Plašite se robije do kraja života

Čedomir Petrović
Autor 8.11.2014. u 21:09

Plašite se robije do kraja života

Vaše nezadovoljstvo ne dolazi od odnosa vlasti prema Rusiji. Za Kosovo vas zabole pravoslavni. Vi se plašite usvajanja svih poglavlja i ulaska Srbije u vreme i prostor koji će za vas značiti propast. Plašite se uvođenja reda u Srbiju i smanjenja kriminala i korupcije na minimalni nivo. Plašite se finansijske policije i pregleda vaših „poslovnih knjiga“. Plašite se prestanka reketiranja, iznuđivanja i vaše sprege sa kriminalcima koji su to obavljali za vas. Plašite se kako da dokažete poreklo imovine. Plašite se da nećete više moći jednim telefonskim pozivom „srediti“ gaženje naroda po pešačkim prelazima. Plašite se robije do kraja života koja vas čeka. Plašite se dolaska školovanih mladih ljudi na mesta koja ste vi već nameračili za vaše tupave i glupave rođake i kurve iz visokog društva. Plašite se čišćenja. Navikli ste i dobro se osećate u prljavštini moći

Piše: Čedomir Petrović, E-novine

Kada se nađu u pobuni i štrajku na jednoj strani advokati, prosvetni radnici, policajci, pozorišni umetnici, doktori, aktivisti sa patkicama, novinari bez patkica koji u neko prošlo vreme ne bi mogli ni da prodaju novine po ulicama i kafanama i svi ostali koji su izgubili zdravlje radeći ne po kancelarijama, ne na radnom mestu, već po balkonima krišom pušeći. Kada se vraća zamrzla imovina obitelji Milošević i pušta se na slobodu Šešelj, onda je to neverovatna „koincidencija slučajnosti“!

Ko to čačka mečku i ko to traži haos i nerede u Srbiji ili dolazak vojske na vlast? Ovoliko štrajkova i blokada rada države nije bilo ni u vreme priprema ubistva premijera Đinđića. Vi koji to sve organizujete sa ogromnim parama, hoćete da srušite Vućića i Vladu Srbije, koji su legalno izabrani od većine naroda na izborima. Penzioneri i zaposleni kojima su smanjene penzije i plate ćute, trpe i podnose velike muke kako da prežive, ne zbog vlasti koja im je smanjila penzije i plate, već zbog vas koji imate nenormalno mnogo  para, a štrajkujete i bunite se. Čekaju da vide dokle ćete ih još gaziti i ponižavati.

Pa, kakva je ovo zemlja i kakav je ovo narod kad ne može da jedinstveno i solidarno podnese teške dane i godine koje nas čekaju i koje će nam možda doneti nešto dobro i bolje nego što je do sada bilo? Lako se pozivamo na ljude koji su nekada davali  svoje živote da njihov narod i zemlja budu slobodni. Niko od vas ne traži da date život, jer takvih među vama nema. Vi ništa ne dajete, samo uzimate. Uzimate taj krvav i prljav novac kojim vas plaćaju. Pa, zar vam nije dovoljno to što imate i zarađujete?

Pravda je temelj države, a temelja nema dugo u ovoj zemlji i već dva meseca se kopaju neki novi. Doktori prete da će pacijenti na svojoj koži osetiti smanjenje njihovih plata. Jeziva poruka. Koliko će im se trpati u džepove, da li koliko i popovima ili će zdravlje i život vredeti više od sahrana i slava? Prosvetni radnici neće više učiti decu, vaspitavaće ih ulica. Studenti neće studirati. Traže svoja prava.

Devojčica koju otac na motokultivatoru vozi svaki dan po 40 kilometara, po prašnjavom putu, kroz šumu, do škole i natrag neće da štrajkuje. Ni učiteljica koja isto toliko putuje da bi je naučila osnove života. Ni đaci pešaci posle II Svetskog rata, koji bi držeći se za ruke kretali od kuća još po mraku i prtili kroz sneg koji bi im prelazio preko glave, gledajući svakodnevno vukove i kasnije postali dobri i vredni ljudi, nisu štrajkovali.

Aktvisti neće da svoje patkice brčkaju u vodi na kojoj bi trebalo jednoga dana da se ostvari plan „Beograd na vodi“. I pozorišni radnici, plaše nas da nam neće pružati svoje kulturno-umetničke usluge. Bune se pojedini policajci i prete štrajkom na veliku radost kriminalaca koji više neće morati da dele plen sa njima.  Prete štrajkom i komunalci. I bez njih smo zatrpani ljudskim otpadom i ljudskim deponijama. Pojaviće se i sindikati zavisni i nezavisni. Bio neki Smiljanić i vodio sindikalce i dan i noć po ulicama sve dok nije ubijen Đinđić. Od tada, kao da je u zemlju propao. Cela zemlja će polako ili brzo ulaziti u štrajk koji će na kraju paralisati i ovako dosta paralizovanu zemlju.

Onda će izaći na ulice glad, beda, siromaštvo, bolest. Uzimaće hranu da prežive, iz vaših luksuznih i sjajno opremljenih supermarketa, restorana i kafića, koje ste napravili otimajući od naroda. Neko će probati po prvi put u životu kapućino sa šlagom. Moći će da dotaknu vaše limuzine na mlazni pogon i blindirane džipove sa zagaravljenim staklima koji koštaju koliko ceo život jedne porodice. Ući će u vaše velelepne vile da vide kako to izgleda u stvarnosti, a ne samo na slikama. Možda će se mnogi okupati u vašim bazenima. Zgrejati pored vrelih radijatora. Pojesti nešto iz frižidera što nikada nisu mogli… Neće biti dobro ni za koga.

Onda će izaći vojska na ulice. Tenkovi. Uvešće se policijski čas. Biće prekinuti do daljnjeg razgovori i pregovori sa Evropskom unijom. Neće biti nikakvih stranih ulaganja, pomoći od MMF. Bićemo izolovani od sveta. Što je najgore od svega, bićemo prepušteni sami sebi.

Vaše nezadovoljstvo ne dolazi od odnosa vlasti prema Rusiji. Za Kosovo vas zabole pravoslavni. Vi se plašite usvajanja svih poglavlja i ulaska Srbije u vreme i prostor koji će za vas značiti propast. Plašite se uvođenja reda u Srbiju i smanjenja kriminala i korupcije na minimalni nivo. Plašite se finansijske policije i pregleda vaših „poslovnih knjiga“. Plašite se prestanka reketiranja, iznuđivanja i vaše sprege sa kriminalcima koji su to obavljali za vas. Plašite se kako da dokažete poreklo imovine. Plašite se da nećete više moći jednim telefonskim pozivom „srediti“ gaženje naroda po pešačkim prelazima. Plašite se robije do kraja života koja vas čeka. Plašite se dolaska školovanih mladih ljudi na mesta koja ste vi već nameračili za vaše tupave i glupave rođake i kurve iz visokog društva. Plašite se čišćenja. Navikli ste i dobro se osećate u prljavštini moći.

Kada se približimo ulasku u EU, to će značiti vaš definitivni kraj i naplata svih zločina koje ste bezočno i godinama činili nad ovim mučenim i napaćenim narodom, koji vas proklinje za sva vremena. Nećete više imati plaćene „prijatelje“ i nikome se nećete moći obratiti, jer će vas svi napustiti. Takva je Srbija. Ostaćete prokleto sami … i to je kraj!

Kao u „Titaniku“ kada milijarder nudi sve što ima za jedan čamac za spasavanje, a oficir mu odgovara – Sada je kasno. Svi su čamci otišli. Nema tih para koja vas mogu spasiti.

Idući put morali biste, Aleksandre Vučiću, da sami odlučite gde ćete se sastajati i voditi razgovore od životnog značaja za Srbiju. Ne možete ići mečki na rupu. Pored toliko hotela u Beogradu Vi odlazite u „vučju jazbinu“. U hotel koji drži osoba koja vodi sve konce i koja Vas mrzi više od Hitlera.

Sada više nema natrag. I da buntovnici prestanu sa štrajkovima, država ne bi smela da stane. Morali bi sve ispitati i doći do onog ili onih koji su sve ovo planirali i pokušali državni udar. Zna ovaj narod veoma dobro ko su oni, a vi još bolje.

Potrebno je locirati kabinet odakle „vlada“ dr. Mabuze. Ukoliko se sada ne obračunate sa njima i sve se ne raščisti do kraja, sledeći put radiće mnogo brže i efikasnije, naučeni na greškama i trapavosti kojim su hteli da unesu haos i nemir u Srbiju.

Da li kod nas već dugo postoji Übermensch, srpski natčovek koji ima snažno izraženu volju za moći? Jedan od njih je i specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko u čijoj fijoci leže na desetine krucijalnih slučajeva i čekaju da zastare.

Pa, ko ima veću moć? Oni ili Vi? Morate reagovati brzo.

Kada sam bio tužen od strane pokojnika sa RTS za dva dana je dolazio poziv za suđenje, sa pretnjom privođenja. Od kada sam u leto 2009. godine podneo krivičnu prijavu Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu sa dokazima o pljački na RDU RTS od preko 200.000.000. eura, sada je to mnogo više, do danas predmet stoji negde, zadržan od moćnika iz politike i pravosuđa, jer su svi upleteni u to, kao svinjska creva. Iznosio sam to i na Glavnom odboru Demokratske stranke i tražio odgovor od Predsedništva stranke. Sastanku su prisustvovali i tadašnja ministarka pravde Malović i predsednik vlade Cvetković. Ništa. Tišina. Samo uplašeni šapati pojedinaca koji su mi u mraku, tiho, govorili, udarajući me po ramenu – Toooo. Bravo. Dobro si im skresao…

Imaju oni i veliku podršku i materijalnu pomoć i od onih tajkuna koji su na vreme pobegli iz zemlje, a još uvek su im partije politički aktivne i kreiraju politiku i stanje, konkretno u Vojvodini. Uzimaju se međusobno članovi porodica u inostranstvu. Šire i jačaju svoje imperije koje su počele i razvijaju se na najvećim krađama u istoriji Srbije.

Došlo je vreme kada se mora ponovo uvesti vanredno stanje, kao u vreme ubistva premijera Đinđića. Osećao se tada narod sigurno i bezbedno. Voleo je da ga nikad ne ukinu. Bila je operacija “Sablja”. Smislite, gospodine Vučiću, neko drugo oružje ili uzmite tu sablju u ruke i secite.

Čedomir Petrović
Autor 8.11.2014. u 21:09