Političari deklarativno o kulturi!

Autor 23.10.2011. u 09:37

Političari deklarativno o kulturi!

“Od čuvenih ,,promena” u Srbiji i dolaska demokratske
 vlasti, ono što je uočljivo kao problem koji se
 vremenom samo usložnjava, neizvršena je izgradnja
 novog sistema vrednosti, bez kojeg je i sama demokratska transformacija i tranzicija društva
nemoguća. Sučeljavanje sa odgovornošću, definisanje
kulturne politike, parametara i vrednosnog sistema
 nasleđeni su i nerešeni problem društva u Srbiji. Oni
direktno utiču na odnos „naslućene” nacionalne
kulturne politike sa svetskom i/ili evropskom. Stvoreno
 je mnogo nejasnoća, a ključna je da li treba poći od
 težnje ka međusobnom usklađivanju ili je u pitanju
 naša negacija globalne politike.”

 

Poslednjih nedelja, u medijima u Srbiji, moglo se više puta čuti da se alternativa za izlazak iz spoljnopolitičkih problema kao što su: pitanja u vezi sa ulaskom zemalja regiona u EU, neraščišćeni odnosi Srbije i Kosova ili relacije Srbije i Hrvatske, mogu naći u kulturi i regionalnoj kulturnoj saradnji. Najveću medijsku pažnju privukao je deveti UNESKO-v regionalni Samit održan u Srbiji početkom septembra, posvećen ,,Savremenoj umetnosti i pomirenju u regionu jugoistočne Evrope”. U sklopu ovog događaja održan je Okrugli sto posvećen ,,savremenoj umetničkoj produkciji kao nasleđu za budućnost”, organizovan od strane Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Na njemu su se okupili ministri kulture iz regiona i grupa od dvadesetak umetnika sa kojima navodno MSUB već godinama sarađuje.

Učesnici Samita usvojili su deklaraciju ,,o suštinskoj ulozi savremene umetničke produkcije u životu i razvoju pojedinca i društva, kao sredstva za promociju i širenje ljudskih prava i vrednosti tolerancije, kulturne raznolikosti i uzajamnog razumevanja”. Šefovi država jugoistočne Evrope deklarativno su istakli značaj savremene umetnosti ,,u procesu pomirenja i izgradnji mirne i prosperitetne evropske budućnosti regiona”. Konstatovano je takođe da ,,saradnja među umetnicima, pa i institucijama savremene umetnosti u regionu postoji, ali i da je neophodno poboljšati uslove rada i status umetnika, koji su nepovoljni i slični u svim zemljama u regionu”. Svi ovi ohrabrujući stavovi odgovaraju uobičajenim govorima političara o kulturi.

Međutim, iako je u fokusu trebalo da bude savremena umetnost, za centralno mesto ovog događaja izabrano je arheološko nalazište iz rimskog perioda Viminacijum. Razlog je verovatno taj što se u ovom momentu nije mogao naći reprezentativni prostor većeg obima posvećen savremenim umetničkim praksama u Beogradu. Takođe, mediji su kao najvažniji segment predsedničkog govora (Boris Tadić) prenosili problem očuvanja srpskih srednjovekovnih spomenika na prostoru Kosova i Metohije. To je sve govorilo u prilog tome da se stvara nejasna slika o ciljevima, strategijama kao i konceptu ovog događaja.

Ako sagledamo realnost uočićemo da se u Srbiji za kulturu izdvaja 0,8 odsto republičkog budžeta, što je tri puta manje od evropskog proseka ili drugačije rečeno – najniže u Evropi! O kulturi se i dalje razmišlja kao ,,nadogradnji”, mogućoj tek razvojem privrede i trgovine, za razliku od naprednijeg shvatanja (prisutnog u razvijenijim zemljama), da je razvoj kreativnog kapitala (kultura, nauka i obrazovanje) ključan za dugoročni razvoj i formiranje nove ekonomije. Na snazi je tradicionalni stav da moramo da čekamo da se svi ostali aspekti društva razviju kako bi kultura konačno izašla iz krize!

Takođe, primetno je da ,,kulturna produkcija”, ,,kreativni sektor” i ,,umetnost” ne predstavljaju deo vokabulara današnjih političara u Srbiji. Dalje, ,,kreativni kapital” i ,,kulturna politika” ne čine deo strategije razvoja, primarni interes ili uošte predmet rasprave sastanka državnih lidera, planova razvoja ili važnih dokumenata. Kako smo mi partokratsko društvo, bitnu ulogu imaju političke partije i njihovi interesi, tako da nezaiteresovanost stranačkih programa za ove teme jednostavno se preliva u državnu upravu, u kojoj se kultura shvata više kao ,,kultura političkog dijaloga”, ,,nacionalni kulturni identitet”, a umetnost kao ,,umetnost politike”.

Ovakva neupućenost u temu je prilično nejasna, s obzirom na to da je odnos politike s kulturom i umetnošću poslednjih godina prilično aktualizovan. Mnogo se piše, organizuju se izložbe i događaji koji se bave izučavanjem ove teme, čak se celokupna savremena i prošla umetnička praksa posmatraju iz ugla društveno-političkih konteksta i odnosa. Ovakvi projekti realizuju se u celom regionu jugoistočne Evrope, a naročito u zemljama biše Jugoslavije i to kroz kooperaciju mnogih regionalnih umetnika i teoretičara. Doduše, oni su češće podržani od strane internacionalnih fondova i evropskih finansijskih organizacija, nego od nacionalnih institucija i finansijera.

Naime, potraživanje od stranih donatora postalo je ponovo neminovnost zbog smanjenja sredstava za ulaganje u kulturu na nacionalnim nivoima, te se afirmišu projekti koji su saglasni sa evropskom i globalnom kulturnom politikom i vizijom njenog napretka, definisanom u mnogim zvaničnim dokumentima. To su danas prvenstveno prekogranične, saradničke aktivnosti i programi koji unapređuju komunikaciju i međusobnu razmenu informacija.

Ovo, sve vidljivije učešće stranih fondova u kulturi danas, veoma je slično situaciji iz 90-tih, kada je na stvaranje i neophodni razvoj civilnog društva u zemljama ex-Jugoslavije uticala globalna kulturna politika preko svojih fondova, između ostalih, namenjenih finansijskoj podršci programa iz domena savremene umetničke prakse. Razlikuju se samo zahtevi i preporuke, odnosno ono što se traži od projekata kako bi finansijski bili podržani. Tako da, dok su se tokom 90-tih afirmisali naročito interdisciplinarni programi koji su težili ka uspostavljanju relacija između različitih umetničkih medija i povezivanju umetnosti sa društvenim kontekstima, tokom protekle dekade najviše se insistiralo na ,,angažovanoj” umetničkoj praksi i projektima sa jasnim društveno-političkim konceptom, kao i iskazanim kritičkim stavom ka aktuelnim društvenim odnosima. Identitet učesnika trebao je da odgovara vladajućim stereotipima koji su na posredan način stvarali prepoznatljivu sliku o nacionalnoj ili geografski određenoj, ograničenoj umetničkoj sceni. Danas se, kao preporučene vrednosti, očigledno se pojavljuju multikulturalizam, komunikacija i regionalna saradnja, kao bezbedni načini prevazilaženja nerešenih društveno-političkih problema, kao i nedovoljno jasnih poruka državnih institucija i medija o društvenoj odgovornosti i aktuelnoj tranziciji.

Koncepcija programa i selekcija učesnika su, ako tako sagledamo stvari, uslovljeni mogućnostima obezbeđenja budžeta potrebnog za realizaciju programa, što utiče na stvaranje novih kriterijuma vrednosti umetničkog sadržaja i dovodi do klasifikacije pojedinaca i ideja. Sa jedne strane pokreće se proces afirmacije određenih umetnika, teoretičara i institucija, ili umetničkih pojava i specifičnih diskursa koji se adekvatnije mogu prilagoditi kulturnom korpusu zahtevanom od finansijera, a sa druge strane zanemaruje umetnička produkcija koja ne može ili ne želi da odgovori ovim zadacima. Međutim, u praksi pozicije učesnika nisu toliko jasne koliko se možda može očekivati iz ove podele.

Od čuvenih ,,promena” u Srbiji i dolaska demokratske vlasti, ono što je uočljivo kao problem koji se vremenom samo usložnjava, neizvršena je izgradnja novog sistema vrednosti, bez kojeg je i sama demokratska transformacija i tranzicija društva nemoguća. Sučeljavanje sa odgovornošću, definisanje kulturne politike, parametara i vrednosnog sistema nasleđeni su i nerešeni problem društva u Srbiji. Oni direktno utiču na odnos „naslućene” nacionalne kulturne politike sa svetskom i/ili evropskom. Stvoreno je mnogo nejasnoća, a ključna je da li treba poći od težnje ka međusobnom usklađivanju ili je u pitanju naša negacija globalne politike. Prilično nedefinisano je recimo to kakav je odnos nacionalnih institucija kulture prema svetskoj kulturnoj politici, evropskim ciljevima i strategijama rada ili pak, stranim fondacijama koje ulažu u projekte kulturne saradnje. Zatim, koliko je taj odnos blizak nacionalnoj viziji razvoja (ako se uopšte zna kako ona izgleda). U praksi se prenose nejasne poruke i prave konfuzne i apsurdne konstrukcije.

Kultura je, po onome što mediji prenose poslednjih nedelja, postala gotovo svakodnevna tema političara. Posle UNESKO-vog Samita Beograd je bio domaćin Kongresa međunarodnog PEN-a, uz poruke ,,o potrebi očuvanja identiteta kroz jezik i kulturu” i o ,,značaju fenomena identiteta u kontekstu burne prošlosti na Balkanu i ravnopravnog poštovanja svih”. To nas vraća na priču o nacionalnom kulturnom identitetu, jedno od omiljenih shvatanja kulture i umetnosti od strane lokalnih državnika i dobro poznate, velike mogućnosti za političku manipulaciju. Priča o savremenoj kulturnoj politici na taj način konstantno se vrti u krug. Trenutno pohvalno isticanje značaja kulture i politička podrška multikulturalizmu, regionalnoj saradnji i dijalogu, samo je deklarativno i u prepoznatljivom stilu ,,pričam ti priču”.

Perspektive in refleksije, Življenje na dotik  (EPK Maribor 2012)

Autor 23.10.2011. u 09:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija