PONOVNO UBIJANJE RADNIKA RTS

Povezani članci

• Mirko Kovač:: Velikosrbima ne odgovara međunarodni kontekst
• Umjesto čitulje
• Amir Brka: VOJINA POSMRTNA PJESMA
• Da li postoji realna osnova za poređenje Katalonije i RS-a? 
• Među zaposlenim policajcima Kosova njih 94 imaju mentalne probleme
• Bilježnica Robija K.: Popis stanovništva

„U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima

       provodimo dane i noći … Neka Klark puca – mi ga čekamo”

                                                                         Lenardova to reče i u Peštu uteče

Šta će videti i pomisliti kada stane sa ordenom pred ogledalo? Da li će videti ponos ili svu svoju i našu bedu?  Da li će ga nekad pomirisati i osetiti da njih šesnaestoro manje boli smrt od stranaca. Njih i njihove najmilije boli i razara smrt koja je došla od onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan sa njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi.

Piše: Čedomir Petrović

Prof. Noam Čomski, iz SAD, odlikovan je Sretenjskim ordenom drugog stepena, za naročite zasluge u oblasti javnih, naučnih, prosvetnih i kulturnih delatnosti. Pored ordena sledi i ne mala novčana nagrada sakupljena od naših odavde i iz dijaspore, za borca za “istinu” o Srbiji.  Ne radi Čomski ovo fraj, niti zna šta je Sretenje, niti bilo šta o ovoj opustošenoj zemlji. Ukoliko dođe, zna da će ga voditi da ždere, pije i da povali nešto, ako još uvek može.

Ova dodela Sretenjskog ordena Čomskom koji za bombardovanje zgrade RTS okrivljuje samo NATO, predstavlja Pilatovo pranje ruku, predstavlja zastrašujuči pokušaj abolicije, zatiranje, oprost, oslobađanje od krivičnog gonjenja lica za koje postoji osnovana sumnja da su počinioci krivičnog dela. A počinioci su strašnih zločina nad svojim i drugim narodima. Milošević i SPS i njegova žena i njezina ubilačka igračka JUL.

Ovoga puta bomba ne doleće sa nekog nosača aviona u Sredozemlju ili Jadranu, dolazi iz najbliže okoline, iz zgrade u kojoj radi službenik i njegov slučaj, sve samo ne Predsednik Srbije, Nikolić. Njegova lična inicijativa je bila i da ovogodišnji gubitnik bude Čomski, veliki američki poznavalac događanja u noći 23. aprila 1999. godine u 2:06. kada je žrtvovano šesnaestoro radnika RTS od strane Miloševića i njegove paklene propagadne mašine. Poznavaocu će biti uručen orden TOMAhavka najnižeg reda sa sprženim zracima morala i ljudskosti, natopljenim farisejskim suzama svih dosadašnjih Vlada Srbije, nepravde i bezakonja koje vlada već dugo u ovoj zemlji i rukovodstava RTS, koji su i posle šesnaest godina toliko moćni da trunu sa istinom koju nose u sebi o tome da su mnogi znali da će zgrada RTS te noći biti bombardovana. Tu su i neizbežni trabanti, pojedini samozvani i ništavni “urednici” i “novinari” i julovski pacovi koji mimikrijom uspevaju da prežive i vladaju do dana današnjih.

Da li će na svečanost dodele mu ga ordena biti pozvana i rodbina žrtvovanih radnika ili će tu pak biti samo oni ružni, prljavi i zli naslednici ubilačke politike Miloševića?

Slede delovi teksta iz ispovesti Miloša Markovića, dežurnog urednika RTS u noći bombardovanja nacionalne televizije, datoj 24. juna 2002. godine.

Miloš Marković: Ma sve se to zna, ali ljudi ćute. Ko je, molim vas, ikada išta pitao čoveka kome je Tatjana Lenard iz Budimpešte to jutro telefonirala i rekla, što je on meni, dve godine posle toga rekao: “Budi miran, ne izlazi iz kuće, ne dižite paniku. Zna ko treba da zna!” To isto, koliko ja znam, tvrdi i njen pratilac iz Budimpešte, koji je bio svedok kada je telefonirala. Tatjana Lenard gledacioma se obratila čuvenim rečima: „U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći … Neka Klark puca – mi ga čekamo”. Dok je to izgovarala, svi u studiju su se gledali.  Znali su da će kada pročita prilog ona, za razliku od njih, sesti u kola i otići kući.

Taj njen famozni komentar o tome kako TV čeka bombardovanje, sigurno nije iz njene glave. Pošto je bila jedan od rukovodilaca JUL-a, prirodno je pretpostaviti da je ona to javila nekim julovcima iz TV, koji su inače njome i vladali. Verujem da će ljudi koji to tvrde, obzirom da suđenje nije završeno, odnosno čovek koji je to meni pričao, i zvanično potvrditi. Međutim, njih niko do sada ništa nije pitao. Interesantno je da je Lenardova danas pod zaštitom nekih lobija u inostranstvu …

Božidar Nikolić, tadašnji najviši politički poverenik, dakle prvi čovek JUL-a, koji je nas žrtvovao, u nastojanju da se što više prikrije, samo je opravdavao i produbljivao sumnje u svoju ulogu. Pogledajte njegovu veliku dokumentarnu emisiju, koju je radio povodom godišnjice bombardovanja TV. Od prvog do poslednjeg minuta to su nepodnošljive politikantske splačine. Verovali ili ne, u toj emisiji, ama baš niko, ko je te strašne noći bio pod krovom u Aberdarevoj ulici, nije mogao da kaže ni “a ” …

Evo, živi su ljudi koji, ako hoće ili ako to smeju, mogu da potvrde ili demantuju priče po kojima su u noći bombardovanja TV u Tašmajdanskom parku bile postavljene kamere, da iščekuju, da snime taj strašni događaj. One su bile pod kontrolom Božidara Nikolića, jedinog i potpuno nezavisnog novinara u celom sistemu RTS-a u to ratno vreme. Od njega je zazirao i Milanović … I od Nenada Ristića. Povodom druge godišnjice bombardovanja, pred spomenikom poginulih govori direktor Ristić.  Lije jednu vrstu konkursnih suza kako mu se ne bi prekinuo večiti funkcionerski kontinuitet. i kaže sledeće: “Poginuli su pravi profesionalci, a nisu poginuli urednici, komentatori i propagatori!” Očigledno, Ristić, po svojim navikama, i u trenucima smrti ljude deli na podobne i nepodobne. Mnogi se nisu mogli iščuditi njegovoj morbidiji, ogorčenju što nisu poginuli i novinari. Dakle, Ristić je uputio najoštriju kritiku NATO – zbog neefikasnosti! Jer, na njegovu žalost, sticajem okolnosti, niko od novinara nije poginuo. Ali, on i sadašnja televizija “ispravljaju tu grešku”. Ristićeva zamisao je uglavnom sprovedena. Skoro niko od novinara nema pravo na rad. Bez posla je ostala Branka Čuljić, Dragan Srdanović, koji je svaku noć tokom rata bio dežuran, sada je prodavač auto-delova. Angelina Vučić je primorana okolnostima otišla u prevremenu penziju. Ja, posle 27. godina rada u RTS-u, ne mogu ni da uđem u zgradu.

Dokle su bile spremne ubice da idu daleko, govori i to da je Angelina Vučić, novinar, majka tadašnjeg ministra informisanja a današnjeg premijera Srbije Aleksandra Vučića bila te noći na RTS. U trenutku kada je krenula u tejp, zaustavila ju je koleginica na vratima deska i tu su razgovarale kad je pala bomba i ubila sve koji su bili na mestu prema kome se sama uputila nekoliko sekundi ranije. Kakvu bi težinu dobilo ubistvo majke ministra informisanja. Kako bi mahali tom vešću tih dana podivljali julovski aparačici. (autorov pasus)

Da će te noći biti bombardovana zgrada RTS mogli su znati ljudi iz neke obaveštajne službe i oni kojima se serviraju takve informacije. To je mogao biti neko ko na razne načine ima mogućnost da nešto sazna, pa onda odlučuje koga će obavestiti. To je bio JUL! Pre svega, Božidar Nikolić, tada glavni i odgovorni urednik Dokumentarnog programa. Bio je nadređen Milanoviću, odnosno najveći mogući poverenik svih oblika vlasti: političke, vojne, policijske, diplomatske i svake druge. Kao takav on se nalazio u informativno-propagandnom štabu predsednika Srbije Milana Milutinovića, gde su dolazile najpoverljivije informacije. Danas je demokrata?!

                                                                  *****

Nadležni u Srbiji i dalje ćute. Govore jedino oni kod kojih bol ne prestaje. Borka Banković, majka nastradale Ksenije: “Oni koju su nas bombardovali jesu zlikovci, ali ne mogu da očekujem od njih da vole mene, moje dete, moju državu, narod, jer oni su i došli da naprave nesreću. Očekivala sam, međutim, da mi sami zaštitimo sve što možemo, i zato sam besna na ove ovde … Koliko nas boli što smo ih izgubili, još više nas boli od koga smo ih izgubili. Od kakvog bahatog i oholog sveta. Da putuju po svetu, da voze besna kola, da žene svoju decu u trenucima i danima naše velike žalosti i tuge.“

Direktor Milanović je igrao na svadbi svoga sina, osam dana kasnije, dok su porodice još uvek tražile leševe svojih najbližih.

Kuzman Stoimenovski, otac žrtvovanog Darka: “Ja sa NATO-om nemam ništa. Ja i ne znam šta je to. Ja sam sina poslao da radi kod Milanovića i kod Komrakova i hoću da znam šta su preduzeli za moje dete.“?

Petar Jakonić, montažer: “Te noći dežurni novinar u redakciji kulture bila je Natalija Sinanović. U jednom trenutku, u prostorijama kulturne rubrike pojavio se Dušan Vojvodić, zamenik glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa, koji je otac Natalije Sinanović, i on je nešto porazgovarao sa kćerkom. Natalija se malo uznemirila. Njene reči neću nikada zaboraviti – Nemojte ništa da me pitate, dovoljno ste veliki da shvatite šta ovo znači … Samo mogu da vam kažem da ja neću biti u ovoj zgradi za vreme uzbune. Napustila je zgradu RTS-a pola sata pre bombardovanja.

Život Siniše Medića (33) prekinut je 23. aprila, u 2.06 minuta posle ponoći, kada je bomba NATO alijanse pogodila prostoriju RTS-a u kojoj se nalazio na radnom zadatku. Ni Sinišin leš ni odeća koju je nosio tog dana, pa čak ni deo mesa ili kosti, nikada nisu pronađeni. Ostala je samo prašina. Pretvorili su se u čestice, kao i delovi zgrade televizije. Tu su njihove duše …

Nekoliko dana pre bombardovanja RTS-a, negde oko dva sata ujutru, neko je javio da su NATO avioni krenuli na zgradu televizije. Vest se brzo pročula. Uspaničeni ljudi sišli su u podrum. No, kada je tadašnji direktor informativnog programa Milorad Komrakov video da vesti kasne pet minuta, sišao je u podrum da ih traži. Rekao je: „Šta tražite ovde?! Ko vam je rekao da silazite?! Nije vaše da brinete! Ima ovde ko će da razmišlja o tome …” Zapretio  im je otkazom. Posle toga nisu smeli više ništa da pokušavaju.

Ko je kriv zbog toga što se dogodio taj užas? Naravno NATO, ali i cela naša država i svi rukovodioci RTS-a, koji su s vremena na vreme dolazili na RTS, ali nikada posle 15, 16 sati. Ni novinari zvezde se nisu zadržavali. Oni, izvršioci sa minimalnim platama, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, bili su glineni golubovi. Krivo je Ministarstvo odbrane i informisanja i svi oni koji su trebali da zaštite radnike koji su samo radili svoj posao. Sve su to neljudi koji su žrtvovali nečije najmilije i ne trepnuvši.

                                                                  *****

Da li će Čomski, sada više drug Čomski nositi s ponosom orden dobijen od  Tomislava Nikolića? O šta će ga okačiti kada ga bude stavio.

Šta će videti i pomisliti kada stane sa ordenom pred ogledalo? Da li će videti ponos ili svu svoju i našu bedu?  Da li će ga nekad pomirisati i osetiti da njih šesnaestoro manje boli smrt od stranaca. Njih i njihove najmilije boli i razara smrt koja je došla od onih koji su govorili njihov jezik i imali imena slična njihovim, radili svaki dan sa njima i videli ih mrtve dok su oni još bili živi.

Nekada, kada je bilo časti, takvima se ostavljao pištolj na sto i davalo im se pet minuta. Prođoše šesnaest godina i ništa. E, jebem ti ovu zemlju i takve pizde.