Pančić: Za u izlog i za po kući

Povezani članci

• Tolstoj, Andrić i Mujo iz Doca
• Bajtal: Naivno je povjerovati u priču da se neko naoružava za slučaj elementarnih nepogoda
• Marinko Čulić: Zatvoreni krug
• Povodom presude Osmanu Osmanoviću
• Brucošijada 2012 – Udruženje studenata Pravnog fakulteta
• I ove godine na Bjelašnici odata počast Dragom Novakoviću

Danas ćemo malo da divanimo o šminki i suštini u politici, što ovaj tekst čini prirodnim nastavkom – ili pak tamnim odrazom – prethodnih “Nuspojava”. No, krenućemo od novina, jasnoće radi. Dugo već pišem kako pravu prirodu i vrednosnu orijentaciju nekih novina nećete najbolje videti mereći koliko se koja stranka ili političar u njima (ne)pojavljuje i po tome sličnim trivijalijama, nego uvidom u sadržaj i profil kulturne rubrike: e, to što je u “kulturi i umetnosti” nekim novinama (ne)važno i (ne)vredno, to je zapravo njihova orijentacija! Sve ostalo je samo razrada. Neko bi na ovo mogao reći kako mi je teza možda malo zastarela, jer danas se pojavljuje sve više novina koje naprosto nemaju kulturnu rubriku. No, to je privid: bez brige, takve nemaju ni orijentaciju! A osim toga nisu ni novine, bilo zato što to nikada nisu ni postale, ili zato što su u procesu prestajanja da to budu (uzmite samo tugaljivi primer Japijevog Zabavnika, tj. Nedeljnika Ranije Poznatog Kao NIN: ima urednika kulture, ali nema kulturnu rubriku! Ima nagradu kritike i žiri kritike, ali nema kritiku!).

Enivej, kako se ovo može primeniti na političke prilike? Sasvim nova (mada nimalo sveža) Vučić-Dačić vlada Srbije tome je dobar primer. Njen faktički šef Aleksandar Vučić, svestan njene demorališuće dubioznosti i vaskolikog jadnog utiska koji ostavlja čak i na domaćem bunjištu, a kamoli napolju, herojski se bio upeo da je nekako našminka i upegla bar u onom njenom segmentu koji čini “izlog”, ono što se spolja najbolje vidi. A to je, dakako, pre svega ministarstvo spoljnih poslova. Odatle svo ono, pokazaće se – uzaludno, zazivanje Milice Delević, Roksande Ninčić i bog zna još koga, a koga bi se bez blama moglo turiti na prozorče, da ga svaki prolaznik vidi i čuje, a da “domaćina” ne obruka. Od te rabote nije bilo vajde, iz već dobro znanih i podrobno razmatranih razloga.

U isto vreme, za ministra kulture angažovan je stanoviti građanin Petković Branislav (ne garantujem da sam sasvim potrefio ime), kadar Srpske napredne stranke, z. p. Beograd, vlasnik samostalne poslastičarske radnje i – više onako hobistički – pozorišni reditelj čijih se predstava ne sećate čak ni ako ste ih gledali, a niste: skoro niko skoro nikad nije. Oko naimenovanja ministra kulture nije bilo javne kadrovske drame, odbijenih poziva zvučnim kultur-veličinama ili bilo čega sličnog. Ma jok, od početka su u igri bili samo Poslastičar i još jedan, njemu sličan građanin, a izbor je pao na ovog, na Sladoledžiju. Vazda zlobna čaršija sada se ludo zabavlja njegovim brojnim verbalnim detonacijama postignutim za veoma kratko vreme; sve nekako deluje kao šega, neukusan vic, cinična sprdnja koja kad-tad mora prestati, te će Dačić i Vučić, s blesavo oduševljenim izrazima na licima, mangupski namigujući saopštiti da su se samo šalili i da je pravi ministar kulture… pa, neko drugi. Takoreći – bilo ko drugi. Ne bi mogli mnogo da pogreše ni da izađu na ulicu pred zgradom Vlade i nahvataju prvog punoletnog prolaznika koji je državljanin Republike Srbije i po mogućnosti nije osuđivan. A još ako ne duguje državi za porez, ih, kud ćeš bolje?! Ni Andre Malro mu ne bi bio ravan!

E sad, šta pisac hoće da kaže? Taj siromah čovek, pokrovitelj književnog stvaralaštva ratnih zločinaca i teških psihopata (šifra: Milan Lukić), ljubitelj starih automobila i majstor za (nadam se) sveže krempite, ona je druga strana “delević-ninčić” medalje; one su imale biti šminka, ono za izlog, za goste; Poslastičar, međutim, jeste i kadrovska i “ideološka” domaća istina te vlade i celokupne strukture vlasti koja se formira oko nje. On nije za pokazivanje, on je za delovanje, i to na području “idejne borbe”, kako su nekada govorili boljševici.

U postpetooktobarskoj Srbiji bilo je svakakvih ministara kulture, neki su bili dobri, neki tek osrednji ili podnošljivi, ali sve ih je (osim mučenog Dragana Kojadinovića, no on je poseban slučaj, i de facto je bio ministar informisanja, dok su se “užom” kulturom bavili drugi) povezivalo jedno: bili su to značajni, kvalitetni, ostvareni ljudi u svojim osnovnim profesijama, dakako striktno kulturnjačkim: glumci, režiseri, pisci, izdavači… Ovaj g. Išinger naprosto nije ništa od toga, ni u naznakama. Pitajte bilo koga iole relevantnog: ima li tog građanina u najužem krugu vrednih pozorišnih ljudi? Nema ga. Dobro, u užem krugu? Jok. Ajde de, u (o)središnjem? Ma kakvi. Uh, a makar u nekom širem? Nema šanse. Sto mu gromova, bar u najširem?! A-a. Njet. Kao relevantna kulturna i umetnička činjenica, čovek je naprosto Niko i Ništa. I to svi znamo, nije to sad da ga neko “mrzulja” pa ga ocrnjuje i nipodaštava, nego je naprosto tako. Dakle, patrijotsko-kleptokratska koalicija je procenila da je Niko i Ništa prava mera stvari za srpsku kulturu, da je to ono što ona zaslužuje. Bogme, pored takvih patrijota, “izdajnici” stvarno nisu neophodni, za njih nema posla. Da stvar bude grđa, Sladoledžija nije od onih ljudi tihih i skromnih u svojoj savršenoj beznačajnosti, naprotiv: za samo nekoliko nedelja uspeo je da proizvede impresivnu količinu konfuzije svojim bizarnim zamislima i mudrovanjima opšte prakse. O, bogo moj! Da lupetanje boli onoga koji lupeta, Poslastičara bi posle svakog intervjua pod narkozom odvozili u Urgentni!

Ako su, dakle, Delević & co. (neostvareni) “gladac” ove vlade, onda su likovi poput kulturministra njen “jadac”, oni su ono skriveno mesto u zadnjem dvorištu, predviđeno za nekažnjeno iživljavanje destruktivne ideološke energije loše prerušenog “staroradikalizma”. Što, pogodili ste, znači da taj “staroradikalizam” nije nikuda nestao, samo se amaterski pritajio. Da su za kulturministarku angažovali onu suklatu koja je navodnjavala Natašu Mićić efekat bi bio isti, samo bi s njom bar bilo zabavnije.

Vreme.rs