Portret Vučićevog intelektualca

tačno.net
Autor 13.9.2016. u 09:27

Portret Vučićevog intelektualca

U „vremenu ološa“, kako je doba svoje vladavine veberovskim rečnikom najbolje opisao sam premijer Vučić, nepobitna je istina da je došlo do raskida sa starim intelektualnim kapacitetima iz memorandumske grupe SANU. Međutim, do toga je došlo usled biološke smene generacija i onako kako je Šešelja „penzionisao“ (i zbrinuo) Vučić, tako su i nove generacije intelektualaca na javnoj sceni „smenile“ Ćosića, Bećkovića, Krestića, Samardžića i ostale državne mislioce.

Piše: Saša Ilić- Peščanik.net

Za potrebe novog društvenog života stvoren je privid diskontinuiteta, koji se u politici ogleda u izboru novih mladih lica poput Nebojše Stefanovića, Nikole Selakovića ili Marka Đurića, dok se na intelektualnoj sceni pojavila čitava plejada javnih figura, doduše poznatih iz ranijeg perioda. Kod njih je novo samo iznenadno duboko razumevanje za sve poteze vlasti, bilo da se radi o njenom odnosu prema prošlosti ili budućnosti, svejedno. O sadašnjosti nemaju razloga ni da se izjašnjavaju jer je reč o najprosperitetnijem prezentu koji je Srbija imala do sada. Njihova pojava i delovanje na javnoj sceni bitno je oblikovala stvarnost Vučićeve Srbije. Trag njihovog delovanja moguće je pratiti u svim sferama društvenog života: od promocije novostvorene Srpske napredne stranke, preko osporavanja odgovornosti vlasti za sve afere koje su se u međuvremenu nanizale, odnoseći između ostalog i ljudske živote, pa sve do hvaljenja premijerove politike vođenja hladnog rata sa susedima tokom poslednje dve godine. No najvažnije tačke na kojima se ova elita stavlja na probu jeste njihov odnos prema slobodi i zlu. Oni će uglavnom reći da građani Srbije uživaju u svim ustavom zagarantovanim slobodama, jer tako piše u Ustavu, a da je sa zlom iz prošlosti država raskrstila kada je potpisala Briselski sporazum i ušla u proces normalizacije odnosa s Prištinom, a samim tim i u evropske integracije. Idilična sadašnjost, međutim, opominje nas da nije baš sasvim tako. Niti su svi Vučićevi intelektualci isti u formulisanju svog javnog stava, iako imaju zajednički imenitelj u Nemanjinoj 11.

Rasuđivanje intelektualaca potčinjenih Vučićevom pritisku puno je protivrečnosti, ali ta pojava kod nas, na nesreću, neki bi to nazvali srećom, nije nova i o njoj se može govoriti zahvaljujući iskustvima iz proteklog Miloševićevog perioda. Kako je to Česlav Miloš govorio u knjiziZarobljeni um, centralni model ponašanja u ovakvom okruženju zapravo je gluma: „U sebi se smeškati, a spolja pokazivati svečanu usrdnost“. Ili obratno. Možda baš onako kako se ponaša premijer dok objašnjava svoj dijalektički odnos prema Dodikovom referendumu u Republici Srpskoj. Vučićev intelektualac se tokom godina izveštio u ovakvom modelu ponašanja, a sam čin prelaza u ovu skupinu kod nekih je bio očekivan, kao recimo kod pisaca i intelektualaca koji su proistekli iz Ćosićevog manifesta, koji danas funkcioniše kao nezvanični ustav Republike Srbije: reč je o knjizi Bosanski rat. U tom smislu, nepobitan je učinak pisaca iz grupe P70, kao i njihovih pratilaca Vuleta Žurića i Muharema Bazdulja. To država, uostalom, ume i da nagradi. Drugoj grupi pripadaju oni intelektualci mlađe srednje generacije koji su u periodu pre Vučićevog dolaska bili deklarativno protiv viđenja nedavne prošlosti Srbije iznesenog u pomenutoj Ćosićevoj knjizi. Oni su za sebe u novom okruženju priskrbili poziciju nemih čuvara poretka tako što su odlučili da se ne konfrontiraju sa tekućim političkim mainstreamom, zagovarajući esnafsku podelu dužnosti. Tj. neka se književnici bave lepotom, filozofi istinom, a političari opštim dobrom. Pa čak i po cenu kada su načela opšteg dobra, istine i lepote ugroženi, oni će ostati dosledni svom programskom stavu nemešanja u tuđa posla. Ovo je najbrojnija skupina Vučićeve elite. Treću grupu čine sateliti partija na vlasti, koji bez te veze ne bi mogli opstati u javnoj sferi, budući da sav svoj legitimitet crpu iz diskursa moći. Tipičan primer je status Nebojše Krstića, koji bi bez Vučića, odnosno pre toga bez Tadića, bio samo jedan od VIP polufabrikata sa društvenih mreža. Među njima ima najviše istoričara i književnika. Poseban sloj čine javni intelektualci i analitičari, bivši saputnici oktobarskih promena, koji su iznajmljivanjem svojih znanja zadobili status institucionalizovanih kadrova, rasutih po upravnim i sličnim odborima (primer CESID-a je očigledan). Neki od njih su preko noći dobili počasno mesto u emisijama televizije PINK, dok se na stranicama dnevne štampe mogu prepoznati kao rezoneri Vučićeve politike. Bave se pre svega temama „šake jada“, „Savamale“, „izborima“ ili „unosnim ugovorima“ – naravno u ključu dominantnog diskursa.

Ono što Vučićevog intelektualca posebno izdvaja jeste činjenica da on nikada ne nastupa sam. Njegov istup je pojačan kao recimo svojevremeno konferencija za novinare Nebojše Stefanovića u pratnji maskiranih specijalaca sa dugim cevima. Na stranicama prestoničkih listova, njihova su oglašavanja praćena salvom komentara bezimene gomile botova, koja ih slavi, dok prozvane političke oponente provlači kroz kaljužu, bilo da su dirnuli u slovo Bosanskog rata, bilo u Vučića samog. U zonama komentara razvija se kaljužna buka u kojoj je sve dozvoljeno osim normalnih komentara. Ovaj ekskrementozni dodatak obavezni je apendiks stavova Vučićevih intelektualaca, u listovima od Politike do Informera. Njihova moderacija je strogo kontrolisana i povezana sa uređivačkom politikom lista na čijim veb stranama se odvija. Reč je o transformisanom vidu odjeka i reagovanja samo u novom digitalnom okruženju.

Vučićev intelektualac nikada se neće pozivati na Dobricu Ćosića, Iliju Garašanina ili Danka Popovića – ali će rado uzeti nagradu koja nosi ime nekog od njih – već pre svega eklektički na Krležu, Brodskog, Benjamina, Kiša, pa čak i na Mirka Kovača. On se neprestano upinje da nešto što je očigledno prazno i pogrešno učini relevantnim i važnim. No budući da je to nemoguće, ovaj tip javnog radnika se oslanja na opštu populističku plimu koju izaziva premijerova gravitacija. Ta stihija nosi ovu veselu svitu kroz javnost; neke od njih možemo videti na fotografijama sa otvaranja Kusturičinih manifestacija u Andrićgradu ili državnih postavki, kao što je na primer putujuća izložba o „medijskim slobodama u Srbiji“, koja je nedavno prispela u Kruševac. Sa tih fotografija isijava sreća političara i njihovih intelektualaca, koji im neprestano sufliraju da je ovo najbolji mogući poredak od svih. Ipak, Vučićev režim još uvek nije proizveo disidente, kakav je recimo Saša Radulović na političkoj sceni. U istoriji sprske književnosti, doduše, taj status nikada nije bio omiljen. No možda ćemo jednog dana dobiti i to, kada Vučić više ne bude bio na vlasti.

tačno.net
Autor 13.9.2016. u 09:27

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija