Pjevajte nešto ljubavno

Autor 27.4.2013. u 12:23

Pjevajte nešto ljubavno

Premijer Srbije Ivica Dačić rekao je večeras da neće dozvoliti da Srbi na Kosovu i Metohiji dožive sudbinu Srba iz bivše Republike Srpske Krajine.

(Beta, 26.04 .2013.)

 

Gledao sam sednicu Skupštine gde se raspravljalo o kosovskom sporazumu i skroz sam se vratio u devedesete godine prošlog veka kada sam često slušao i gledao poslanice/poslanike kako od sebe prave budale… Dobro, nije ni dvadeset i prvi vek donio neki boljitak u ponašanju poslanika, i sada uviđam da je u suštini sve ostalo isto, samo što više nema “šešeljevaca”, ali umesto njih tu su” koštunići” – sivi tići: sve junak do junaka…  A kada se samo setim tih “lepih” trenutaka kada je Toma Nikolić još bio radikal i narodni poslanik, pa kada mu skoči “šešelj u krvi”, to je bilo doista krasno… Nije se libio, današnji predsednik Srbije, ni da ostale kolege poslanike naziva džukelama i ostalim kvalifikacijama iz bogate mu rečne (mislim na reč) faune. Znao je Toma i da zapreti, i da prokune, da se pozove na Kosovo slavno, za pojas da zadene – a od svega osta samo ovo poslednje… Danas Toma nekako siv, dosadan, mučaljiv, ma prosto vidiš da čovek nije u elementu, nije to on pa to ti je. A kako je nekada blistao sa skupštinske bine, sa sve šešeljovskom potkošuljom i bedžom sa likom neprevaziđenog vođe. A tek ovaj “mali” Vučić zvani “tri u jedan” (prvi podpredsednik vlade, ministar odbrane, koordinator svih tajnih službi) pa to je, još tamo devedesetih bio dečko koji obećava… Setimo se samo njegove “poslanice” bosanskim Muslimanima koju je izgovorio upravo u Skupštini Srbije: za svakog mrtvog Srbina stotinu Muslimana – vermaht-ovsko-ss-ovski rečeno. Kasnije je Vučić-tripak tvrdio da ga je “izvadilo” iz konteksta i da nije on baš tako mislio, kao i da je danas  mnogo važnije da mislimo na budućnost naše dece i blablabla bla. A o kralju skupštinskih nastupa Vojislavu Šešelju i da ne pričamo, možda je još samo nadmašio sebe sedeći “na klupi” haškog tribunala kada je sudiji uputio prkosnu izjavu  da mu sudija kao i ceo haški “tvibunal” mogu da popuše “kuvac”.

E tako sam ja evocirao uspomene dok su se redali narodni poslanici na mom malom ekranu. Negde sam uleteo u prenos Skupštine kada je govorio Čeda Jovanović i posle cele njegove govorancije još jedanput sam uvideo koliki  je majstor govora u prazno, bez poente, smisla i bilo čega konkretnog: sve nešto zagledan u budućnost, moramo-hoćemo, mi znamo-vi ne znate; kerebeči se  na predstavnike vlade, a na Dačića posebno, i sve hoće nešto da im kaže, ali više nekako govori obrvama i iskolačenim očima (ko pečen brav – što bi rekao Branko Ćopić). Pošto su se gospoda iz vlade osetila prozvano, mada nisu baš bili sigurni zbog čega, u pomoć verbalno napadnutom premijeru Dačiću priskočio je niko drugi do Dragan Marković – Palma. E, tu je krenuo pravi rat rečima jer je Palma izvalio da su “neki” predstavnici LDP-a govorili za vreme NATO bombradovanja kako je to dobro jer će na taj način otići Sloba Milošević sa vlasti. Skočili Čedini “puleni” da ga brane i uzvratiše Palmi nešto o njegovoj samovolji u vladanju opštinom Jagodina… Onda je  Palma rekao da on nije mislio na “neke članove LDP-a”, jer tada ove stranke nije ni bilo, već je mislio  na “neke mrtve  političare”. Tu je rasprava o kosovskom sporazumu konačno otišla u pizdu materinu jer su onda Čedini tražili od predsednika Skupštine da reaguje jer Palma očigledno blati lik i delo pokojnog premijera Zorana Đinđića. Predsednik je odgovorio da on nije čuo da je izgovoreno ime Zorana Đinđića i upozorio poslanike da se vrate temi rasprave u načelu.  Tu sam ja već izgubio volju da i dalje pratim prenos, pa sam prebacio na Animal planet… No, ne da mi đavo mira – ipak se radi o istorijskoj sednici – pa posle se opet vratim na Skupštinu, a tamo DSS-ovci kidaju kosovski sporazum na komadiće: te član 14, pa onda član 9, pa prodali Kosovo, te ga izdali i predali u ruke Šiptarima itd. i tome sl. SNS-ovci se brane, ali nekako nemušto, kao da su izgubili stari radikalski sjaj, pa pokušavaju da pojedine predstavnike Srba sa Kosova predstave kao nevaljalce koji su “ginuli” za Kosovo a u međuvremenu kupovali stanove po Beogradu i Londonu. Tu su DSS-ovci pali u trans i uzvratili kanonadom uvreda na račun potpisnika sporazuma, a iza svega se jasno čula teška optužba: izdaja! Našli se SNS-ovci na nepoznatom terenu jer nisu navikli da ih neko kvalifikuje na taj način, pa  niko nije više učinio od njih na polju pronalaženja i registrovanja izdajnika, ali tada su bili radikali, a sada neki drugi vetar puše…

Na kraju rasprave ustao premijer Ivica Dačić pa u prijateljskom tonu pozvao sve narodne poslanike da glasaju za sporazum jer je to u interesu Srbije. Delovao mi Dačić kao da je progutao  ekstazi ili pak neku drugu drogu “sreće”… Počeo Dačić da redom proziva svoje drugare iz poslaničkih klupa i da evocira uspomene na zajedničko-pregovaračke dane kada su jedna ekipa bili DS i SPS, ali bez ikakve pizme ili negativnih insinuacija koje bi zadobile loše konotacije – već nekako “očinski”, dobronamerno: …“pa prosto ti se plače mada ne znaš ni šta te boli ni šta si izgubio” – odo’ ja opet na Ćopića. Najluđi deo Dačićevog sololokvija je bio onaj kada je poručio poslanicima, kao i celom srpskom narodu i ostalim građanima, da se ne treba više vraćati u prošlost  jer od prošlosti se ne živi. A onda je Ivica u stilu Hudinija ili Koperfilda, na trenutak nas vratio u prošlost i stvorio iluziju 5. oktobra 2000. – negde u večernjim satima. Nesvesno sam zatvorio oči i vratio se u prošlost. “A sada otvorite oči i pogledajte ko je danas predsednik vlade i ko vodi ovu zemlju” – ponosno je rekao Ivica. Još je Dačić dodao i to da bi se mnogi tresli od straha da su mogli da vide budućnost tog famoznog 5. oktobra 2000. – uveče… A onda je konačno poentirao premijer jednim sjajnim gafom namenjenim ljutim DSS-ovcima: “A šta biste vi onda rekli da ste znali da ćete, kao i vaš predsednik (Koštunica), biti protiv EU”!

Onda se pristupilo glasanju i sporazum o Kosovu je prihvaćen ogromnom većinom poslanika…

A ja  još ne mogu da se opasuljim od one hipnotičke iluzije u koju me ubacio Ivica Dačić. Još sam u noći  5. oktobra 2000. i neke crne slutnje me more… Od sve-iluzije digao mi se srednji prst na ruci, pa zapevah onu od Hladnog piva:

S vremenom sve smo tiši,
Slijede prvi kompromisi.
Otud samo korak, dva,
Do početka poraza

Pjevajte nesto ljubavno,
Sigurno, tiho, sterilno
Pjevajte nešto ljubavno…

Autor 27.4.2013. u 12:23

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija