”) uvreda su za Srbe, prikazani su kao debili, krvoloci… Jesu li Srbi zaista kreteni ili ih takvim predstavlja hrvatsko-slovenačka ratna propaganda? Očigledno da jesu kad nebeski Srbi uporno plaćaju, slave i hvale takva dela o sebi i svom kulturnom biću. Svim vodećim političarima u ‘regionu’ su puna usta saradnje i pomirenja, a sudeći po aktivnosti ratno-propagandne industrije, naročito preko pozorišne i filmske suradnje, rat nam tek predstoji”.
Auuu, tvrdo… Ovome ili ovoj čak je i Milošević nekakav mondijalističko-sorosovski izdajnik! Ali, ko bi to mogao biti? Znam, ima nekoliko dežurnih sumnjivaca iz sfere desnog kulturkampfa koji vam odmah padaju na pamet (od Antonića pa do Đurkovića, Lompara…), ali ste omašili. Kako god, naš se Autor ne bavi samo oslikavanjem aktuelnog žalosnog stanja stvari, nego istome istražuje i korene, pronalazeći ih u tragičnim stranputicama prošlosti. Evo, recimo, ove reči i misli, šteta bi bilo da je ne podelimo: “Šta se pravimo ludi? Pa Jugoslovensko dramsko pozorište je izmišljeno da bi se uništilo srpsko Narodno pozorište. U pozorištu je kontinuitet antisrpstva od Drugog svetskog rata. I nije tada počeo. Kulturna okupacija Srbije počela je 1915. posle povlačenja srpske vojske u Grčku i traje do dana današnjeg. I trajaće jako dugo jer Srbima ne pada na pamet da se pobune protiv tog antikulturnog zla.”
Dobro bre, Pančiću, je l’ ti to nas zajebavaš?! Prvo si nas namamio apsolutno neodoljivim nagradama, i mi se polakomismo i polomismo da identifikujemo, lociramo i privedemo autora, kad ono ćorak! To si sve, priznaj, zapravo ti izmislio ne bi li zadržao te dragocene knjige? Pa mislim, ne bi niko normalan mogao da natrusi baš ovoliko ogavnih nebuloza i onda ih objavi, pa da je ne znam koliko “desničar”, ili šta već?! A sve i da je neko to negde natrusio, taj je sigurno nekakav mizerni koleški asesor u Prćilovici, koji od duga vremena laprda na teme koje ga prevazilaze! Elem, kome bi to uopšte bilo važno?
E pa, sestre i braćo, vreme je da otvorimo karte. Žao mi je, ludo zamamne nagrade niko nije dobio, ali to ne znači da sam bilo šta izmislio. Autor postoji, i zove se Dragan Kolarević. Dragan who?! Pa dobro, jasno mi je da niste do sada čuli za njega, nije ni bilo razloga da ikada čujete za njega, jer je čovek u kulturnom i intelektualnom smislu baš isto ono što i novi ministar kulture (osim što ovaj ne ume da pravi pišingere). Oh da, kad smo kod toga: da, autor ovih i niza podjednako dubokoumnih reči ujedno je i novi pomoćnik ministra za kulturu, zadužen za informisanje. “Podministar za medije”, ako hoćete. Tekstualna papazjanija iz koje sam citirao samo neke od sočnih delova objavljena je sasvim nedavno, 13. avgusta, u opskurnom “Novom Standardu” Željka Cvijanovića, najvećeg Dverjanina među novinarima, i obrnuto. Valjda kao blagovremena najava Kolarevićevog podministarskog programa, šta li. I ima u tom sočinjeniju još puno lipih stvari, od tvrdnji tipa da je “Jugoslavija okupirala Srbiju” (pa jašta, zato je i JDP okupatorsko pozorište 🙂 ), pa do prekorno-zlokobnog navođenja spiska imena umetnika i intelektualaca koji su se na prethodnim izborima drznuli javno podržati Borisa Tadića ili Čedomira Jovanovića, sram ih bilo.
Eto, tako stoje stvari. Pa vi vidite. U međuvremenu, pažljivo slušajte Pussy Riot, još pažljivije čitajte govor optužene Nadežde Tolokovkine u moskovskom sudu i, uopšte, spremajte se. A za one knjige, ma ne brinite ništa, dajem vam ih džaba.
Autor/ica
