Plač Mire Marković

Slobodan Dukić
Autor 28.9.2015. u 10:16

Izdvajamo

  • Sa Mirom Marković sreo sam se i razgovarao, krajem 1993. godine, kad je bila najmoćnija. Bilo je to ovako: Njen bliski saradnik, zamerio mi je da ne poklanjam kao novinar dovoljno pažnje njenom značaju u srpskoj politici. Mogu da ti ugovorim sastanak, rekao je. Prihvatio sam. Dogovorenog dana našao sam se na desetom spratu zgrade CK, kako su uobičajeno zvali sedišta društvenopolitičkih organizacija na beogradskom Ušću. Dok sam čekao na prijem, naiđe hodnikom vidno uzrujani generalpukovnik Stevan Mirković, nekadašnji načelnik Generalštaba JNA i osnivač SKJ Pokret za Jugoslaviju, čiji je član bila Mira Marković. I Aleksandar Vulin, ministar rada u sadašnjoj Vučićevoj vladi. "Šta ćeš ti dopisničar ovde?", zapitao me general. Rekao sam mu da čekam profesorku Marković. Ona je u to vreme bila i profesor Sociologije na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu. "Kakva bre profesorka ..." uzvratio je bivši načelnik JNA. Nije birao reči da je naruži. "Nego kad završiš razgovor sa njom, da dođeš kod mene", komandovao je general. Sa njime sam pre toga ,u nekoliko susreta, razgovarao i o bračnom paru Milošević-Marković. U prvo vreme, ih je vatreno branio od kritika za samovlašće i ulozi u razbijanju Jugoslavije, da bi posle napadao Miru Marković za razbijanje generalske partije, kako su prozvali stranku, čiji je osnivač bio zajedno sa Kadijevićem, Mamulom i drugima.

Povezani članci

Plač Mire Marković

Nekad najmoćnija žena na Balkanu, danas živi u Rusiji. Tamo je otišla 2003. godine i priključila se sinu Marku. Moskva odbija zahtev Beograda da je isporuči, pošto je optužena da je nezakonito dodelila stan dadilji svog unuka. Srpsko pravosuđe tereti je i da je učestvovala u švercu cigareta zajedno sa sinom. Trebalo bi da se pojavi i kao svedok na suđenju ubicama novinara Slavka Čuruvije. Njoj ne pada na pamet da se vrati u Srbiju. Umesto nje stižu njeni memoari na hiljadu stranica.

Piše: Slobodan Dukić

Posle petnaest godina ćutanja u izgnanstvu, a ispunjavajući želju svog muža Slobodana, Mira Marković odlučila je da progovori u dve knjige memoara, na hiljadu strana, pod naslovom Bilo je to ovako. Knjige će se pojaviti za koji dan u beogradskim knjižarama. Udovica nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije piše o tajnim ponoćnim sastancima sa Vukom Draškovićem, o Aleksandru Tijaniću koji je molio da bude ministar informisanja. Nekadašnja prva dama SRJ ili ledi Magbet, kako su je neki krstili zbog navodnog učešća u ubistvima Ivice Stambolića i Slavka Ćuruvije, govori  o i izdajnicima među kućnim prijateljima, noćnim susretima sa Đinđićem u sedištu  JUL-a i želji Jovice Stanišića da spreči postavljanje Vlajka Stojiljkovića za ministra policije.

Sa Mirom Marković sreo sam se i razgovarao, krajem 1993. godine, kad je bila najmoćnija. Bilo je to ovako: Njen bliski saradnik, zamerio mi je da ne poklanjam kao novinar dovoljno pažnje njenom značaju u srpskoj politici. Mogu da ti ugovorim sastanak, rekao je. Prihvatio sam. Dogovorenog dana našao sam se na desetom spratu zgrade CK, kako su uobičajeno zvali sedišta društvenopolitičkih organizacija na beogradskom Ušću. Dok sam čekao na prijem, naiđe hodnikom vidno uzrujani generalpukovnik Stevan Mirković, nekadašnji načelnik Generalštaba JNA i osnivač SKJ Pokret za Jugoslaviju, čiji je član bila  Mira Marković. I Aleksandar Vulin, ministar rada u sadašnjoj Vučićevoj vladi. “Šta ćeš ti dopisničar ovde?”, zapitao me general. Rekao sam mu da čekam profesorku Marković. Ona je u to vreme bila i profesor Sociologije na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu. “Kakva bre profesorka …” uzvratio je bivši načelnik JNA. Nije birao reči da je naruži. “Nego kad završiš razgovor sa njom, da dođeš kod mene”, komandovao je general.  Sa njime sam pre toga, u nekoliko susreta, razgovarao i o bračnom paru Milošević-Marković. U prvo vreme,  ih je vatreno branio od kritika za samovlašće i ulozi u razbijanju Jugoslavije, da bi posle  napadao Miru Marković za razbijanje generalske partije, kako su prozvali stranku, čiji je osnivač bio zajedno sa Kadijevićem, Mamulom i drugima.

Otkud sad to? provocirao sam Mirkovića, vatrenog zagovornika očuvanja SFRJ, velikog poštovaoca lika i dela J.B. Tita. Mirković mi je, između ostalog, odgovorio da Mira Marković želi da pripoji ceo Pokret Miloševićevom SPS-u. Zajedno sa imovinom koju je stranka nasledila od bivšeg SKJ. Bio je i ljut što  na posao u  sedište stranke dolazi gradskim saobraćajem, a Mira Marković službenim Slobinim mercedesom. Rekao mi je da Mirini razvlače pare iz partijske blagajne. Da je na taj način finansirana i svadba Gorana Latinovića, čoveka bliskog Markovićevoj. “Taj me je fizički napao jednom u liftu i zato sad moram sa sobom da nosim štap da se branim,” pričao mi je Mirković.

Desilo se da sam na sastanak sa MM došao kad je sukob između dve frakcije u Pokretu eskalirao. Dok sam čekao u hodniku, a ispred mene tamo-ovamo šetao Mirin bodi gard, nisam znao da se u jednoj od prostorija vodi pravi rat za kapital i članstvo između Mire i njenih i generalske struje koja nije želela da se utopi u Slobin SPS. Onda je stigla MM i pozvala me da uđem u njenu kancelariju.

Prvi put sam video uživo tu ženu. Niska. Punija. Iako već u godinama  zadržala je lepe crte lica i sjaj u očima. Poznavaoci bračnog para Milošević Marković, govorili su mi da je Mira bila Slobina ljubav još iz dečačkih dana u Požarevcu. Da je bio ludo zaljubljen u nju. I da je bila njegova kula svetilja u životu. Rekla mi je da sednem. Sela je i sama. Onda je pokrila lice rukama i počela da plače. Plač se pretvorio u ridanje. Koje nije prestajalo. Žena koja je  muški stajala iza srpskog diktatora plakala je, baš onako ženski. Lila, kako se kaže, suze krokodilske. Plakanje se odužilo. Vrpoljio sam se na stolici, a onda smogao snage da poluglasom zapitam: “Profesorko Marković zašto plačete?” Odgovorila mi je kroz jecaje: “Oni… oni… oni su mene maltretirali. Vređali….”  Očito da generali nisu bili nimalo nežni prema prvoj dami SRJ. Sećam se, da bi prevazišli tu neugodnu situaciju, da sam je pitao, priznajući da sam levičar, ali ne one miloševićevske kvazisocijalističke fele, kako to da levica nije našla pravi put izlaska iz krize koja je razbila Jugoslaviju. Odgovorila mi je da je nisu postojale prave ideje, ali da će ta ideja kao rešenje za društveni sistem na jugoslovenskim prostorima pobediti. “Ako treba proćiće i sto godina, ali pobedićemo”, prkosno je zaključila.

Ovaj razgovor objavljen je u ljubljanskom Delu. Pošto je tekst izašao, zvao sam telefonom MM. Da je pitam ima li primedbi. Odgovorila je da je sve  korektno preneseno, ali i dodala: “Niste trebali da napišete da sam plakala”. Pretpostavljam da je ova “falinka” bila i razlog da ga šefica JUL-a ne pomene u svojoj knjizi Pitanja i odgovori, u kojoj su bili svi njeni razgovori sa srpskim i stranim novinarima.

Baca kako su je zvali u porodici, najavila je da u svojim memoarima govori i o Jovici Stanišiću, koji se protivio da pokojni Vlajko Stojiljković, bude ministar policije SRJ. Stojiljković, za koga se tvrdilo da je njen kadar ubio se iz pištolja, a Jovica Stanišić, bivši šef Državne bezbednosti Srbije mi je pričao da je njegovu smenu naredila Mira Marković. U dužem razgovoru na obali Dunava, u zdanju DB- u Banatskoj Palanci, “Ledeni”, što je bio nadimak Stanišića, kazao mi je da ga je jednom zvao Milošević i rekao mu da više ne može da bude na čelu Službe. Iza te odluke stajala je Mira, a Sloba me je pitao šta želim da radim. Ponudio mi je neke druge važne državne poslove, ali sam ja rekao da želim da se bavim zaštitom prirode. Sloba mi je parama pomogao u toj mojoj misiji, ispričao mi je jedan od najmoćnijih u režimu Slobodana Miloševića. Taj razgovor objavio je beogradski Blic, sa velikom najavom na prvoj strani “Mira me smenila, Sloba mi dao pare”.

Nekad najmoćnija žena na Balkanu, danas živi u Rusiji. Tamo je otišla 2003. godine i priključila se sinu Marku. Moskva odbija zahtev Beograda da je isporuči, pošto je optužena da je nezakonito dodelila stan dadilji svog unuka. Srpsko pravosuđe tereti je i da je učestvovala u švercu cigareta zajedno sa sinom. Trebalo bi da se pojavi i kao svedok na suđenju ubicama novinara Slavka Čuruvije. Njoj ne pada na pamet da se vrati u Srbiju. Umesto nje stižu njeni memoari na hiljadu stranica.

Slobodan Dukić
Autor 28.9.2015. u 10:16

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija